Budućnost| Društvo| Ljudska prava| Mediji| Politika

AĆIF & DRAŽA

Filip Mladenović RSS / 10.08.2012. u 21:37

DRAŽA Mihailović
DRAŽA Mihailović
AĆIF-efendija
AĆIF-efendija
Finale II svetskog rata u Novom Pazaru nedvosmisleno ukazuje na činjenicu ko je bio antifašista, a ko kvisling. Ko se borio protiv nacista, a ko je sa njima sarađivao.

Sve je tu jasno, kao na kraju romana ili pozorišne predstave, kada svi u publici i na sceni znaju ko je pozitivan junak, a ko negativan akter.

Partizanske divizije prodiru krajem 1944. dublje u Sandžak i pobeđuju pripadnike muslimanske milicije u svim većim gradovima: Novom Pazaru, Sjenici, Tutinu, Prijepolju, Bijelom Polju i Priboju.

Zbog velike koncentracije nemačke vojske u Novom Pazaru krajem rata (masovno se povlačila pred saveznicima iz pravca Grčke), saveznička avijacija ga bombarduje tri puta. Tada je poginulo preko 600 nemačkih vojnika i preko 200 Muslimana. Istovremeno, u sadejstvu sa savezničkom avijacijom, Novi Pazar napada i II proleterska, V, XII i XXII divizija NOVJ, da bi ga konačno oslobodile 28. novembra 1944. godine.

Dakle, antifašisti su porazili fašiste i kolaboracioniste, među njima i Aćifa Hadžiahmetovića, poznatijeg kao Aćif-efendija.

Tako je bilo na kraju II svetskog rata, i tu činjenicu uvažavaju sve države Evrope, uključujući i one poražene, odakle su potekli fašizam i nacizam, Italija i Nemačka.

Međutim, u Srbiji kao da nije završen II svetski rat na opšteprihvaćen način u Evropi i svetu. O tome najrečitije govore najnovija zbivanja u Novom Pazaru, jula i avgusta 2012.

Mesec dana pre postavljanja spomen-ploče kvislingu Aćifu-efendiji, pripadnici četničkog pokreta su, uz saradnju sa sveštenicima Srpske pravoslavne crkve, u Petrovoj crkvi u centru Novog Pazara, održali parastos kolaboracionisti i ratnom zločincu Draži Mihailoviću.

Za razliku od Aćifa-efendije, koji od 4. avgusta 2012. ima svoju spomen-ploču u Novom Pazaru, Draža Mihailović još od 1992. godine ima spomenik na Ravnoj Gori, a na korak je od sudske rehabilitacije.

I sada je farsa zvana dnevna politika dovedena do apsurda: Vlada Srbije sa novim premijerom i starim ministrom policije zahteva (s pravom) da se ukloni spomen-ploča jednom lokalnom kvislingu, a pravi se luda povodom parastosa osuđenom ratnom zločincu Draži Mihailoviću u tom istom Novom Pazaru. O uklanjanju njegovog spomenika sa Ravne Gore - gromoglasni tajac! Jer, Dražu sada   eufemestički nazivaju "proganjani gerilac", kao što mafijašima tepaju - kontroverzni biznismeni.

Koordinatorka nevladine organizacije „Urban In" Aida Ćorović iz Novog Pazara dala je najbolji komentar ovog neshvatljivog i opasnog dvostrukog aršina, po formuli "jeste da je protuva, ali je naša protuva":

"Definitivno nisam za rehabilitaciju ratnih zločinaca iz Drugog svjetskog rata. Postoje dokazi da su četnici ubijali Bošnjake i sve druge u Sandžaku i da je Mihailović bio upoznat s tim. Također, rehabilitacija Aćifa Hadžiahmetovića koju je pokrenulo Bošnjačko nacionalno vijeće, s druge strane, jeste reakcija na rehabilitaciju Draže Mihailovića. To nam neće nista dobro donijeti. Nemaju prava da se bune, jedna reakcija prouzrokuje drugu, možemo da očekujemo igranke, to je politički isplativo!"

