Olimpijske igre – falsifikat starih Grka

U helenskom svetu gotovo svaki grad imao je svoja takmičenja posvećena bogu koji je bio zaštitnik grada. Najvažnije igre koje su imale panhelenistički karakter bile su: olimpijske igre (održavane su u Olimpiji na Peloponezu u čast Zevsa – vrhovnog boga i boga rata); pitijske igre (održavane su u Delfima, gde je bilo čuveno proročište, u čast Apolona Pitijskog, trajale su tri dana a takmičenja su bila gimnastička, jahačka, na kolima i muzička); istamske igre (održavane su u Istmu na korintskoj prevlaci u čast Posejdona, svake treće godine u aprilu, Pindar ističe gimnastička i konjanička takmičenja, Platon je bio jedan od pobednika na igrama), i nemejske igre (održavane su u Nemeji, pokrajini Argolida na Peloponezu, svake treće godine u junu). Pored njih, postojala su Eginska takmičenja u čast Here, Arkadska i Likejska u čast Zevsa, zatim Korintska, Atinska, Eleusinska, Maratonska, Beotska…

 Olimpijska takmičenja u čast Zevsa održavala su se početkom svake pete godine. Prema tvrđenju Pausanije, osnovao ih je legendarni kralj Oksil. Mesto na kojem su se održavala takmičenja bilo je blizu reke Alfeja pod brežuljkom koji je bio posvećen Zevsu (po nekima Zevsovom ocu Kronosu). Igre su se održavale u leto u doba uštapa. Rukovodioci igara zvali su se helanodikai (helenske sudije). Bilo ih je desetoro.

O prvim vekovima od “zvaničnog” uspostavljanja olimpijskih igara (776. godine pre nove ere) nije sačuvan ni jedan pisani dokument. Na kraju V veka p.n.e. helenski filozof i sofist Hipija iz Elisa sastavio je listu olimpijskih pobednika koju će, sto godina kasnije, nanovo obraditi i korigovati Aristotel. Detalji sa prvih olimpijskih igara nisu sasvim pouzdani. Olimpijske igre počinju da se broje od 776. godine jer su od tada počela da se zapisuju imena pobednika. Poslednje olimpijske igre organizovane su 394. godine nove ere, što znači da je održano 293 olimpijskih nadmetanja.

O najstarijim takmičenjima svedoči Homer. U „Ilijadi“ (XXIII.257-897.) on opisuje nadmetanje junaka na Trojanskom polju, a u „Odiseji“ (VIII.100-265.) prikazuje igre na dvoru feačkog kralja Alkinoja. Kod Homera ima i drugih opisa i podataka, na pr.“Ilijada“ XXIII. 630. i dalje, kao i XXII 164. O nadmetanjima govore i Hesiod u „Poslovi i dani“, Pausanija, Herodot, Tukidid, Isokrat, kao i rimski pesnik Vergilije u „Eneidi“ sledeći Homera

Slavni filozof Aristotel tvrdio je da su olimpijska takmičenja ustanovili kraljevi Ifit iz Flisa i Likurg iz Sparte, a brojanje olimpijskih igara počinje od 776. godine pre nove ere.Međutin, ime prvog olimpijskog pobednika zapisano je vekovima kasnije – računa se da je to bilo negde oko 400. godina pre naše ere, u Sokratovo vreme.Prvi poznati olimpijski pobednik bio je Koreb, pobednik u trčanju.

Osnovni razloga zbog koga je, pretpostavlja se, došlo do povezivanja telesnog takmičenja sa religioznim festivalima je taj što su Grci bili veoma antropomorfni u shvatanju bogova i smatrali su da će ono što njima samima čini zadovoljstvo (muzika, drama ili telesni agon) pričinjavati zadovoljstvo i bogovima. Postoji mišljenje da su borbe organizovane kao oblik posmrtnih svečanosti sa kojima se duše ratnika šalju bogovima – običaj koji je prisutan i kod drugih ratničkih naroda. To odgovara prvobitnom osmogodišnjem ritmu organizovanja olimpijskih igara koji se zasniva na verovanju da se svake osme (kasnije četvrte) godine duše umrlih pojavljuju na svetlosti.  Često se preteruje u isticanju povezanosti između telesnogagona i religioznih rituala. Homerovo prikazivanje borbi pokazuje da takva povezanost nije postojala u vremenu koje je on opevao u svojim delima. Igre o kojima on govori u “Ilijadi” su deo pogrebnih svečanosti čiji je smisao da se zaostavština mrtvog Patrokla, Ahilovog prijatelja i saborca, podeli između najistaknutijih ratnika. Mnogi grčki atletski susreti nisu imali veze sa religioznim festivalima. Primer su pohodi Aleksandra Makedonskog na kojima su u devetnaest slučajeva održani atletski susreti i to sve radi zabave trupa, s izuzetkom jednog koji je bio deo pogrebnih svečanosti. Očigledno je, kada se imaju u vidu borilačke discipline koje predstavljaju svojevrsni “vojnički višeboj”, da je priprema za rat izvorište takmičarskog duha olimpijskih igara. Borba između ratnika i u tom kontekstu ratnički turniri su sastavni deo sticanja borbene gotovosti, ali i oblik borbe za prestiž između aristokratskih prorodica, rodova i gradova.

