Izaći ili ne?
Šta da se radi?
Nemogućnost da mnogobrojni političari, politički analitičari, raznorazni komentatori, kao ni vodeće agencije za istraživanje političkih rejtinga predvide izlaznost u prvom krugu predsedničkih izbora, ocenjena kao „iznenađujuće visoka", zbunila je mnoge i predstavlja ključno iznenađenje prvog izbornog kruga. Ukoliko pokušamo da promislimo ovu „iznenađenost", možemo doći do zaključka da je ona sama iznenađujuća, s obzirom da krije implicitnu pretpostavku pozicije sa koje navedeni nastupaju: Srbijom "dominira" zaostali narod, sve više utonuo u sopstvene brige egzistencijalnog karaktera, kome je dosta čak i Kosova (odavno je palo na listi prioriteta sa prvog mesta) i koji je zainteresovan samo za ostvarenje ličnog interesa. I ne samo to: Srbija je pred-demokratsko društvo, ili, još radikalnije, ne postoji „demokratska svest", ili konačno, u punoj snazi početne ideje: nema nikakve šanse da se demokratija ovde i uspostavi, ona nije „inherentna" ovom području, ovakvim građanima i sl. (Ovu poziciju, zanimljivo, dele političke opcije koje su, iz sopstvene perspektive, suprotno pozicionirane: radikalni desničari i „beskompromisni liberali"). Otuda iznenađenje: dojučerašnja „stoka u oboru" odjednom se transformisala u glasačko telo koje ima politički stav i poseduje „svest" o važnosti glasanja kao sredstva realizacije lične političke volje. U tom kontekstu, izjava Sonje Licht da je većina građana pokazala da je za demokratiju nesumnjivo stoji. „Priprosti" narod, kome se hronično prebacuje da je nepismen u svakom smislu, pokazao se progresivnijim od samoproklamovane elite - ona se pokazala (još jednom) kultur-rasističkom, a glasači, ma za koju se opciju odlučili, demokratskim.
Tu, međutim, počinju problemi. Jedan od učinaka političke elite jeste upravo ideologizacija demokratije koja ima svoju slabiju i jaču „varijaciju": slabija zapravo pokazuje da je parlamentarna višestranačka demokratija (sa svim pratećim elementima) danas jedina „demokratija" odnosno da nema više demokratskih modela, već samo jedan i jedinstven. Druga, snažnija, onemogućava da se u odnosu na demokratiju misle drugačiji obilici društvene organizacije - ona je ,kako popularna parola kaže, prihvaćena jer je „najbolja od najgorih sistema vladavine".
Ukoliko ne delite ovo uverenje nalazite se u „dobrom društvu", uz Platona i Aristotela, sve do Karla Šmita (koji je, doduše, manje dobro društvo). Platona je užasavalo samo „srce demokratije", mogućnost da bilo ko vlada nad bilo kim: on je u tome video realnu opasnost od dolaska najgorih na mesto političke moći. Zbog toga je i pokušao da konstruiše idealnu državu u kojoj su na vlasti oni koji za njom najmanje žude, da bi je posledično i najmanje upotrebljavali za ličnu dobit, a ponajviše koristili za opštu dobrobit. Ransijer, s druge strane, ne vidi nikakav problem, već upravo tu anarhičnost ističe kao ključnu vrednost demokratije: kada ne bi postojala mogućnost „pervertiranja" demokratije sama ideja vladavine većine ne bi mogla biti sprovedena, odnono ne bi mogao postojati egalitarni politički projekat. Sve bi se završilo u vladavini samoproklamovanih elita nad većinom, koja bi se uspostavljala i održavala nasiljem. No, da li sada, upravo iz ove perspektive, demokratije ima u pravom smilu te reči: ne predstavljaju li stranke, u kojima vlast de facto drži mali broj funkcionera, stvarne „demokratske elite". Ne promašuje li parola - izađi i glasaj, tvoj glas je važan i slično - bar dvostruko: ne samo da se potvrđuje iluzija vladavine većine i glasa za jednu od ponuđenih elita (u SAD su to već svega dve opcije, što po Žižeku, izbor svodi na iluziju „biranja između" Coca Cole i Pepsija), nego se time i glasači depolitizuju - sem manjine „društveno svesnih aktivista" u nevladinom sektoru i neformalnim grupama, ogromna većina građana ne učestvuje aktivno u političkom životu van čina glasanja. A kada se ne bavimo politikom, politika se bavi nama.