Atačmenti



Komentari (263)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

milisav68 milisav68 21:45 10.08.2012

Aćif i Draža

To su srca dva, ljubili se grlili se, sve do pola dva.
Filip Mladenović Filip Mladenović 21:52 10.08.2012

Re: Aćif i Draža

... i dok je bilo naroda!
blogovatelj blogovatelj 21:53 10.08.2012

Re: Aćif i Draža

To su srca dva, ljubili se grlili se, sve do pola dva.


A u pola dva
doci cu im ja.
Donecu im cebe
da poviju sebe.
Ako nece sebe
nek poviju bebe.
blogov_kolac blogov_kolac 08:03 11.08.2012

Re: Aćif i Draža

Kada smo vec kod decijih pesmica, zar ovde onda ne bi bila primerenija recimo "KO SE BIJE TAJ SE VOLI" krilatica koja bi kako-tako mogla potkrepiti ingenioznu Filipovu istorijsku tezu da je cinjenica da su se necije jedinice za vreme nekog rata medjusobno krvavo sukobljavale (kao sto je to bio slucaj sa cetnicima i pripadnicima sandzacke muslimanske milicije ovoga efendije) zapravo dokaz da su pripadale i ratovale na istoj strani!?
freehand freehand 21:55 10.08.2012

Baš lep insan

ovaj Aćif?!
I lepa mu šubara, deluje kvalitetno!
blogovatelj blogovatelj 22:00 10.08.2012

Re: Baš lep insan

Baš lep insan
ovaj Aćif?!
I lepa mu šubara, deluje kvalitetno!


Od neprcane ovce.

Edit:

A Žodra ima čićbr ko Hića.
Filip Mladenović Filip Mladenović 22:12 10.08.2012

Re: Baš lep insan

Pa još i liče! Kakva slučajnost, istorijska!
mirakulus mirakulus 23:23 10.08.2012

Re: Baš lep insan

I lepa mu šubara, deluje kvalitetno!

Valjda iz ove pesme
freehand freehand 23:54 10.08.2012

Re: Baš lep insan

mirakulus
I lepa mu šubara, deluje kvalitetno!

Valjda iz ove pesme

Istini za volju - više mi je ovo bilo na pameti:



Nego, Mirakulkuse - vidim da te nešto opasno napinje.
Hajd kaži šta je pa da ti pomognem ako ikako mogu.
Samo da znaš da se sa tobom hrkljuša igrati neću.
To ćeš ipak sam.

A jelda da i ovaj aga izgleda kao cvijet u Poglavnikovom đerdanu?
mirakulus mirakulus 00:18 11.08.2012

Re: Baš lep insan

A jelda da i ovaj aga izgleda kao cvijet u Poglavnikovom đerdanu?

Vise mi se cini da je bio s drazinovcima nego s Pavelicem.
A i tebe nesto opasno trese. Mozda je to losa vutra?
freehand freehand 00:34 11.08.2012

Re: Baš lep insan

Vise mi se cini da je bio s drazinovcima nego s Pavelicem.

Na tu temu predlažem Gugla.
A i tebe nesto opasno trese. Mozda je to losa vutra?

Što se ovoga tiče - ponavljaš se, a rekoh da nećemo hrkljuša.
Nego, miran ti san i prijatne snove želim.
bolid1 bolid1 16:31 11.08.2012

Re: Baš lep insan

freehand
Vise mi se cini da je bio s drazinovcima nego s Pavelicem.

Na tu temu predlažem Gugla.


Free, jednom i nas dvojica da se slozimo iz prve.


hajkula1 hajkula1 08:31 13.08.2012

Re: Baš lep insan

Ja se ne bih zezala tako. O Drazi su Ameri snimili film, 1943. o gerilcu, antifašisti. Da ne pominjem druge dokaze.

O drugoj osobi ne znam.


Gradjanski rat je gadna priča. Na kraju nema nevinih.

Samo što je Draža i još neki prekomerno ocrnjen, pristrasno, nekritički se govorilo i govori o njemu, što istine radi ne bi trebalo.

freehand freehand 08:43 13.08.2012

Re: Baš lep insan

Ja se ne bih zezala tako. O Drazi su Ameri snimili film, 1943. o gerilcu, antifašisti. Da ne pominjem druge dokaze.