 Smatra se da je uspostavljanju olimpijskih igara doprinela “eksplozija” stanovništva u Grčkoj, što je dovelo do iseljavanja i kolonijalizacije primorskih prostora u Mediteranu. Pored jezika, religija je bila glavna spona koja je povezivala Grke. To je osnovni razlog što su veliki religiozni festivali u domovini (u Olimpiji, Delfima, Delosu, Epidaurusu, Nemei i Istamu Korintskom) dobili na značaju upravo tokom ili neposredno nakon perioda kolonizacije. Oni su privlačili posetioce iz svih krajeva helenskog sveta, počevši od južne Francuske pa do Crnog Mora. Za neke je to bio svojevrstan oblik hodočašća; za druge, način potvrđivanja pripadnosti helenskoj civilizaciji. Nakon mnogih vekova, većina je dolazila da bi uživala u velikom događaju.

Učešće na igrama bio je dozvoljeno slobodnim Helenima koji nisu bili osuđivani i koji nisu uvredili bogove, a kasnije Makedoncima i Rimljanima. Pripadnici drugih naroda mogli su da prisustvuju igrama kao gledaoci. Udatim ženama bio je zabranjen pristup pod pretnjom smrtne kazne. Jedino su devojke i sveštenice hrama Zevsa Olimpijskog mogle da posmatraju nadmetanja, ali ne na samom stadionu, nego blizu njega. Pristup su imale jedino Demetrine sveštenice da bi krunisale pobednike. Demetra je bila sestra Zevsova i boginja plodnosti. U čast Demetre održavale su se, na Eleusinskom svetilištu u Atini, „velike misterije“ koje su počinjale krajem septembra i trajale devet dana. Mesec dana pre njihovog održavanja bilo je proglašeno “sveto primirje” (ekeheiria) koje je bilo obavezno za sve grčke države.

 Takmičari su morali stići na mesto takmičenja mesec dana pre njegovog početka i bili su dužni da vežbaju i pripremaju se za takmičenja barem deset meseci. Tek kada su ispunili te uslove, i dokazali da nisu kažnjavani i da nisu uvredili bogove, mogli su da polože zakletvu da će strogo poštovati pravila takmičenja. Kršenje zakletve povlačilo je za sobom velike novčane kazne. U ranom periodu na igrama učestvuju najbolji borci kao predstavnici svojih gradova-država (polisa) koje su bile u stalnom ratu. Kasnije, na igrama učestvuju profesionalni borci koji se pojavljuju kao najamnici bogatih darodavaca koji nastoje da obezbede svoj prestiž, ali i prestiž svojih država.

Arheološka istraživanja u Olimpiji počeli su Francuzi 1829. godine. Nemački arheolozi su u više mahova u 19. i 20. veku takođe vršili iskopavanja i evo šta je pronađenood sportskih objekata koji su služili u olimpijcima antičkog doba:

Palestra, vežbalište izgrađeno oko 323. godine p.n..e gde su se takmičili uglavnom rvači i šakači.

Gimnazij, sa pokrivenom trkačkom stazom.

Stadion, sa stazom oko koje su zemljani nasipi predstavljali tribine za posmatrače, na koje se moglo smestiti i 45 000 ljudi, dok je samo igralište bilo dimenzija približno 213 x 29 metara ; trkačka staza bila je dugačka oko 192 metara.

Hipodrom, koji se nalazio u blizini stadiona, nije pronađen, ali ga je opisao Pauzanije(!) : bio je širok 213m i 425m dugačak, izgrađen u obliku potkovice.

Na osnovu iskopina, zapisa, pronađenih umetničkih predmeta i drugog – stvorena je, više maštom nego na osnovu neoborivih naučnih podataka, slika o antičkim olimpijadama:

Olimpijske igre održavane su uglavnom u julu i avgustu. Helodonici – antičke sportske sudije, deset meseci su izučavali pravila, a pre takmičenja morali su ustanoviti: da li su takmičari spremni i dostojni učešća.Sudije su čak i diskvalifikovali takmičare. Tako je Kleomed iz Stampalije ostao bez trofeja u šakanju jer mu je protivnik posle borbe izdahnuo. Najstrože su bili kažnjavani pokušaji podmićivanja(!).

