Nulla dies sine linea

Ovo je i meni jedno od omiljenih pravila koja sam sebi nametnula.

Ali, još se više radujem tvom tekstu koji odslikava tebe - mnogo bolje od onih nekih, koje ne volim...

Kad su isforsirane, pozitivne i ljubavne su bljak - ali ovako kad iz tebe isteče - to je sjajno, to si ti kakvog znam.

Znam izvesnu mladu damu kojoj ce se sigurno dopasti!

A tebi hvala za to sto sa nama delis svoje radove - i slikane i pisane

Tako je i mene otac odmalena učio. I istu Apelesovu rečenicu mi ponavljao.

I onda, od Nove godine 2012. ćale ostane bez posla. Sa pune 82 godine. Zahvale mu se na dugogodišnjoj tezgi i uzmu nekog mlađeg.

Nije ništa radio... punih 15 dana, možda i 20.

I evo ga opet, povazdan sređuje filatelističke kolekcije koje su zbog obaveza godinama bile zapuštene, trči na filatelističke sastanke, dopisuje se, menja... i oprema jedan po jedan tematski album i poklanja unucima redom.

Da se ne bi natezali oko toga ko je od njih dvojice bolji, vlast je poručila po sliku od svakog.

Sve pohvale za tekst. Ovo je posebno za pohvalu:

Ni životno sito i rešeto koje prođoh i danas prolazim, nisu me ni u jednom trenutku sprečili da: Nulla dies sine linea! I ne samo u umetnosti, ne, u svim domenima ljudske kreativnosti i komunikacije.

ni upola koliko meni prijaju tvoji tekstovi... topli su i o hladnim temama a tek ovi...
hvala

je Harms usvojio od Gogolja, a on glasi:

Svaki dan piši. Čak i onda kad nemaš šta da napišeš, napiši da taj dan nisi imao šta da napišeš.

rokforom sa borovnicmama. može

Od mnogih spomenika posvecenih Aleksandru Velikom, najmonumentalniji je trebalo da bude izgradjen neposredno nakon Aleksandrove smrti, u vidu statue isklesane od citave planine Atos.

Cak su bili uradjeni i planovi za izradu ovog spomenika (na njima ipak nije radio Apeles o kome pisete u blogu, vec Aleksandrov dvorski arhitekta, kazu da se zvao Dinokrates).

p.s.

Na kraju sve sto je od spomenika ostalo jeste bio kompleks hramova na vrhu planine posvecenih valjda Afroditi i Artemidi. Ti hramovi su, doduse, postali i dosta dugo bili centar Artemidinog kulta u Grckoj, sto znaci da su predstavljali i jedan od centara citavog grcko-antickog religijskog zivota.

Sto ovo pisem ... jedno od tumacenja razloga zbog cega je bas planina Atos odabrana da bude hriscanski monaski centar jeste i taj sto je u anticko vreme ta planina vec bila jedan od znacajnijih religijskih centara, i da je kao takva vekovima vec bila zapisana u kolektivnom secanju naroda.

Да будемо вишезалудни!

...koji je hirurg i uvek je govorio da hirurg mora da operise stalno kako bi ostao u formi. E, sad, ne spominjem ga samo zbog toga sto je hirurg (cak i suvlasnik privatne bolnice), nego je nedavno zavrsio i Muzicku akademiju u Novom Sadu - kontrabas. Sad, ne moze da operise bas svaki dan, tak'a priroda posla, ali nema dana bez medicine i nema dana bez tona. Kada procatam ovako nesto, njega se obicno prvog setim.