Kao o Alienu, Frankenštajnu, gigantskom mančmelou momku i kapetanu Džeku Sperouu.
Pravda za Aliena!
hajkula1 hajkula1 14:58 13.08.2012

Re: Baš lep insan


freehand
... rekoh da nećemo hrkljuša.


Kao o Alienu, Frankenštajnu, gigantskom mančmelou momku i kapetanu Džeku Sperouu.
Pravda za Aliena!



Rece pa porece, sto ti je iksan

mirakulus mirakulus 09:22 15.08.2012

Re: Baš lep insan

automatic automatic 22:19 10.08.2012

.z

zar je u acifovo vreme postojao fotosop?
Filip Mladenović Filip Mladenović 23:59 10.08.2012

Re: .z

automatic
zar je u acifovo vreme postojao fotosop?


Ne, nije postojao, ali to ne smeta da se sada fašisti i kvislinzi refreshiraju u antifašiste i "proganjane gerilce"!
dragoljub92 dragoljub92 02:09 11.08.2012

Re: .z

automatic
zar je u acifovo vreme postojao fotosop?

aha, samo se tad zvao rukoshop
mikeymike mikeymike 05:41 11.08.2012

Re: .z

Filip Mladenović
automatic
zar je u acifovo vreme postojao fotosop?


Ne, nije postojao, ali to ne smeta da se sada fašisti i kvislinzi refreshiraju u antifašiste i "proganjane gerilce"!



Kako nije postojao? Sigurno ste svi videli one lepe fothoshop fotke cetnika i ustasa ili nemaca kako zajedno poziraju
sentinel26 sentinel26 08:36 11.08.2012

Re: .z

automatic
zar je u acifovo vreme postojao fotosop?


Evo ti bez fotoshopa, kad toliko voliš.




I ovaj prvi do njega, Hasan-aga Zvizdić je takođe strijeljan.
Po zlu, on je četvrta ili peta liga u odnosu na Aćif-efendiju.

On je strijeljan kao kolaboracionista, a njegova saradnja sa Njemcima nije ni osporavana već je "proizvedena" u legitimnu odbranu "identiteta" jednog naroda od navodno legitimnih predstavnika drugog naroda, okupatora nijesu ni pomenuli.

Ovo nezakonito ("Čiplićevo", tj. DS-ovsko) Bošnjačko nacionalno vijeće (u tzv. "tehničkom" mandatu) je na isti način nešto ranije, (van dometa pažnje srpske javnosti) obelležilo kuće Ferhat-beg Drage u tutinskom selu Draga, Hasan-age Zvizdića u Sjenici i Murata Šećeragića u Prijepolju.

Bilo je to testiranje države po modelu APP.
Pošto je taj test prošao glatko, na red je došao i Aćif-efendija.

Krčag je stigao do najveće česme, viđećemo hoće li da se razbije.

Sada se sanćim vrši bezbjedonosna procjena skidanja ploče.
Kakva bezbjednost, kakva procjena, kakvi bakrači?
Samo ne znam od koga i od čega prijeti opasnost po bezbjednost građana i imovinu.

Radi se o običnom sijanju straha sa ciljem da se odloži njeno skidanje dok narod ne zaboravi ovaj skandal.

Navodno su postavljači ploče pokrenuli "sudski" proces.
Zašto onda nijesu sačekali odluku Suda?
Da vidim toga sudiju koji će i na osnovu čega će obnoviti proces i rehabilitovati ga.

Jedini organ nadlježan da donese odluku o postavljanju bilo koje i bilo čije ploče je SO-e Novi Pazar, a prijedlog do nje nije još ni stigao, zato što znaju da za tako nešto nemaju većinu.

Glup pokušaj stavljanja pred svršen čin.

Ovo "Čiplićevo" iliti DS-ovsko Bošnjačko nacionalno vijeće u tzv. "tehničkom" mandatu je donijelo još nekoliko nezakonitih i opasnih odluka, za čije donošenje nije ni nadlježno i ono u paketu sa Džudževićem i Čiplićem bi trebalo da se hladi iza rešetaka da ima pravne države.
tyson tyson 06:46 11.08.2012

drn drn

nedvosmisleno ukazuje
(...)
Sve je tu jasno

E, samo si još ti falio da objasniš...