 Što se tiče atletskog programa i njegovih pravila, oni su bili bezuslovno prihvaćeni u čitavom grčkom svetu. Činjenica da su olimpijski program i pravila preživela nepromenjena više od hiljadu godina objašnjava se mogućim uticajem religije, budući da su ceremonijali posvećeni božanstvima izuzetno konzervativni. Jedna od najvažnijih karakteristika antičkih olimpijskih igara je njihov veoma ograničeni program. Olimpijski program sastojao se iz sledećih takmičenja: trka konjanika i trka kočija (zaprega sa dva i sa četiri konja); tri borilačke discipline: boks, rvanje i pankration; trke na 200 i 400 jardi (jarda = 90cm), dugoprugaška trka i trka pod oružjem; petoboj (pentatlon) koji se sastojao u bacanju koplja, diska, skoka u dalj, trke na 200 jardi i rvanja. Na nekim takmičenjima bila je pridodata i trka na 800 jardi. Inače, ovaj program je važio kako za odrasle, tako i za takmičare u momačkom uzrastu. Godine 776. postojalo je takmičenje u trčanju, a 720. uvodi se takmičenje u rvanju. Takmičari su bili goli. Godine 708. organizuje se takmičenje u pentatlonu. Godine 648. uvode se trke kolima, u trospregu ili četvorospregu. Od 520. godine uvodi se trčanje u punoj ratnoj opremi, tj. sa štitom, kacigom, oklopom i kopljem. Pored uobičajenih disciplina, organizovane su i hoplomahije - borbe s oružjem, poput onih na bojnom polju. U V veku uvode se i nadmetanja u duhovnom stvaralaštvu, posebno u govorništvu i muzici.

Prvog dana igara podnošene su obredne žrtve i vršen pregled takmičara i konja;drugog dana održava se nadmetanje dečaka(!!!); trećeg dana odvija se takmičenje odraslih; četvrtog dana na programu su trke sa kolima i pentatlon; a petog dana prinose se žrtve od strane pobednika i organizuju gozbe. Uistinu, tok događaja nije sa sigurnošću utvrđen. Broj takmičara nije bio stalan. Žrebom je određivano kojim će redom takmičari nastupiti. Takmičenje se odvijalo po parovima. Pobeđeni je otpadao od daljeg takmičenja koje se nastavljalo sve dok ne bi ostao jedan (konačni) pobednik. U složenim takmičenjima kao što je pentatlon, pobednik je onaj ko je postigao pobedu u najvećem broju disciplina.

Trčanje: Trke brzine održavane su na dužini od jednog stadija i dva stadija, a trke izdržljivosti na 24 stadija ( jedan stadij – 192m ).

Skok u dalj : Skakalo se uz zvuke flaute, često sa tegovima u rukama.

Bacanje diska : Failo iz Krotona je bacio disk 95 stopa ( 28.17 m ) i to je bio rekord antićkih olimpijada.

Bacanje koplja : Sportsko koplje bilo je preoravljeno ratničko koplje

Rvanje :Ova disciplina je preteča današnjeg rvanja grčko – rimskim stilomk.

Nabrojenih pet disciplina – trčanje, bacanje diska i koplja, skok u dalj i rvanje – predstavljali su pentatlon ( petoboj ).

Šakanje : Borci su zglobove bandažirali remenjem na kojem su mogli ugraditi metalne izbočine – da udarac bude jači i pogubniji.Teške povrede i pogubljenja nisu bili retkost, ali je namera da se protivnik ubije bila kažnjiva ( ! ) Dešavalo se da da pobednik padne mrtav pored po beđenog...

Pankration : Najsurovija disciplina – kombinacija šakanja i rvanja sa svim dozvoljenim udarcima čak iglavom i kolenima a sudije nisu prekidali borbu čak i kada bi jedan borac bio ujeden ili ostao bez oka ( ??? ). Da li jhe to preteča onih rimskih bahanalija?

Olimpijski pobednici bili su hvaljeni i slavljeni u svojim gradovima kao najveći junaci i bili su oslobođeni poreza ( ! ) ili su dobijali počasna mesta u8 pozorištima ( ? ).Solon je naredio da Atina isplati olimpijskom pobedniku petogodišnju prosečnu zaradu ( !!!!!!!, prim omega68 )

Na prvim olimpijskim igrama nije bilo određeno starosno doba takmičara. U početku se radilo o odraslim osobama, a od 37. olimpijskih igara dozvoljeno takmičenje dečaka, ali su se oni odvojeno takmičili. U Pindarovo vreme dečaci nisu redovno mogli da uzmu učešće u pankrationu (rvanje i pesničenje), a ni u pentatlonu. Stariji Heleni su se nadmetali na instrumentima (gitara, frula). Inače, na početku takmičenja nastupali su gimnastičari i konji. Pobednik nije bio vozač ili jahač, nego vlasnik konja. Ponekad su vlasnici nastupali i kao vozači, kao što je to uradio Herodot Tebanac ili Alkibijad.

