Gost autor

Priča o trčanju

/ 04.08.2012. u 13:26

Komentari: 0
Čitanost: 11891
/
Preporuke: 261
/

Bilo je to pre dve-tri godine. Išao sam kući iz škole, vidno umoran. Bio sam blago oznojan. Početak septembra, jesen je nailazila. Sunce se razlilo po nebu i polako se utapalo u smrežurane oblake iznad Subotice. Moja oronula crvena zgrada bila je na početku kraja grada. Nisam bio naročito srećan što živim tamo. Nisam voleo stepenice. Hiljade i hiljade stepenica čiji šapat vodi do belih bukovih vrata moga stana na poslednjem, četvrtom spratu. Dok sam se penjao znoj je već učinio svoje. Desnom rukom brišem graške znoja sa čela i bahato bacam ključeve na sredinu crnog masivnog stola na kojem je, kao i uvek, počivalo neko polu-uvelo cveće. Stan je bio prošaran svetlom ovih poslednjih današnjih zraka. Pozdravljam svoje koju su se zaputili u svoju sobu ne bi li se odmorili. Opet bela bukova vrata. Vrata od moje sobe. Ruka oslobađa bravu, ali moja soba nije onakva kakvu sam je, danas, oko podneva ostavio. Zapravo, u sobi nema ničega. Potpuno je prazna. U stvari, čini mi se, nestala je. Umesto gomile prašine, kreveta i radnog stola, unutra zatičem nešto sasvim neočekivano. Neobično, ali ugledao sam, tu, gde je nekada postojala moja soba, reljef Srbije. Nakrivljen na dole. Izopačen, ali geografski tačan. Pošto sam Subotičanin, bio sam na krajnjem vrhu, odnosno severu zemlje, tačnije svoje sobe. Zaprepašten sam se dosta brzo snašao. Odlučio sam da prošetam. Cela republika bila je kao neka padina Tare ili hrapava površina meseca gde vam se čini da možete videti oblost planete, odnosno da slutite gde je nagib i gde se kugla pomera. Bio sam, nekako, lagano obučen, letnje. Kratke pantalone i majica kratkih rukava. A vreme u mojom sobi je bilo idealno. Neosvojivih 25 stepeni Celzijusa i blagi povetarac su mi davali neki jezivi podsticaj da krenem u istraživanje.

Odlučio sam da obiđem svoju malu, ali neodoljivu zemlju. Jer, bilo je mesta za kojima sa žudeo. Krenuo sam kroz Vojvodinu. Išao sam po ravnici kao neka spodoba po noći. Klizio sam kroz nepregledne njive Bačke i Srema. Utapao sam se u zlatna polja prezrelog žita koje je blago njihao nepozvani povetarac. Iza mene ostajao je samo narandžasti trag u žitu. Bio sam srećan. Istinski. Radovalo me to što je ove godine toliki rod. Golem. Sva ta silna polja trebalo je da nas nahrane. Na ovaj sunčan dan. Iza mene ostaje Fruška gora sa svojim nebrojenim manastirima koji kao da pilje na narod oko gore. Napuštam ravnicu. U Beogradu, kao i uvek, bila je gužva. Put iz glavnog grada bio je nepredvidiv. Presecao je brda i gore. Pratio sam taj put. Počinjale su, pred mojim očima, da plešu planine, reke, brzaci, jezera, šume, šume, šume... Nailazim na Šumadiju. Ali, više nisam bio sam. U Šumadiji mi se pridružio stari poznanik, moj drug Sebastijan. Neverovatno duhovit lik. Bilo mi je veoma drago što sam naleteo baš na njega jer sam znao da će ovo putovanje, uz njega, biti mnogo zanimljivije, verovatno nezaboravno. On je bio obučen u sive trenerke, šuškavih devedestih obožavane. I naravno, u tada, sve popularnije, najkove patike za trčanje sa jarko, upadljivo, dominantnih narandžastim dnom. Izgledali smo kao izgubljeni turisti. Nastavljamo dalje, mnogo brže nego kada sam išao sam. Zbijali smo šale i divili se nevinom drveću i brdima. A sve idemo kao nizbrdo. Noge su nas izdavale, morali smo ih prilagođavati tlu koje je postajalo sve mekše i klizavije. Užice! Biser Juga, koji sam, još odavno, želeo da doživim, iz daleka, izgledalo je kao neka zaboravljena srednjovekovna tvrđava . Lepo mesto. Sve više i više smo zalazili u Jug. Kopaonik je već bledeo iza nas. I stigli smo na, neki to zovu tako, veliku raskrsnicu. Zastajemo. Pred nama, kao da je majka Zemlja izrodila sve najlepše što može da izmisli. Kristalno bistre planinske rečice, zelenilo, planine, okovane svilenim slojem snega pri oštrim vrhovima, prijatan, vazduh koji boli dok se udiše, stari, oronuli, u ponos utopljeni manastiri, brda, srebrna jezera kao gorske oči, cvetne, netaknute livade po kojima caruju leptiri. Jednom rečju - Kosovo.