Zar nemaš pametnija posla da radiš u petak uveče?!

Ma, u pravu je krkar skroz.



freehand freehand 08:48 11.08.2012

Sitna razlika

Za razliku od Aćifa-efendije, koji od 4. avgusta 2012. ima svoju spomen-ploču u Novom Pazaru, Draža Mihailović još od 1992. godine ima spomenik na Ravnoj Gori, a na korak je od sudske rehabilitacije.

Vidiš, Filipe: sitna je rzlika što oni koji su Draži postavili spomenik tvrde da je on bio antifašista, i da ga veličaju kao takvog..
Dočim ovi što su spomenik postavili Aćif agi pričaju samo o odbrani bošnjačkom naroda, ne pominjući prijatelje i saveznike u tom ratu.
Filip Mladenović Filip Mladenović 10:20 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Ima i drugih razlika: fašisti su streljali civile, a četnici su ih klali. Fašisti su spaljivali civile u logorskim pećima, a četnici su ih pekli na ražnju, uz logorsku vatru.
milisav68 milisav68 10:27 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Filip Mladenović
Ima i drugih razlika: fašisti su streljali civile, a četnici su ih klali. Fašisti su spaljivali civile u logorskim pećima, a četnici su ih pekli na ražnju, uz logorsku vatru.

Ne samo da su ih pekli, nego su ih i jeli.
deset_slukom deset_slukom 10:37 11.08.2012

Re: Sitna razlika

freehand

Vidiš, Filipe: sitna je rzlika što oni koji su Draži postavili spomenik tvrde da je on bio antifašista, i da ga veličaju kao takvog..
Dočim ovi što su spomenik postavili Aćif agi pričaju samo o odbrani bošnjačkom naroda, ne pominjući prijatelje i saveznike u tom ratu.


Meni ovo liči da Bošnjaci misle kako je Draža svoj antifašizam previše veDŽbao nad njima, pa vele - eto i vama našeg antifašiste...
ed_novipazar ed_novipazar 10:44 11.08.2012

Re: Sitna razlika

freehand
Za razliku od Aćifa-efendije, koji od 4. avgusta 2012. ima svoju spomen-ploču u Novom Pazaru, Draža Mihailović još od 1992. godine ima spomenik na Ravnoj Gori, a na korak je od sudske rehabilitacije.

Vidiš, Filipe: sitna je rzlika što oni koji su Draži postavili spomenik tvrde da je on bio antifašista, i da ga veličaju kao takvog..
Dočim ovi što su spomenik postavili Aćif agi pričaju samo o odbrani bošnjačkom naroda, ne pominjući prijatelje i saveznike u tom ratu.

Zar je uopšte važno šta jedni ili drugi pričaju da je Draža odn. Aćif bio i na osnovu toga izvlačiti zaključke. Valjda je jedino važno šta su Draža i Aćif zaista bili.
Filip Mladenović Filip Mladenović 11:23 11.08.2012

Re: Sitna razlika

U tome je suština!
mirakulus mirakulus 12:11 11.08.2012

Re: Sitna razlika

a četnici su ih pekli na ražnju, uz logorsku vatru.

Ne zaboraviti niti izum popa Djujica. Popovo bure.
Uzme se veliko bure i izvana prema unutra se zabiju dugacki cavli. Onda se zrtva strpa u bure, zatvori i pusti niz padinu. Imali su ti drazinovci svakojakih izuma.
tyson tyson 12:17 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Valjda je jedino važno šta su Draža i Aćif zaista bili

Pa suština problema i jeste u tome što očigledno postoje različita tumačenja toga šta su zaista bili.

Ali tu je Filip, vrli poznavalac tadašnjih prilika i događaja, da nam objasni.



dragoljub92 dragoljub92 12:19 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Zar je uopšte važno šta jedni ili drugi pričaju da je Draža odn. Aćif bio i na osnovu toga izvlačiti zaključke. Valjda je jedino važno šta su Draža i Aćif zaista bili.

e sad si me uverio da ne potičeš sa srpske strane,svako bi i ustotom kolenu da ima srbina(samo tog jednog jedinog takorekuć inokosnog)) znao da srbinu nije važno šta je šta nego šta se priča,a ššta je istina kog srbina boli uvo za istinu, osim one istine za koju on lično i personalno zna da je istina.
omege mi .
freehand freehand 12:31 11.08.2012

Re: Sitna razlika

mirakulus
a četnici su ih pekli na ražnju, uz logorsku vatru.