Nakon završetka borbi rukovodioci takmičenja (agonoteti) su pred gledaocima i takmičarima objavljivali imena pobednika. Pobednik je kao svoju domovinu mogao da označi bilo koje mesto. Dešavalo se da pobednik izabere neki drugi grad umesto svog zavičaja. Uzroci su bili seobe, politički razlozi, ali i obećana nagrada nekog grada ako ga pobednik proglasi za svoj zavičaj. Imena pobednika ispisivana su na kamenim stubovima (stelama) ili na papirusu. Još na mestu pobede pobednika bi njegovi prijatelji i zemljaci u suton pratili kući sa poklikom: “Zdravo, pobedniče!” Ako u međuvremenu nije bila ispevana ni jedna pesma za njega, pevali su mu starinsku epinikiju pesnika Arhiloha prateći ga do Zevsova žrtvenika gde je on prinosio žrtvu. Nakon žrtvenog obreda organizovana je gozba. U domovini, pobednika su očekivale mnogo veće počasti. Njegov povratak bio je najveći praznik. Čitav grad je učestvovao u proslavi. Gozba, muzika i pesme u čast pobednika davale su proslavi obredni značaj. Obično su roditelji ili prijatelji zamolili viđenijeg pesnika da, zbog naklonosti ili za novac, ispeva epinikiju. Epinikije su pevane grupno i to ne samo u svečanoj povorci, već i na gozbi. Ponekad bi grupa prijatelja pevala pred kućom pobednika, kao što je to bio slučaj sa svatovima. ( !!!, pim. Omega )Te svečanosti su se obnavljale i povodom prazničnih dana.

Takmičenja se razlikuju po mestu gde su se održavala, po vremenu kada su se održavala i po nagradama koje su se dodeljivale pobednicima. Na najstarijim narodnim takmičenjima nagrade su bile neki vredan predmet (iskovani pehar, lepo izvezena kabanica ili haljina, hiton, nekad običan venac), ali i  ono što je bilo najvrednije iz ratnog plena, jer su se nadmetanja priređivala u čast junaka. Kasnije, kada su nadmetanja poprimila panhelenistički karakter, nagrada pobedniku bila je maslinov, lovorov, peršunov ili od borovih iglica ispleteni venac. Poznato je da su grančice masline ili lovora nošene u obrednim svetkovinama. Na olimpijskim igrama pobednici su dobijali maslinov venac jer je u olimpiskom svetilištu rastao Zevsov gaj od samih maslina. Pindar u trećoj olimpijskoj odi govori o Heraklu, mitskom osnivaču olimpijskih igara, i njegovom putu u zemlju Hiperborejaca odakle je doneo maslinu, zasadio je u Olimpiji i odredio da maslinov venac bude nagrada pobedniku. Solon je propisao nagradu za pobednika na istamskim i na olimpijskim igrama. Prvi je imao da dobije sto, a drugi petstotina drahmi. Kada se ima u vidu “teškoća kojom se novac pribavljao” (Plutarh), kao i to da je jedna drahma odgovarala vrednosti jedne ovce (pet drahmi odgovaralo je vrednosti vola), može se steći predstava o pravoj vrednosti nagrade. U rimskom dobu, pobednici su osim venaca dobijali i grančicu palme. Godine 540. prvi put se dopušta mogućnost da se pobedniku na olimpijskim igrama podigne drveni kip, portretnog oblika, i to tek nakon postizanja tri pobede.

Antičke olimpijske igre ukinuo je vizantijski imperator Teodosije I 394. godine n. e. u ime hrišćanstva. Zgrade i hramovi u Olimpiji su razrušeni, a monumentalna statua Zevsa u sedećem položaju (visina 12, 27 metara, sa postoljem 13, 30 metara), izgrađena od slonovače i zlata, prebačena je u Konstantinopolj gde je 475. godine nestala u požaru.

