S.M.R.T.

Samoca. Moje verni pratilac na svim putovanjima. Kada god pomislim da sam je se otarasio uvek zakuca na vrata. Uglavnom nocu, dok se u snovima setam po omiljenom Belom Gradu ona zakuca necujno i usunja se na prazno mesto pored mene u krevetu i udje u snove. Odjednom je Beli Grad prazan, moj korak je usamljen a ruka iz dlana je isparila. Biti sam, fizicki i psihicki je meni najveca kazna za sve lose sto sam ikada uradio. Od karme se ipak ne moze pobeci.

Mrak. Ni bele noci Sibira ne osvetljavaju mracne dane provedene u Gradu duhova. Okruzen svojom senkom koja me prati uvek, imam osecaj da me sunce zaobilazi. Moje lepo sunce koje mi se uvuklo pod kozu jos u Dalmaciji, i nastavilo da me prati sve do tropskih krajeva Jugoistocne Azije, sada me ne greje. Hladna leta su gora od zime. Kada sunce greje a u srcu je mraz nikada ti zraci na kozi nece doci do duse. Da se bar srce moze odlediti recima ja bih bio majstor, ali za to je potrebno vise od pustog pera na papiru.

Razocarenje. Previse puta u zivotu dozivljeno, preko ledja pretureno i iznova docekano. Ali, koliko god puta se sa tim sreo uvek je iznenadjenje taj novi faktor koji stvara utisak da je trenutno razocarenje prvo, najteze i najvece do sada. Kada se neko razocara, onda samo sebe vidi, sagleda svoje postupke i pokusa da shvati zasto i kako je doslo do toga. Ali, razocarati nekoga do koga ti je stalo je mnogo teze za doziveti nego kada je obrnuto. Treba samo shvatiti da je sve to sastavni deo zivota i pokusati ostati na nogama kada primis prvi, uglavnom nenajavljeni udarac, dok je stit jos na ledjima.

Tisina. Ponekada mislim da je tisina sve sto cujem oko sebe, ma koliko buka bila glasna. Tisina ume da nadje put do srca brze nego grom do zemlje, cak brze i od svetlosti nekad mi se cini. I kada treba da se izusti neka rec, odbrana, predlog ili emocija tisina ucini da tvoj muk utone u nju. I onda postane najjaca. Tada sva buka, svi glasovi i boje nestanu u jednolicju njenog zovnkog muka.

A, mozda je to i dobro. Mozda nekada i treba uzivati u tisini. Tada misli mogu same da se dogovore sa sobom, koja je vaznija, preca ili najglasnija. Mada glas u tisini nema svrhu. Saputajuci neke stvari postajemo svesniji situacije nego kada ih izbacimo punim plucima. Mozda se treba razocarati sa vremena na vreme u neke stvari koje nas okruzuju da bi shvatili ko smo, koliko vredimo i sta nam je ciniti. I taj mrak nije toliko los, jer se iz najmrklije tmine vidi i najsitnije svetlo, makar i tracak koji uliva nadu da sutra mozda opet sine sunce. Pa i samoca je za coveka, jer kako drugacije da spoznas sebe i sta nam treba, prija i sta nam dusa trazi da bi bila nasmejana?

Samoca.
Mrak.
Razocarenje.
Tisina.

Cetiri reci koje ne volim, niti zelim, a nosim ih u sebi.

Jedna stvar me tesi - kada si na dnu, nema drugog puta osim ka gore...

Forever alone