Ne zaboraviti niti izum popa Djujica. Popovo bure.
Uzme se veliko bure i izvana prema unutra se zabiju dugacki cavli. Onda se zrtva strpa u bure, zatvori i pusti niz padinu. Imali su ti drazinovci svakojakih izuma.

To je onaj pop što je na Ilici dočekao cvećem okuptroe i krenuo da kolje i puni jame od aprila '41?
I jel i to bure neki ...sjek?
Mislim, znam i ja da su ti popovi imali neke industrijske pogone u tu namenu, gde su organizovali takmičenja u brzini rada sa tom spravom i sa posebnim ocjenama za umjentički dojam. Nego ne mogu baš da se setim gde je to tačno bilo.
Ali se sećam scene iz čuvene serije o izmišljenim zagrebačkim ilegalcima, pandanu "Otpisanih", u kojima neke čike nekom zarobljenom čiki na goli stomak stave lonac. A onda pod lonac stave štakora po imenu Rudolf. A onda počnu lonac da greju let lampom.
Samo, mislim da to nije bio Popov lonac, dragi komšija.
mirakulus mirakulus 12:43 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Samo, mislim da to nije bio Popov lonac, dragi komšija.

Istina bog i u glavnjaci su imali inventivnih metoda.
Ali se sećam scene iz čuvene serije o izmišljenim zagrebačkim ilegalcima, pandanu "Otpisanih",

Koja od serija i zasto izmisljene? Recimo sumorna jesen je snjavascript:;imana prema dnevniku Ivana Sibla. Nego znas li ti koliko je zagrepcana nastradalo za vrijeme rata?
[url=https://sites.google.com/site/zagrebsebori/]
Zagreb je poznat i ističe se između svih gradova Hrvatske i Jugoslavije po broju izvedenih oružanih akcija i diverzija. Nikad nisu prestajale — od početka okupacije sve do oslobođenja. Svakog se dana pucalo u pojedinim dijelovima grada, na periferijama i u samom centru, a nerijetko su nadaleko odjekivale mukle eksplozije paklenih strojeva. Tako se glavni grad, zahvaljujući revolucionarima i antifašistički raspoloženim građanima koji su ih svesrdno pomagali u svakom pogledu, pretvorio u poprište oružane borbe. Na zagrebačkim ulicama nijedan se fašist nije smio kretati mirno i spokojno, jer ga je mogla zadesiti smrt na bilo kojem mjestu.

Naravno toiga nema u ravnogorskoj citanci u kojoj je izmisljeno stosta. Sad ce sve to da ispravi Rados Bajic snimajuci cetnicke otpisane.
mirakulus mirakulus 12:46 11.08.2012

Re: Sitna razlika

To je onaj pop što je na Ilici dočekao cvećem okuptroe i krenuo da kolje i puni jame od aprila '41?
I jel i to bure neki ...sjek?

Ne to je onaj pop koji je antifasisticki suradjivao s fasistzima. To je onaj pop ciji su cetnici kao pripadnici antikomunisticke milicije pekli katolickog svecenika na raznju u Dugopolju ljeta gospodnjeg 1942. To je onaj pop koji je pod zastitom Pavelica pobjegao ispred partizana u Sloveniju. O tom se popu radi.
freehand freehand 12:49 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Koja od serija i zasto izmisljene? Recimo sumorna jesen je snimana prema dnevniku Ivana Sibla. Nego znas li ti koliko je zagrepcana nastradalo za vrijeme rata?
[url=https://sites.google.com/site/zagrebsebori/][/url]
Zagreb je poznat i ističe se između svih gradova Hrvatske i Jugoslavije po broju izvedenih oružanih akcija i diverzija. Nikad nisu prestajale — od početka okupacije sve do oslobođenja. Svakog se dana pucalo u pojedinim dijelovima grada, na periferijama i u samom centru, a nerijetko su nadaleko odjekivale mukle eksplozije paklenih strojeva. Tako se glavni grad, zahvaljujući revolucionarima i antifašistički raspoloženim građanima koji su ih svesrdno pomagali u svakom pogledu, pretvorio u poprište oružane borbe. Na zagrebačkim ulicama nijedan se fašist nije smio kretati mirno i spokojno, jer ga je mogla zadesiti smrt na bilo kojem mjestu.
Naravno toiga nema u ravnogorskoj citanci u kojoj je izmisljeno stosta. Sad ce sve to da ispravi Rados Bajic snimajuci cetnicke otpisane.