I nije važno što je ceo taj cirkus uvek bio u cilju slavljenje rata i militarizma( završetak antičkih igara je označavao zvuk trube koji je pozivao u sledeći rat ), nije važno što je Pjer de Kuberten bio peder i mason koji je nastavio da slavi muško telo kao simbol savršenstva, nije bitno što je prva olimpijska baklja bila upaljena od strane nemačkih nacista u slavu nad-naroda i uzvišene Rase, nije važno što su Kubertenu   dvoje dece umrlo zbog šizofrenije i što mu je srce sahranjeno u Olimpiji  kao ruganje helenskoj civilizaciji, nevažno je što je ideju za oživljavanje Olimpijskih igara dobio posle poraza Francuske od Prusije kao predupređivanja fizičke slabosti svoje nacije ni što nije pomenut na obnavljanju igara 1896. godine i što mu nije bilo dozvoljeno da se pojavi tada u Atini.

Naravno da je manje važno to što današnje igre više liče na one u rimskom Koloseumu nego u starogrčkoj Olimpiji. Antičke olimpijske igre su, u svom izvornom obliku, bile sredstvo za duhovno ujedinjenje helenske kao “gospodarske” rase i za njeno moralno (religiozno) uzdizanje. Istovremeno, one su bile sredstvo za militarizovanje vladajućeg sloja i za njegovo uključenje u vršenje poslova od kojih je zavisio opstanak polisa (ratovanje, “lov” na robove i njihovo držanje u pokornosti, učestvovanje u državnim poslovima i sl.). Za razliku od Grčke, Rim je imao stajaću (plaćeničku) vojsku i smisao borilačkih predstava, u vidu gladijatorskih borbi, nije bio borbeno aktiviranje, nego pasiviziranje plebsa. Juvenalova maksima panem et circences na najbolji način izražava duh koji je vladao u antičkom Rimu. Učesnici gladijatorskih borbi nisu slobodni građani već, ne računajući retke izuzetke, robovi. Njihova borba ne teži moralnom (religioznom) uzdizanju građana već  je, kao krvava “zabava”, simbol nemorala i bezumlja koji je vladao u Rimu i kao takva je glavna duhovna hrana za mase. U godinama propasti “večnog” Rima i narastanja nezadovoljstva plebsa, “igre” se dopunjuju novim “scenama” kao što su masovna klanja hrišćana i njihovo bacanje zverima. Sve veće porcije krvi postaju zamena za sve manje porcije hleba. Kuberten je bio protiv olimpijskih igara kao cirkusa, već je u njima video “crkvu” u kojoj ljudi treba da se poklone najvišim vrednostima kapitalističkog društva i napoje se njegovim “besmrtnim” duhom. Za njega su olimpijske igre bile najviša religiozna ceremonija. Zbog toga je Kuberten insistirao na amaterizmu i religio athletae, a profesionalne sportiste nazivao “cirkuskim gladijatorima”. On u “svojim” olimpijskim igrama nije video kompenzaciju za nezadovoljstvo radnih “masa”, već oblik njihovog “vaspitanja”, što znači uništavanja kritičkog odnosa prema vladajućem poretku. Njihov karakter je trebalo da bude religiozno-svečarski (trijumfalistički, pompezan, monumentalan – impresivan), budući da se sa njima pribavlja božanski legitimitet vladajućim vrednostima: sa olimpijskim igrama je trebalo izazvati divljenje potlačenih prema vladajućem duhu kapitalizma i zauvek ih integrisati u njegovu duhovnu orbitu na nivou “civilizovanih” robova.

 Jedna od najčešće izricanih laži, na kojoj se i danas gradi “humanistički lik” Pjera de Kubertena, je ona da je Kuberten tvorac najpoznatije olimpijske maksime “Važno je učestvovati!“ i da je ona bila njegov vodič na putu ka olimpijskim vrhovima. U stvari, stav da je “Važnije učestvovati na olimpijadama nego pobediti.” – izrekao je 19. jula 1908. godine pensilvanijski biskup Talbot u katedrali „Svetog Pavla“ na ceremoniji koja je upriličena povodom Olimpijskih igara koje će se održati u Londonu. Ubrzo će reči pensilvanijskog biskupa postati sastavni deo Kubertenovih olimpijskih govora, što je trebalo da ukaže na njegova “internacionalistička” osećanja i prikrije prave motive koji su označili početak njegove olimpijske misije. Naime, Kuberten je krenuo u svoju “olimpijsku epopeju” sa usklikom “Rebronzer la France!” (“Povratiti kolonijanu slavu Francuske!“). Kuberten nastupa na olimpijskoj pozornici ne kao “internacionalist”, već kao zagriženi francuski nacionalist koji je u olimpijskim igrama, kao takmičenju između “civilizovanih” naroda, video sredstvo za reformu francuskog obrazovnog sistema koja će omogućiti da ojača borbeni i osvajački duh kod mladih francuskih buržuja. Proširenje francuskog kolonijalnog carstva – to je bio osnovni “humanistički” motiv mladog skorojevića koji je u britanskoj imperiji video uzor kome je Francuska trebalo da teži. “Enrichissez vous!” (“Obogatite se!“) – uzvikuje egzaltično Kuberten, svojim piskavim glasom, sa olimpijske govornice pozivajući francusku aristokratiju i buržoaziju  na osvajanje i pljačku u Africi, Aziji… Ubijanje “urođenika”, koje je Kuberten davno pre Hitlera sveo na “niže rase”, i otimanje njihove zemlje bilo je za Kubertena “civilizacijsko delo” i potvrda “superiornosti bele rase” (čitaj: evropske aristokratije i buržoazije) – koja se temeljila na „pravu jačega“. “Veliki humanista” Kuberten, da bi opravdao tlačenje i pljačku slabijih od strane moćnih, odnose koji vladaju u čoporu digao je na nivo principa na kome treba da se temelje odnosi između ljudi i naroda.