Moram dati uvek preporuku tekstu koji govori o opštepotnatim stvarima na ovako lep, pa rekao bih i poetican nacin

Tačno, uz pridržavanje jednog pravila:

"Hirurg ne treba da operiše na dan smrti svog pacijenta".

ziv bio i srecan rodjendan!

hvala, Mikele! cast mi je da mi poklanjas ovu veoma zanimljivu sliku, prelepih boja, mnogo mi se dopada!

nije akt?
(ili nije žemski?)

nama je to stalno ponavljao Ranko Radovic :)

(doduse, on nam je, onakvim neispavanima i punim podocnjaka od celonocnih crtanja, cesto govorio i "ko voli, ne spava"

daa, a po njima se vidi se da je bio generacija sa Veličkovićem

ima jedna anegdota (nazovimo je tako) u vezi Vlada Veličkovića, koju sam čuo upravo od R.Radovića, o tome kako je Vlado pokušao da promjeni motive na svojim slikama, pa je počeo da slika konje.
a onda dođe jedan dan neki od čuvenih galerista u njegov atelje da vidi šta trenutno radi.
gleda one slike i komentariše - a, ne ne, Veličković, to nisu konji
i tako ... ništa od konja

jbg, marketing i zakoni tržišta

a što se konja i Bejkona tiče, možda Miša Vemić

mikele uživaš, a? gustiraj leto još malo

оно кадгод дан без прца
био ми је чисти промашај
данас тога када се присетим
немами ме сличан покушај




поштовани г mikele истрајте у: Nulla dies sine linea

realno

... kod mene nikad nije pustilo korenje, iako cenim ljude koji ga se pridržavaju.
Za mene je ono sterilno zato što je relativno zaokruženo. Na kraju, ono nas uči da neke stvari treba da radimo na silu pa taman da nikom nisu od nikakve koristi osim tom pravilu od kamena u našim glavama.

Ja mesecima umem da radim 350 ili više sati mesečno iz strasti, na stvarima koje volim, a odjednom i onima za koje sam bio ubeđen da nikad neću zavoleti.

Može i apstraktno pravilo bez nekog silnog duhovnog punjenja, a bar ga ja tako vidim, da bude predmet strasti, što da ne, i onda je to predmet ukusa, u stvari.

Na kraju, uvijajući pravilo u neku prostu oblandu na silu mi uvijamo i sebe u preproste veze sa pravilom i njegovim projekcijama, na silu.

Ovo pravilo meni dođe ko neke lisice na podijumu gde ljudi igraju

Ja ga ne doživljam kao sterilno, ni u mom slučaju, a posebno ne u slučaju umetnika, kreativaca ili multitalentovanih ljudi. Više kao Carpe diem - iskoristi dan... uradi nešto... ili: budi bolji.
Ne verujem da Miškoci svakoga dana umače četkicu u farbu, ali svakoga dana uradi nešto za svoje slike.

neki genijalni pisci su se mucili da skuju bas tu potrebnu recenicu, koja bi zadovoljila potrebna osecanja, prikaz, stanje, sta god,...a nekima je ona tekla lagodno, a i jedan i drugi nacin dali fenomenalne rezultate!

U ovom komšiluku Mikele mi dođe kao klasicizam (ja sad pravim muzičke paralele, neutralnije tlo) i, pošto mu čitam blogove, volim da stanem i da ga pecnem malo, kreativno isprovociram, da mu se genije ne uspava :)

Postao mi je simpatičan za ovu vrstu "igranja" davno - prvo sam se "frustrirao" pošto je ostavljao utisak čoveka koji na nikoga ne može da se naljuti - ja bih voleo da sam takav, a nisam.

Mnogo kasnije se i on ljutnuo, al samo malo, a pre toga sam se "zavrteo" malo oko njegove brade, koju nikad ne bi obrijao, ni za ljubav majke (ma bi, naravno, nego sam ja nestašan u prijateljskoj provokaciji).

Podrazumevanje strasti u nečemu što radimo ne isključuje mogućnost nasilja nad sobom pošto je uvek moguće da će nam neka druga, još jača strast sutra biti grubo prekinuta zbog linija i kanona koje smo počeli da crtamo pre više decenija.