E, bez zezanja - ovo što si citirao - ti to ozbiljno?
Mada, čuo sam da postoje istorijski izvori po kojima je Zagreb, zaista, uz Berlin i Braunau bio najnesigurnije mesto za fašiste u vasceloj Eurpoi!
Izvini, komšo, al ovo je jače od mene!
mirakulus mirakulus 13:03 11.08.2012

Re: Sitna razlika

E, bez zezanja - ovo što si citirao - ti to ozbiljno?
Mada, čuo sam da postoje istorijski izvori po kojima je Zagreb, zaista, uz Berlin i Braunau bio najnesigurnije mesto za fašiste u vasceloj Eurpoi!
Izvini, komšo, al ovo je jače od mene!

Vidim da ti je zajebancija jaca strana.
Onda vidim i da je ignorancija takodjer jako prisutna i na kraju vidim i da je nepoznavanje istorijskih cinjenica takodjer jako prisutno.
Samo ne znam da li ima uopce svrhe da te necemu prosvjecujem kad ces ti to i onako shvatiti kao zajebanciju uzrokovanu losom vutrom.
No ipak cu ti dati neke reference:
http://hr.wikipedia.org/wiki/Spomen-park_Dotr%C5%A1%C4%87ina]
http://sh.wikipedia.org/wiki/Diverzija_na_Glavnoj_po%C5%A1ti_1941
http://www.znaci.net/00001/217_5.pdf
http://deseti-korpus.com/index.php?option=com_content&view=article&id=447:diverzije-jedne-zagorske-grupe-u-zagrebu-&catid=50:zagorje&Itemid=140
Ovaj zadnji je narocito zanimljiv.
Josip Štimac razgovarao je jednog dana s nekom ženom. Razgovor se najednom poveo i o Vilku Begiću. »Da«, reče žena, »poznajem ja toga gospodina. To je uštirkani, senilni starac«. Štimcu je sinula ideja. Kako bi bilo da tog gospodina zarobi i dopremi u Zagorje partizanima. Bila bi to dobra lovina, za njega bi se mogli zamijeniti mnogi zatvoreni drugovi. Od žene je dobio sve potrebne podatke o Begićevu stanu, njegovom kretanju i navikama.

Akcija je bila brižljivo pripremana. U njoj je, osim Štimca, bio angažiran i Ivo Crnić.

Jednog dana, točno u osam sati ujutro, pozvone oni na vrata Begićevog stana, koji se nalazio u visokom prizemlju jedne kuće u Petrovoj ulici. Zvone oni tako, ali se nitko ne javlja. Počnu lupati, opet ništa. Tada iz susjednih stanova naiđu Begićeve susjede i kažu da je gospodin general iznimno otišao još rano ujutro. Štimac i Crnić pričekaju neko vrijeme i silom uđu u stan.

Sve je bilo u priličnom neredu. Vidjelo se da je Begić na brzu ruku ustao i otišao. Kasnije je ustanovljeno da je bio hitno pozvan na izvanrednu sjednicu ustaške vlade. Drugovi pokupe oružje, među ostalim i dva šmajsera. Jedan šmajser nalazio se u specijalnom sanduku u plišu, s ugraviranom posvetom Adolfa Hitlera vitezu Vilku Begiću. Ovaj je šmajser bio specijalno izrađen, imao je hladnjak i nožice2. Uzeli su nekoliko upaljača, tabakeru (uspomenu iz Prvog svjetskog rata, koju je tadašnji potpukovnik Begić dobio od austrougarskog generalštaba), kabanicu, čizme i najviša ustaška odlikovanja.

