Z.I.V.O.T.

Zelja nas pokrece. Barem mene. Zelja za istrazivanjem neceg novog, neceg nepoznatog i neistrazenog. Sto ne znaci da je zelja za starim, poznatim i vec dobro istrazenim umrla. Naprotiv, nista se ne moze dobro spoznati do kraja, u tolikom da bi prestalo da nas intrigira. Ni sebe ne poznajemo dovoljno dobro. Ako neko sumnja u ovo, setite se kako ste odreagovali na neku potpuno novu stvar u vasem zivotu, i videcete da takvu reakciju niste od sebe ocekivali. Spoznajom sebe dobijamo mnogo. Poznajuci sebe dajemo drugima pravo da nas vise upoznaju. Zelimo da delimo i da budemo podeljeni. Zelja nas pokrece, za boljim, za novim.

Istina je tamo negde, rece jednom Fox Molder u jednoj od mojih omiljenih serija mladosti. Ja sam neko vreme cak i verovao da je Dosijei X realna serija koja nije izmisljena. Istina je da je to ipak plod maste jednog ili vise ljudi u Holivudu. A sta je zapravo istina? Sve sto je tu, sto je pomisljeno, sto cak i ne mora biti izgovoreno. Nekada je istina samo u mislima, a cim predje u reci ili dela ne izgleda tako. Koliko mi se puta desilo da nesto pomislim, a drugacije uradim. Prava istina je da sam zeleo nesto drugo da uradim, ali nije tako ispalo. Istina jeste da to ne izgleda kao po mojoj zamisli, ali isto tako istina jeste i to sto samo ja znam - da sam ja to nesto ipak drugacije zamislio, ali nazalost se nije sprovelo u delo. Istina je tamo negde, izmedju jave i sna, izmedju zelje i dela.

Volja da se ide napred je, mogu slobodno reci, moj benzin. Moja baterija kada sam na izdisaju. Imati jaku volju za lepim i ugodnim zivotom je retkost na ovom svetu, inace bi svi ziveli na Maldivima leti, Alpima zimi, a jesen i prolece provodili po raznim destinacijama sveta. Neki ce pomisliti da to nije svacija zelja, i ja to znam. Nekima je san da se odsele iz Srbije i pocnu novi zivot negde gde je lepse i lakse, a drugima da ostanu i pokusaju tu srecu i lepotu naci u svom dvoristu. Svako ponaosob ima tu volju, to sto ga pokrece, kao i ja. Volja da se ide napred je moj benzin, pa i u Sibiru gde ga ima u izobilju.

Odgovornost je najteze preuzeti. Pogotovo kada je tesko. Posle bitke svi su generali. Najlakse je biti odgovoran za uspeh, ali kada je suprotno retko ko od nas preuzme svu odgovornost na sebe. Ne kazem da ne preuzimamo, ali ne bas svu odgovornost. To je retkost. Ponekad se zapitam sta bi neko saznao kada bi, ako ja nestanem, pronasao moj ranac ili lap top koji nosim u njemu. Vlazne maramice, novcanik, mali dezodorans i kljuceve od stana. Na lap topu slike mog zivota, radovi koji su me isklesali u dizajnera kakav sam sada, serije koje me uspavljuju nocu i muzika koja me opusta ili leci, zavisno od raspolozenja. To sam ja, i taj ranac koji nosim me definise, i to je moja odgovornost. Svako nosi svoj ranac, i za njega je odgovoran. Odgovornost je najteze preuzeti, pogotovo ako je ranac tezak.

Trud se isplati, kaze stara poslovica. Ja se slazem. Sve lepo sto se desava u nasim zivotima je posledica truda koji smo u proslosti ulozili u tadasnju buducnost, da bi danas u toj sadasnjosti uzivali. Sta zracis to privlacis. Mnogo je tesko stalno misliti pozitivno, ali je mnogo lakse nego uvek imati negativne misli. Ima trenutaka kada svi padnemo dole, ali se trudimo da ustanemo, neki brze a neki sporije, ali se svi borimo. Od tog truda, od te borbe zavisi kakvi smo ljudi, i da li ce o nama pricati. Jer legende se ne radjaju, o njima se pise. Ja se trudim da zivim najbolje sto mogu, da sto pre ustanem kada sam na podu, a da li je to dovoljno da o meni nekada, neko nesto i napise, pomisli na mene ili mi pozeli dobro jutro/laku noc - vreme ce pokazati. Trud se isplati, i ja nastavljam da se trudim.

Zelja.
Istina.
Volja.
Odgovornost.
Trud.

Pet reci koje volim, zelim, i nosim u sebi.

zivot