Elem, moje mišljenje, kad se budem rukovao sa Margos, na moje ogromno zadovoljstvo, po prvi put, ja ne verujem da ću po prvi put u životu dotaći osobu koja veruje i živi niz ove svakodnevne linije koje su, dodatno, sposobne da dotaknu i sve druge lepe trenutke u našim životima.

Kad se po prvi put budem rukovao sa Mikeleom, na isto tako ogromno zadovoljstvo, nisam tako siguran! Posle brade mu skoro sve verujem

(da pojasnim, postoji verovanje i postoji verovanje - ja često pričam sam sa sobom, potpuno otvoreno i iskreno, al ne verujem sebi baš svaku reč koju prozborim

Uopšte je tema sitnica koje ugrađujemo u svoje identitete meni fascinantna zato što su razne sile umešane - potreba za identitetom u različitosti, potreba za sinhronizacijom sa grupom i prirodne sile u nama koje teraju na tečenje, fluidnost, zujanje, neko plivanje kroz čarobnu pojavu što se zove život.

Pošto mi je ovo fascinantno logično je da mi je još fascinantnije kad naiđem na ljude koji su različiti od mene, ili misle i ubeđuju me da su različiti

Prica se da je ovaj savet svog oca (Nulla dies sine linea), Osvaldo Cavandoli pogresno razumeo kao grdnju "Nula sine, di je linija?!" i on je zaista i nacrtao, i stalno je kasnije uspesno crtao. Evo jedne za tebe:

Kamo sreće da sam uspeo da se pridržavam pravila 0 dies...

Kod mene je naludo kiša, naludo suša.

Sad je suša, sve izgore...

Eh, bilo i kod mene toga ohoho, a onda, iznenada, djavo će ga znati zašto..., nulla dies cum linea!
Koje važi i danas.
Mada će uskoro izložba.
Povratnička, sine linea izložba.
Na koju ste, dabome, pozvani svi.
(13. mart 2013., Gal. ULUS-a, Knez Mihajlova).

Ustvari, lažem, nikada nije bilo ni sine linea, ni cum linea, ma kakvi, ni za kakvu odluku ja nisam sposoban - samo sam u jednom trenutku s iznenadjenjem primetio da besprestance crtam, a onda, s jednakim iznanadjenjem, da više uopšte ne crtam. Eto!

Svaka tebi čast Mikele

Ja se držim samo onoga da mi dan (život) ne prođe uludo, a da li ću nešto naslikati ili ću skuvati (kreativan) ručak, ili ću ćaskati sa decom, prijateljima, igrati se sa mojim kučetom - sve to mislim da nije uludo protraćeno vreme, iako nisam ništa opipljivo uradila.
...ali kada imam volju (inspiraciju) uradim više ( i bolje) za jedan dan nego za nedelju dana kada nešto moram a nemam volju.
Znam, razmažena sam, mnogo sam ja popuštala sebi, treba da se doteram u red.

E, srećan ti rođendan, verovatno neću biti tu da ti ga čestitam onda kada treba.

Ako ce se oko necega splesti zivot, ovo bi bio jedan od najboljih izbora.
Ako je izbor uopste.
No, to i nije tako vazno. Duh, dragi Mikele. Sama muzika.

Lep pozdrav,

reče mi neko nekad,treba da postaneš slikar.
jebiga ja stigo do nekih 6-5 i zajebo, no teši me da umetnost nije na gubitku verovatnije je na dobitku

hvala

ps
ono 6-5znači tisuća

podsetio me je na sjajnog profesora engleske književnosti Svetozara Ignjačevića koji nam je preveo ovu izreku kao: "Ni dana bez retka". Naravno, u njegovoj interpretaciji to je značilo da ni jedan dan ne provedemo a da nešto ne pročitamo.

Kad sam već kod legendarnog Zareta, bilo je jedno simpatično objašnjenje: "Lamia, to je žena-zmija, što je zapravo pleonazam."