Zastao sam, naježio se, nespretno. Što od straha što zbog nemoći mojih zenica da progutaju prizor pred sobom. Hvatala me podmukla jeza i u dnu grla se skupljala knedla neprijatnosti koju sam, nedugo zatim, progutao. Međutim, iz vida nam je pobeglo nešto što je seklo, kvarilo čitavu sliku. Bodljikava žica. Kilometri bodljikave žice. Sebo je predložio da idemo dalje. Uzvratio sam da će nas, budemo li uhvaćeni, poubijati kao zečeve. On se samo nasmejao i rekao : „ Šta lupaš ti, budalo? Pa to je naša zemlja. '' Žuljala me mrtva realnost, ali je u svest neodoljivo nadirala želja da kročim na to začarano tlo.

I kročili smo. Hodali smo dostojanstveno po ,dobro utabanom, putu ka Prištini. Korak se lepio za korakom, a oči su nam suzile od doživljene lepote Juga. Taj naš odlučni prištinski marš prekinuli su neočekivani povici. Povici na albanskom. Psovke i gnev. Za tren shvatamo da je kraj našeg obilaska, da je vrag odneo šalu i da na nam je vreme za beg. Nastupila je višečasovna borba za goli život. Tri tamnoputa naoružana čoveka su jurišali prema nama, bez milosti. Strah se slivao niz kičmu. Nosili su nekakve bele, kao pustinjske vojne uniforme. Vikali su nešto i pucali na nas. Imali su one stare puške, kojih se sećam iz udžbenika za osmi razred. Turska vojska je koristila iste tokom balkanskih ratova. Panično smo trčali uz ogromno strmo brdo, u ovoj priči nazvano Srbija. Jedva smo im utekli. Kada smo zašli u šume u podnožju Kopaonika sa Kosova je pritrčao neki debeli četrdesetogodšnjak, obučen kao glavni lik filma Tito i ja . Jurio je kao sumanut prema nama. Oznojen, zadihan i masnog lica, došao je do nas i nadljudskim naporima tiho izustio : Ja sam Bosanac!

Neobično lako smo prihvatili tog čoveka. I on nam je pričao neke svoje dogodovštine pa smo se, uzbrdo dalje kaskajući, slatko smejali. Naporno je bilo toliko se smejati. Išli smo napred, odnosno nazad, ka severu zemlje. Bili smo detinje spokojni jer smo uopšte živi. Iznenada, sav spokoj biva otrgnut od nas. Probadao nas je prizor za leđima. Iza nas, bez prestanka, trčao je moćni, izgladneli mrki medved. Ogroman je bio. Rika te životinje prosula je strah po našim nabreklim žilama. Znoj i adrenalin pogađaju butine i počinje trka, sa životom, odnosno jednim gladnim medvedom. Trčali smo kao grupica maratonaca, suludo probijajući se kroz drveće koje je, istovremeno, bilo i prepreka i pomoć. Medved, koji je među zubima vukao najstrašnije besnilo, nije se predavao. Leteli smo uzbrdo kao šumski vetar. Bosanac je zaostajao, ali je i dalje bio dovoljno daleko. Ulazili smo sve dublje i dublje u nepregledne mračne šume Šumadije. Zver nas je sustizala. Bio sam ispred ove dvojice, ali su mi noge bivale sve teže i nespretnije u penjanju. A strah je u meni izazivao neku zelenu mučninu pa sam bio sve sporiji i nemoćniji. I dalje smo trčali. Ali nada se, kao magla, polako razilazila, nestajala. Bosanca je sustigao medved, a Sebo se okliznuo metar ispred mrkog. Krik mi se surovo provlači kroz uši, zastajem i okrećem se. Trčim ka njima. Puf! Dešava se neka neverovatna promena stanja. Tri munjevita, gotovo nevidljiva preobražaja! Postali smo životinje! Sebastijan rakun, Bosanac veverica, a ja duguljasta narandžasta lisica. Bili smo zbunjeni ovim koliko i naš neprijatelj. Za čas veverica gine, rakun ulazi u bespoštednu borbu života i smrti, a ja nastavljam da trčim dalje ka severu. Poslednji vapaj nemoćnog rakuna mi govori da je i Sebastijan otišao na večna lovišta. Već na dobroj udaljenosti od smrti shvatam da sam baš jako zgrešio što sam ih ostavio da izginu. Odlučujem da se vratim u borbu. Unutrašnji glas, prodorno, odzvanja utrobom mršave lisice Nećeš pustiti da Sebo umre! Još jedno naglo - puf!