Kuberten je bio odlučni protivnik mešanja bele sa drugim rasama. Tokom čitave svoje olimpijske karijere Kuberten ističe da je bela rasa “najčistija, nainteligentnija i najjača” i poziva belce da ne dozvole (“Borba za čistotu bele rase ostaje osnovni cilj svakog njenog pripadnika…”) da njihova krv bude zagadjena krvlju “obojenih” naroda – uključujući tu i Jevreje koje Kuberten svodi na “Azijate”.( Hm, prim omega68 ).

 U vezi s tim napomena da nije Everi Brendidž (Avery Brundage) bio prvi predsednik MOK-a koji je podržao južnoafrički rasistički režim i njegov sistem apartheada, već je to bio “otac” modernog olimpizma, Pjer de Kuberten. Početkom XX veka, u doba svog najvećeg olimpijskog nadahnuća, Kuberten piše: “Ne zaboravite pod kojim režimom su se razvijali južnoafrički rudnici. (…) Da nema ništa bliže ropstvu nego ta institucija tamo? Ali ona uopšte ne povredjuje ljudsko dostojanstvo jer je engleska razume se!” Evo kako Iv Pjer Bulonj (Yves-Pierre Boulongne) tumači Kubertenovo shvatanje  kolonijalizma i rasizma: “Osvajanje kolonija počiva, po njegovom mišljenju, na načelu božanskog prava, to jest na ubeđenju da se ljudske rase medju sobom razlikuju po svojoj vrednosti i da beloj rasi, koja je po svojoj prirodi iznad drugih rasa, sve one treba da se podrede”. O tome Kuberten: “Tvrditi da niko ne može s pravom da pristupi evropeizovanju drugih naroda, da su etničke religije po svojoj vrednosti ravne hrišćanskoj religiji, da je pripadnik crne ili žute rase drugačiji od belca, ali da kao čovek vredi koliko i on – to su prijatni sofizmi čija se valjanost brani u salonu za pušače, ali koji nemaju vrednost, niti su efikasni: oni predstavljaju za dekadenciju vezani paradoks koji može trenutno da nam izazove osmeh na licu, ali koji nikada ne treba usvojiti kao pravilo ponašanja.

Neki istraživači  tvrde da je Kuberten bio kolonijalista i rasista do Prvog svetskog rata, a da su se nakon toga njegova shvatanja radikalno promenila. Kubertenov odnos prema nacističkoj Nemačkoj i Hitleru pokazuju da je ta tvrdnja netačna. Kuberten je u rasističkoj i osvajačkoj Nemačkoj video otelotvorenje svoje olimpijske filozofije, a u Hitleru “jednog od najvećih graditelja modernog doba”. Mnoga dokumenta, koja su godinama skrivana od strane olimpijske gospode od očiju svetske javnosti, nedvosmisleno ukazuju kako na bliske odnose Kubertena i nacističkog režima, tako i na bliskost Kubertenove olimpijske filozofije i nacističke ideologije.

 Nacisti su, ne bez razloga, u Kubertenu videli iskrenog prijatelja “nove” Nemačke. Govoreći 1938. godine na Berlinskom radiju o Kubertenovoj pisanoj zaostavštini Karl Dim, organizator nacističke Olimpijade i fanatični propagator nacizma kaže i sledeće: “Nemačkoj je pripao zadatak da bude duhovni čuvar olimpijske ideje. Osnivač modernih olimpijskih igara, Pjer de Kuberten, kratko vreme pre svoje smrti predložio je nemačkoj vladi da osnuje Olimpijski institut kojem je zaveštao svoju pisanu zaostavštinu. Tako su spisi Kubertena, koji obuhvataju 60 000 kucanih strana, počevši od njegove prve sveske sa koledža, prešli u nemačke ruke, pa se životno delo velikog pedagoga i svetskog uma neposredno može pratiti počevši od njegovih prvih studentskih sastava o Rusou (Rousseau) do dana kada je koplje u njegovim rukama postalo preteško i kada ga je nama poverio. On je smatrao da mi Nemci imamo puno razumevanja za obuhvatnu kulturnu snagu olimpijske ideje, a mi smo i pored toga osvojili njegovo srce.”

