Uzaludnost mog boravka na ovoj planeti bila je očigledna. Slaveći trideset i neki rođendan spoznao sam da svako moje dotadašnje viđenje sveta predstavlja samo puku maštu. Pokušavajući da shvatim pravi smisao mog postojanja, ostajao sam bez odgovora. Sve je moglo bez mene i sve je moglo sa mnom. Svemu i svakome je bilo svejedno da li ja postojim. Onda sam krenuo auto-putem. Krenuo sam i rešio da ne stanem. Obučen krajnje obično, svakodnevno, zaputio sam se, pitaj boga kuda. Uzaludno, baš kao što je i moje postojanje uzaludno, pokušavao sam da shvatim gde želim da stignem. Putokazi u obliku tabli pored puta, nikako nisu imenovali pravo odredište. Sve vreme je bilo izvesno da neću stati u izvršenju ovog hodanja po auto-putu, dok mi je u isto vreme sve to imalo neku konačnost. Svest o nemogućnosti beskonačnog hodanja i potreba za tim beskonačnim hodom, nađoše zajedničko mesto u mislima, ne smetajući jedno drugom.
U početku (da li je početak prvi korak, hiljaditi ili stohiljaditi ako je hodanje beskonačno) sam mislio na ljude koji bi se mogli zabrinuti nad mojim nestankom. Mislio sam na njihove reakcije. Prvo zabrinuti, a onda možda i tužni, shvatiće realnost mog nepostojanja i time samo potvrditi moju potrebu za beskonačnim hodom duž auto-puta. Možda će jedni druge optuživati za moj nestanak ali će ubrzo, nadam se, shvatiti uzaludnost takvog postupka.Vrlo brzo (šta znači brzo u okvirima beskonačnosti?) sam prestao da mislim o tome, jer su se misli smenjivale sa potpunom prazninom. Sva čula uključena, rade punom parom, opažaju i to je sve. Vidim, čujem, osećam trenutnu temperaturu i miris vazduha ali to ne uzrokuje nikakvu misao. Tada prazninu pobedi misao o vrednosti ovakvog osećaja.
Korak po korak, gazeći busenje trave koja je divlje nikla uz put, postalo mi je jasno da sam uradio pravu stvar. Više nije bilo potrebe da postojim zbog nečega, ni da nešto postoji zbog mene.
U šupljinu bez misli, uskoči mi misao da fizički neću izdržati večito hodanje, na šta se odmah javi pozdrav nožnih mišića u vidu zatežućeg bola. I želudac posla sličan pozdrav. Šupljina se ispuni mislima. Ukoliko bih zastao da se odmorim ili da se okrepim vratio bih se bespotrebnosti mog postojanja i morao bih ponovo započinjati svoj put ka beskonačnosti. Pobedila bi ona mala misao, koja je tu i tamo uskakala u prazninu i ispunjavala je samostalno se šireći. Ta misao je predstavljala svest o konačnosti, sa tradicionalnom podeljenošću: "od tada do tada". Tačno se znalo gde šta počinje i još mnogo gore, gde se šta završava. Moj hod nije smeo da ima kraj. Barem ne za mene. Zato sam pri pojavi te misli pokušavao da gledam vrh svog nosa. Idealan način da se ne misli ni na šta. Zajedno, pokrenute da gledaju organ između njih, oči zauzimaju položaj koji apsolutno ne dozvoljava razmišljanje. Još ako se naizmenično zatvara jedno pa drugo oko... Oh divote...
Tako, s vremena na vreme pobeđujući u duelima sa mislima koje su me vraćale na početak, skraćivao sam korak, usporavao. Ipak nisam stajao, nisam jeo i nisam pio.