Prekida, gasi se svetlost i rađa drugačija situacija. Novi odnos snaga. Ja sam ostao lisica, a ova dvojica su se promenili. Debeljuškasti Bosanac dobija oblik bledog vuka samotnjaka, a Sebastijan preuzima ulogu heroja, preobrazio se u pravog šumskog vuka, vođu čopora. Iždžikljalih vena po nogama. Zatrčao sam se pod noge zbunjenog medveda i time ga značajno omeo u nameri da nas savlada. Vuk - Bosanac mu prilazi sa strane i napada ga. Lisica se izmiče, slika se usporava, muti. Sebastijan skače i snažnim udarcem medvedu odnosi parče donje vilice. Medved pada u gnevnu borbu sa samim sobom, besni, ali pada, oboren i nemoćan. Nadigran. Ostaje u planinskom mulju. Puf! - opet!

Ponovo smo ljudska bića. Svesni te slabosti nastavljamo galop uzbrdo. Noge, kao da se lepe po zemlji, tope se i spori smo. Užasno spori. Mrki se budi i onako, umazan krvlju, baca se u novu poteru za nama. Izgleda još opasnije nego pre. Nezaustavljivo nam se približava. A mi, kao u bunilu, trčimo i dalje, u nadi da ćemo ga igubiti iz vida uskoro. Ponestaje nam koraka i dah se otima iz isušenih pluća natopljenih vetrom. Grla su u vapaju. Kolena nas izdaju i več polako možemo da namirišemo smrt. Oko nas i dalje besprekorno zelenilo Šumadije. Posustajemo i medved nam već diše za vrat. Padali smo i pomirli se sa sopstvenom nemoći. Polako zastajemo i znojavim, uplašenim licima okrećemo se prema razbesnelom dželatu. Bosanac nam iznenada prstom pokazuje da budemo tihi. On, potom, iz svoje stare zelene putne torbe vadi kesu u kojoj je bila gomila brašna. Medved je zbunjen, kao i mi, uostalom. Zatim, oprezno, vadi parče limene cevi, tačnije oluka. Naginje tu vreću brašna i kroz cev ga prosipa po šumskom tlu, ispred medeveda. Radoznali mrki svaštojed nedugo potom prilazi brašnu i liže ga. Bosanac se okreće prema nama i kaže : „ Kilo kokaina će ga zadržati neko vreme. ". Pomalo zatečeni nastavljamo borbu sa vlagom šumske zemlje. Trčimo dalje. Dah i pluća nas i dalje izdaju, ali je barem zver pristojno udaljena. Bežimo prema severu. Nedaleko pred nama nepregledna polja žita i suncokreta. Protrčavamo zadihani pored izlizane limene table gde je stajalo Vojvodina u bledoj ćirilici. Neobjašnjivo, ali dobro poznati zvuk namagrčenog medveda je ponovo dopirao do ušnih školjki. Krvav, umazan kokainom po poluraspalnoj vilici juri ka svojim žrtvama. Produžavamo let dalje, uzbrdo. Pšenica ostaje osakaćena pod našim iskidalim stopalima. Protršali smo kroz sve te silne njive od zlata a da uopšte nismo ustanovili koliko je gad zapravo blizu. Disao nam već je za oznojane vratove. Nadljudska želja za životom na uliva i poslednje zrnevlje snage da ipak nastavimo trčati. Iskreno govoreći, ne znam ni sam kako, jedva smo, nekako, skočili sa ivice poslednje njive Severa i trapavo se uhvatili za bravu belih bukovih vrata moje usamljene sobe. Puf ! agonija je iza nas, kao i medved...

Istrzani, krvavi, pokidane odeće, prljavih osmeha olakšanja stajali smo na početku kamenog šetališta u Sutomoru. Bez Bosanca. Samo Sebo i ja. Slika počinje da bledi, pa preko crno bele postaje potpuno siva. Bez ijedne boje. I Sebo skliznu iz vida. Teturam se po uzavrelom betonu, žilavo kroz ulicu ugušenu ljudima i mirisom leta. U daljini, sa desne strane, vidim greben sa kojeg smo pre par godina padali, kao beluci u vodu. Guta me nostalgija za ovim mestom. Sve je sivo. I ljudi i ulice i sunce i ja. Ovako rastrgnut umorom, pocepanih zglobova i obliven kiselim znojavim kapljicama krvi puzim polako do svoje sobe pri kraju dugog šetališta. U njoj zatičem neke druge ljude, nove. Neke na koje nisam navikao. Tuširam se bez žurbe, sva prljavština i krv se slivaju u sivi slivnik. Posrkala ih voda. Umiven, svež, a i dalje sav siv odlazim do početka kamenog šetališta. Tamo su svi oni ljudi koje sam sreo u svojoj sobi. Svi se keze. Odjednom, moja majka mi govori da stanem iza gomile njih i nasmešim se. To i činim. Mnoštvo uredno poređanih sivih devojaka i momaka. Svi se keze. Škljoca aparat! Seva blic!

Otvaram oči, budim se.

Stefan Basarić