Sa svim tim stvarima, upakiranim na brzu ruku, izađu Štimac i Crnić iz Begićeva stana, spremni na svako iznenađenje. Trebalo je da ih na ulici čeka auto. Ali, iz neutvrđenih razloga, auta nije bilo, i oni sjednu u tramvaj. Sišli su na Iličkom trgu i kod jednog obrtnika sve stvari prepakirali. Jedan dio stavili su pod sjedalo u autobus Milana Ivicća, koji je to prebacio u Zagorje, a drugi dio uzeo je Štimac k sebi.

Begić je kasnije pričao kako su mu partizani odnijeli kilogram zlata, računajući vjerojatno da će mu, kao žrtvi, ustaška vlada dati naknadu.

U ovoj diverziji štimac i Crnić nosili su, osim oružja, i jednu mašinu za šišanje. Htjeli su, naime, ošišati ustaškog generala, da ga nitko ne bi mogao prepoznati prilikom prebacivanja.

Danas je taj smajser u Muzeju revolucije u Beogradu pa ga mozes pogledati. Naravno ako ga nisu prodali kao mnogo toga drugog.
freehand freehand 13:08 11.08.2012

Re: Sitna razlika

deset_slukom
freehand

Vidiš, Filipe: sitna je rzlika što oni koji su Draži postavili spomenik tvrde da je on bio antifašista, i da ga veličaju kao takvog..
Dočim ovi što su spomenik postavili Aćif agi pričaju samo o odbrani bošnjačkom naroda, ne pominjući prijatelje i saveznike u tom ratu.


Meni ovo liči da Bošnjaci misle kako je Draža svoj antifašizam previše veDŽbao nad njima, pa vele - eto i vama našeg antifašiste...

A meni liči na to da Filip po svaku cenu hoće da nategne analogiju, čak i tamo gde je nema. Pa onda žonglira istorijom i opštim mestima, i kvazi-argumentima koji služe da se pred publikom sagovorniku odmah začepe usta.
Zato voli tu pečenu decu, vađenje očiju, niske od prstića i slične stvari, kao gg Vučelić, Čukić and Krste Bijelić himself onomad.

Edit: razumeo bih ja to da su igde Bošnjaci pomenuli Aćif-agu kao antifašistu.
Jok more.
Ni "a" od antifašizma.
freehand freehand 13:19 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Zar je uopšte važno šta jedni ili drugi pričaju da je Draža odn. Aćif bio i na osnovu toga izvlačiti zaključke. Valjda je jedino važno šta su Draža i Aćif zaista bili.

Znaš šta, Ede: za Aćifa se pouzdano zna da nije napao Nemce ni u Loznici ni u Sjenici.
Jedino što sam hteo da kažem je da se ne može analogija praviti tako što se kao odgovor na jednu upitnu stvar odgovara drugom još glupljom, pri tome - neupitnom.
tyson tyson 13:43 11.08.2012

Re: Sitna razlika

A onda pod lonac stave štakora po imenu Rudolf.

Karlo. Ime mu je bilo Karlo.

"Naš Karlo je uvijek gladan"

Epizoda Crna kožna putna torba.


freehand freehand 13:53 11.08.2012

Re: Sitna razlika

tyson
A onda pod lonac stave štakora po imenu Rudolf.

Karlo. Ime mu je bilo Karlo.

"Naš Karlo je uvijek gladan"

Epizoda Crna kožna putna torba.



Sorry, u pravu si!
Mada, epizode nema šanse da bih se setio.
ed_novipazar ed_novipazar 14:24 11.08.2012

Re: Sitna razlika

tyson
Valjda je jedino važno šta su Draža i Aćif zaista bili

Pa suština problema i jeste u tome što očigledno postoje različita tumačenja toga šta su zaista bili.

A zbog čega postoje različita tumačenja tih događaja odnosno likova. Osnovni razlog je licemjerstvo, različiti aršini. Znači, trebamo se složiti oko pojmova kao što su kolaboracija, izdaja, agresija, napad, odbrana ... a ni pod zločinom izgleda ne mislimo na isto. Kada se oko toga dogovorimo, kada prestanemo falsifikovati historiju i kada prestanemo selektivno prilaziti činjenicama, onda će se i Aćif i Draža sami svrstati tamo gdje pripadaju, bez da ih mi guramo tamo-ovamo.
blogovatelj blogovatelj 14:28 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Ne zaboraviti niti izum popa Djujica. Popovo bure.
Uzme se veliko bure i izvana prema unutra se zabiju dugacki cavli. Onda se zrtva strpa u bure, zatvori i pusti niz padinu. Imali su ti drazinovci svakojakih izuma.