Konačno je konačnost istakla belu zastavu i pretvorila se u beskonačnost. Ona će me beskonačno pratiti i to je njen poraz. Zadovoljan ovim zaključkom vratih se čulima. I nogama. Ispod njih se promenio reljef. Travu i zelenilo su smenili kamenčići, pesak i retki korov koji se probijao iz neplodne podloge. Iza mene je ostalo nekoliko dana i noći (ne želim da znam tačno koliko). Smanjujući korake imao sam utisak da se sam smanjujem i da ću se beskonačno smanjivati lagano postajući ništavilo. Sada je pogled na vrh nosa nezaobilazno donosio informaciju da se negde pri dnu nalaze brkovi, izrasli usled višednevnog nebrijanja.
Onda je ponovo došla noć. Usporen već toliko da jedva pomeram nogu ispred noge, bauljao sam svojim putem. Setio sam se da sam juče hodajući menjao kretanje ruku. Ruke su normalno pratile korake tako što bi na iskorak desne noge, leva ruka krenula napred i suprotno. Juče sam to svesno menjao. Danas već nisam imao snage za to. Pomislio sam da se beskonačnost neumitno ostvaruje. Beskonačnim usporavanjem usled umora, doseći ću beskraj, a onda kada možda budem pao i ne budem mogao da hodam puzaću ili bilo šta drugo, neprestano se krećući ka nepostojećem cilju. Tada spazih svetla u daljini. Prilično jaka svetla, a ja prilično umoran. Jedva uspeh da se održim na nogama i stignem do tih svetala. Granica. Kakva konačnost. Dobro konačnost, ali iza se put nastavlja. Zašto baš sada, kada sam siguran da ću uspeti, mora da se ispreči neka granica, neki kraj i neki novi početak? Policajac me je spazio i prišao mi. Pozdravio me je i upitao šta nije u redu. Bože, pa ja nemam snage ni da mu odgovorim. Padam i on mršti obrve. Vrti mi se u glavi, vrti se policajac oko mene. Ležeći na leđima koračam po vazduhu. Pored policajca, oko mene se vrte i neki drugi ljudi. Iznad su zvezde koje se takođe vrte. Zvezde su beskonačno daleko.
U bolnici, oko mog kreveta stoji najbliža rodbina. Infuzija lagano kaplje u venu. Postavljaju blesava pitanja: "Zašto? Gde? Kako? Kuda? Čemu?" Sami odgovaraju jer od mene ne dobijaju odgovor. Ja samo sedim u krevetu i očima gledam vrh nosa. Naizmenično zatvaram jedno pa drugo oko, smejući se svaki put, neočekivanom, drugačijem prizoru.
Blogovi autora
- Plemenita veština (180)
- Ako pomislimo da su "naši dani" neki posebni dani... (16)
- Da li je lustracija moguća u vremenu interneta? (189)
- Projekcije (118)
- Razgovor s povodom (65)
- Demokratsko sujeverje (92)
- Vaše pravo da ne znate sve (127)
- NETRPELJIVOST (579)
- Principi postupanja lekara i medicinskog osoblja (391)
- APOSTOLI BEZ JEVANĐELJA (227)
- CASE REPORT (74)
- ODLIČAN (5) II (157)
- DRŽAVA (64)
- Augijeve štale (88)
- KULT LIČNOSTI (61)
- ZAŠTO NEMA DOBRIH SCENARIJA (67)
- Miranda, gde je ključ? (42)
- Blind (38)
- Šta sa GMO? (193)
- Game Over (Sorry No Bonus) (290)
Najnovije VIP blogeri
- Gde je krenuo Saban
natasa_tasic_10 - Davimo Beograd iliti DB
Ivan Blagojevic - Oda Drustvenim Naukama
Spiridon - OTVORENO PISMO MINISTARSTVU ZDRAVLJA
razmisljam - Dovidjenja, gospodine Bobicu!
angie01 - Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini
Najnovije blogeri
- DUB PUB: Stepping Out From The System
docsumann - Majstor za ljuljaške, klackalice, tobogane i ... II DEO
Filip Mladenović - ŽUTA OSA (8/24)
horheakimov - DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Život (4)
- Društvo (3)
- Zdravlje (2)
- Literatura (2)
- Eksperimenti u blogovanju (2)
- Muzika (2)
- Umetnost (1)
- Gost autor (1)
- Životni stil (1)
- Porodica (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org