I ne samo to: pitanje je koliko su naši izbori politički u bitnom smilu te reči, odnosno koliko su zaista konstitutivni za promenu društvene stvarnosti. Danas se iza zapenjene žestine skupštinskih debata krije cinično zastupanje političkih narativa u koje se intimno ne veruje, zarad interesa samog ostanka na vlasti i beneficija koje uz to idu. Primer skupštinskog restorana to najbolje pokazuje: tamo „politički neprijatelji" zajedno ručaju, piju, opijaju se, zezaju i sl. Sami „predstavnici naroda" postaju „odnarođena" politička elita koja taj položaj doživljava kao mesto za sticanje lične koristi, suprotno Platonovom idealu. U vreme Miloševića, pak, imali smo politiku par excellence - možete li danas zamisliti masovne „građanske proteste", antagonizam dva društvena sistema - odlazećeg socijalizma i nadirućeg kapitalizma, stvarne političke sukobe čiji su ishodi bili i smrt aktera i situacije gde je ulog bio život? Ne želim da kažem da je prvo nužno loše, a drugo izvanredna stvar. Cilj mi je da skiciram specifični transfer koji razvoj demokratije proizvodi: on stvara „politiku bez politike", čineći političke subjekte funkcionalnim „idiotima".
U tom kontekstu, ne samo da je izbor između Nikolića i Koštunice lažan, kako insistira deo javnosti sklon LDP-u, nudeći kao argument izbor između dva zla od kojih ne treba birati ni jedno zlo (valjda zato što su za najveće zlo glasali u prvom krugu, rekli bi cinici), nego su sami izbori ispražnjeni od političkog: čin glasanja je u demokratskom kontekstu uvek-već depolitizovan. Ni jedna politička opcija u Srbiji danas ne dovodi u pitanje npr. kapitalizam: nije reč o tome da se može i bez tranzicije, npr, nego je pitanje kako je sprovesti: u ublaženoj socijalnoj varijanti ili divljački (kako se u stvari sprovodi). Takođe, pitanje priključenja EU može isključivo da se pojavi na pozadini odnosa EU prema Kosovu: niko neće preispitivati da li je zaista nužno priključenje Srbije, uprkos očiglednim primerima zemalja koje jesu u Evropi, ali nisu u EU, i ne žele da budu. Ta bezupitnost simptom je dejstva ideološkog polja visokog napona - socijalne tvorevine posmatraju se kao realno samo, a ne kao nešto konstruisano, što se može menjati. Kapitalizam je najbolji sistem jer je „istorijski dokazano da najbolje funkcioniše", a Srbije je mesto u EU, kao što je mesto Evrope u Srbiji. Ostaje, doduše, nejasno: čak i ako je kapitalizam u istorijskom smislu najbolji da li i dalje nema boljeg (i da li je uopšte dobar), kao i šta se misli pod „Evropom", školskim primerom praznog ideološkog označitelja: svi ga upotrebljavaju, a niko ne zna šta tačno znači.
Pažljiviji čitaoci ovog teksta, kao i oni verziraniji u političkoj sofisteriji mogli bi se zapitati: nije li ovo ipak podrška Nikoliću, viđenom kao mogućnost da radikalizuje politička zbivanja, uvede anti-evropsku agendu i zategne situaciju oko Kosova, sa potencijalno nasilnim konsekvencama? Prvo, mislim da sama ovlašćenja predsednika ne sežu tako daleko - reč je prevashodno o protokolarnoj funckiji, kao ni da trenutna politička konstelacija ne dopušta radikalni razvoj situacije. Takođe, kada apstrahujemo Šešeljeve etno-rasističke ispade - čemu su ekscesno skloni svi relevantni politički akteri - SRS je jedan od oslonaca demokratije u Srbiji, ne samo kao najveća stranka, nego upravo kao stranka koja se zalaže za republiku, sekularnu državu, višestranački sistem, itd. Pobeda Nikolića ne bi proizvela apokaliptički efekat (što ne znači da negativnih efekata ne bi bilo u početku, u kontekstu evro-integracija, kursa dinara, i sl.) kako pojedini profetski nastrojeni komentatori najavljuju (jer Nikolić na mestu predsednika nije alfa i omega politike u Srbiji, a mandat ne traje večno), to ne bi bio nikakav „povratak u devedesete", već upravo reset postojećeg stanja kojim bi se demokratija u „formalnoj esenciji" uspotavila u Srbiji: milioni nezastupljenih glasova bili bi reprezentovani u instituciji predsednika, tako stvarajući svojevrstan balans u odnosu na koaliciju na vlasti. Stoga, reč je zapravo o kandidatu i stranci koji su trenutno konstitutivni za funkcionisanje demokratskog sistema - nema, bez obzira na ime, ničeg suštinski radikalnog kod radikala.