Jedan od povoda da Kuberten proglasi naciste za čuvare njegove olimpijske ideje bila je želja Hitlera da se olimpijske igre, sa kojih će biti isključene “niže rase”, zauvek održavaju u “novoj Nemačkoj”. Nakon završetka Berlinske olimpijade Hitler je dao nalog svom arhitekti Albertu Šperu (koji će postati ministar privrede u vreme agonije nacističkog režima) da napravi planove za “Nemački  stadion” koji je trebalo da se do 1945. godine  izgradi u Nirnbergu (Nürnberg) i  na kome je trebalo  da se smesti više od 400 000 gledalaca (!). Nije to bio jedini lični Hitlerov “doprinos razvoju olimpizma”. Na predlog nacističkog ministra za sport, Hansa fon Čamera i Ostena (Hans von Tschammer und Osten), Hitler finansira iz fonda koji mu je bio na raspolaganju (sa 300 000 rajhs maraka) arheološka iskopavanja u antičkoj Olimpiji, koja su započeta još u vreme Bizmarka (Bismarck) (i trajala od 1875-1881. godine). Trebalo je da antičko svetilište bude još jedan “spomenik Trećeg Rajha” koji će “izazvati divljenje”.

 Kuberten je imao još jedan razlog da bude zahvalan Hitleru. Naime, ostarelom Kubertenu gotovo ništa nije preostalo od ogromnog imetka (500 000 zlatnih francuskih franaka) koji je nasledio. Jedan deo je Kuberten uložio u svoju olimpijsku kampanju, a više od polovine je propalo u berzanskim špekulacijama tokom Prvog svetskog rata. Na predlog Kubertenovog naslednika na mestu predsednika MOK-a, belgijskog grofa Baje-Latura (Baillet-Latour), osnovan je “Fond Pjera de Kubertena” sa kojim je trebalo pomoći Kubertenu da premosti finansijske poteškoće. Shvatajući da bi to bio dobar propagandni potez, nacistička vrhuška predlaže Hitleru da bude “široke ruke” prema Kubertenu. Hitler je odmah odobrio da se Kubertenu isplati 10 000 rajhs maraka. Po svedočenju Levalda, koji je drugu ratu lično uručio Kubertenu, “otac modernog olimpizma” je “sa velikim zadovoljstvom i velikom zahvalnošću primio ček”.

 U dramatičnim danima pred Drugi svetski rat Kuberten ne krije svoje oduševljenje fašizmom. U svojoj “Poslanici nosiocima olimpijske baklje“, koja će biti čitana tokom puta koju će nacistička olimpijska baklja prevaliti od antičke Olimpije do nacističkog Berlina, Kuberten konstatuje: “Preživljavamo svečane časove, jer oko nas vaskrsavaju neočekivani dogadjaji. Dok se, kao u jutarnjoj magli, otkriva oblik (nove) Evrope i nove Azije, izgleda da će najzad čovečanstvo uvideti da kriza s kojom se bori jeste pre svega kriza vaspitanja”. A o kakvom se zapravo vaspitanju radi pokazuje i Kubertenovo oduševljenje sa “veličanstvenim” kulturnim programom nacističkih Olimpijskih igara čiji sastavni deo je bila i tadašnja najpopularnija nacistička koračnica, “Horst Wessel Lied“, koju je, pozdravljajući nacistički, pevalo preko 100 000 prisutnih na Berlinskom olimpijskom stadionu.

Kubertenova bliskost i lojalnost nacističkom režimu je bila tolika, da je nacistička olimpijska vrhuška, uz Hitlerovu saglasnost, odlučila da Berlinske olimpijske igre budu okončane Kubertenovim snimljenim govorom u kome je on, naravno, veličao nacistički režim i Hitlera. Evo kako glasi taj “čuveni” Kubertenov olimpijski govor:

“Čuvajte sveti plamen! XI olimpijske igre uskoro će biti samo uspomene, ali kako snažne i bogate uspomene! Pre svega, uspomene na lepotu. Od onog trenutka upravo pre trideset godina, kada sam u Parizu sazvao konferenciju o umetnosti, književnosti i sportu, s ciljem da se uspostavi stalna veza izmedju obnovljenog olimpizma i duhovnog stvaralaštva, mudri napori su pomogli u realizaciji ovog ideala, od Stokholma do Los Anđelesa. Sada ga Berlin zauvek posvećuje sa smelim novinama krunisanim s potpunim uspehom, kao što je štafetno prenošenje svete baklje od Olimpije i veličanstvena svečanost na monumentalnom stadionu prve večeri Igara, čiji je idejni tvorac moj genijalni prijatelj i entuzijast Karl Dim.