Stoga, ma kakav rezultat predsedničkih izbora bio, na sceni ćemo i dalje imati „večni mir" aktera depolitizovane politike, ciničnu političku elitu koja je jedan od ključnih aparata ekonomske kolonizacije Srbije, bezupitne vladavine demokratije, koja je, po Badjuu, danas ključni instrument za imperijalističko uspostavljanje globalnog kapitalizma. Jer se upravo demokratski poredak totalitarno nameće, što pokazuje i primer rata u Iraku i Avganistanu, ratova za „uspostavljanje demokratije", a de facto uključenje u tokove kapitalističke ekonomije: sva zapadna retorika multikulturne tolernacije i poštovanja Drugog propada suočena sa državama koje suštinski uzdrmaju širenje tog poretka - demokratija i rat idu ruku pod ruku.
Srbija u tom kontekstu može biti savršeno spokojna: ona je tu fazu već prošla, a tokovima integracije nastaviće da ide, brže ili sporije, bez obzira koga izabere za predsednika.
***
Prethodni redovi napisani su pod uticajem akcije koja se zbiva u pozdani drugog kruga predsedničkih izbora i koja pokušava da konstruiše alternativnu politiku sadašnjoj „politici": NE GLASAM - NE ĆUTIM. Na ovom mestu ću da zaćutim i prenesem ono što sam zamoljen:
„Drugačija kampanja - kampanja za drugačiji izbor - nastala je kao odgovor na permanentnu političku manipulaciju!
Odbijamo lažnu dilemu između „demokrata" i nacionalista, između "reformatora" i „reakcionara", između kapitalizma koji proizvodi nacionalizam i nacionalizma koji prihvata kapitalizam, između pro-evropskog elitizma i pro-nacionalističkog pauperizma, između terora urbanog i terora arhaizma.
Između ubijanja ratom i ubijanja bedom.
Apstinencija od ovakvih izbora ne označava političku apatiju.
Šta više, mi tvrdimo da su upravo izbori pretvoreni u parlamentarni cirkus laži i defile lažnih obećanja i doveli do nezainteresovanosti gotovo svih slojeva društva za politiku. Stoga nam se ključnim čini sledeće pitanje:
U jednoj demokratiji dostojnoj tog imena, da li je moguće i dalje prelaziti preko praznine koja nastaje između obaveze odlaska na glasanje i činjenice da apsolutno ne znamo za koga bi smo glasali?
Pozivom na bojkot izbora i okupljanjem sve većeg broja ljudi oko novog sistema
ideja, mi puštamo istinski glas koji ce nadjačati automatizam svakog zaokruženog broja na glasačkim listićima i ubacivanje imena jednog neraspoznajućeg političara u državnu kutiju-za-prebrojavanje.
MI kažemo DA: solidarnosti, besplatnom obrazovanju i zdravstvu za sve, novom, kreativnom, pravu na pravo, prijateljstvu, direktnoj demokratiji, novoj politici ljudi, kolektivu, novom društvenom projektu!
MI kažemo NE: predatorskom kapitalizmu, nacionalizmu, otpuštanjima, ekonomskoj uceni i robovlasništvu, tlačenju, svakoj diskriminaciji, medijskom zagađenju, političko-mafijaškim strukturama, reformističkom „stezanju kaiša" i sveopštoj rasprodaji naših života i prirode."
Inicijativa "Drugačija kampanja":
mail drugacijakampanja@gmail.com
sajt: www.drugacijakampanja.net
myspace: drugacijakampanja