Uspomene na hrabrost, jer je hrabrost bila neophodna da bi se savladale teškoće s kojima se Firer (Führer) sreo od trenutka kada je postavio zahtev “Wir wollen bauen!” (“Hoćemo da gradimo!”), i da bi se suprodstavio nelojalnim i podmuklim napadima sa raznih strana koji nastoje da zaustave progresivno stvaralačko delo(reč je o bojkotu nacističke Olimpijade od strane anti-fašista.Najzad, uspomene na nadu, jer se pod okriljem simbolične zastave s pet krugova s mišićima kovalo razumevanje snažnije nego sama smrt… “Freude, Tochter aus…” (početne reči Šilerove/Schiller “Ode radosti“, prim.aut.) Istorijsko kretanje i borba će se nastaviti, ali malo-pomalo nauka će zameniti opasno neznanje; uzajamno razumevanje će ublažiti slepu mržnju. Tako će gradjevina koju sam pola veka podizao biti učvršćena. A vi, atlete, ne zaboravite vatru koju je sunce zapalilo i koja vam je došla s Olimpije da bi osvetlila i zagrejala našu epohu. Čuvajte je ljubomorno u dubini vašeg bića, da bi opet mogla da se pojavi na drugoj strani sveta kada, za četiri godine, budete slavili XII olimpijadu na dalekim obalama velikog Pacifika! “

 Reč je o fašističkom Japanu, još jedan “pun pogodak” MOK-a!

Kuberten je imao isti odnos prema nacističkim Olimpijskim igrama kao i članovi MOK-a. Na to upućuje i intervju koji je Kuberten dao Andre Langu (Andre Lang)  i koji je 27.8.1936. godine objavljen u francuskom magazinu “Le Journal“. Razgovor je vodjen povodom članka koji je Žak Gode (Jacques Goddet) objavio u časopisu “L”Auto” pod naslovom pozajmljenim od Emila Zole – “J”accuse!” (“Optužujem!“) u kome Gode dovodi u pitanje legitimnost Berlinske olimpijade. Evo šta tom prilikom, između ostalog, kaže Kuberten: “Šta, Igre su izopačene? Olimpijska ideja je žrtvovana propagandi? To je potpuno netačno. Veličanstveni uspeh berlinskih Igara krasno je poslužio olimpijskoj ideji. Samo Francuzi, ili gotovo samo Francuzi, igraju Kasandru…” I dalje: “U Francuskoj izaziva uznemirenje to što su Igre iz 1936. obasjane hitlerovskom snagom i disciplinom. Kako bi drugačije moglo biti? Naprotiv, treba što snažnije želeti da se igre uvek tako sretno organizuju, da svaki narod tokom četiri godine učestvuje u njihovom pripremanju”.

 Očigledno, Kuberten je bio više nego “veliki prijatelj” nacističke Nemačke. On je, kao vrhovni sveštenik olimpijskog pokreta modernog doba, bio organska spona izmedju (rasističke) stare Grčke i “nove Nemačke”, odnosno, olimpijski glasnik koji će svetu saopštiti da su olimpijski bogovi, pre svih Zevs – bog rata, svoju naklonost zauvek podarili “arijevskoj  nadrasi”. Stoga nije čudo što je Hitler (28.1.1936. godine) prihvatio predlog da se prostor ispred južnog ulaza na olimpijski stadion u Berlinu nazove po Kubertenu. S tim u vezi je i izjava Dima, iz 1946. godine, da je samo u (nacističkoj) Nemačkoj podignut spomenik Kubertenu i da je samo u njoj jedno mesto dobilo njegovo ime.

Nema veze sve to, važno je da mi imamo 115 sportista, važno je da ćemo da dostignemo 100+ medalju i da će penzije da se primaju redovno...

Važno je da vidimo Bolta, važno je da se Čavke osveti Felpsu i da Nole osvojui zlato...Za vaterpoliste se ne brinemo.Za rukometaše malo strepimo....

Brže, jače, više, nije važno pobediti, 'oće to ali malo limburga meseca kad se majmuni šišaju...

 Neka bahanalije u olimpijskom, globalnom, selu počnu...

 P.S.

A ko su oni Krićani s' početka?

To je ipak tema za neku drugu priču