Komso, meni je majka pricala da su za vreme drugog svetskog rata balisti u Makedoniji pricali iste stvari o Jevrejima, tj pricali im kako Jevreji to bure koriste da ubace decu unutra kad nisu dobra.
O tatinim pricama ne zelim da ti pricam, on je ziveo u NDH za vreme rata i bio dovoljno star da zapamti sve. Ali bas sve sto je tada i tamo video.
Pricacu ti malo o onome sto sam ja cuo.
U Oksfordu 1981, dakle kad sam imao 13 godina sam slusao jednu Splicanku par godina stariju od mene o tome kako pred 10 ljudi prica kakvi su Vlasi koji zive u planinama iznad Splita.
Ja tad nisam znao da rec Vlasi znaci Srbi i mislio sam da je ta rec neki splitski sleng. Tu njenu rec sam poistovecivao sa recju dziberi i seljacine. Ne mozes da zamislis sta je pricala. Kasnije sam naucio i ko su Vlasi.
Pazi, to je bila SFRJ i to je bila letnja skola engleskog jezika. Pauza izmedju dva casa. Tih 10 ljudi su bili iz svih krajeva SFRJ.
Dalje, ovde u Kanadi sam takodje cuo jednu gospodju iz Zagreba kako uci svoje cetvorogodisnje dete da kaze "pu Cigan"
Ziveli su u istom bloku zgrada gde i ja. Bilo je jos imigranata iz istocne Evrope u istom bloku. Izasla je sa detetom iz zgrade i krenula na metro. Ja za njom takodje idem na metro, ali me ona nije primetila. Naleteli smo na komsiju Rumuna koji nam je uredno nazvao dobar dan, a i mi njemu. Medjutim, kada je Rumun odmakao, ona je svoje dete ucila kako je on Cigan i i ucila ga kako da izgovori gorepomenutu recenicu.

I da ne pisem novi komentar vezan za antifasisticke borbe u Zagrebu, napisacu sve odjednom u ovom komentaru, posto vidim da ste pricali i o tome.
Ima jedan film, zove se Podzemlje. A u tom filmu par scena, ali dokumentarnih. Iz drugog svetskog rata. Slika govori vise od hiljadu reci.
izvoli pogledati, natempirao sam vreme tacno gde treba.
Gledaj. I uzivaj.



Edit:

Nesto nece da krene odakle sam umislio. Premotaj na 14 minuta i 28 sekundi.
mirakulus mirakulus 14:44 11.08.2012

Re: Sitna razlika

I da ne pisem novi komentar vezan za antifasisticke borbe u Zagrebu, napisacu sve odjednom u ovom komentaru, posto vidim da ste pricali i o tome.
Ima jedan film, zove se Podzemlje. A u tom filmu par scena, ali dokumentarnih. Iz drugog svetskog rata. Slika govori vise od hiljadu reci.
izvoli pogledati, natempirao sam vreme tacno gde treba.
Gledaj. I uzivaj.

I za tebe vrijedi da proucis linkove koje sam postavio. Narocito onaj o Dotrscini. Lijepi pozdrav.
BTW sto se tice vlaha izvan Splita najocitiji primjerak doticnog je danasnji gradonacelnik Splita Zeljko Kerum. Tako smo dozivjeli da prije tridesetak godina splicani posprdno govore o vlasima a danas im je vlah gradonacelnik sto samo govori o vlasizaciji splita.
Glede filma i svjedocenja. O tome se moze dosta razgovarati no mozes potraziti knjigu Leke Rankovica koji opisuje na koji je on nacin dozivio dolazak nijemaca u Zagreb a bio je medju onim narodom na jelacic placu.
Otokar Keršovani Rođen je u Trstu koji je tada bio dijelom Austro-Ugarske monarhije. Pad monarhije dočekao je u Pazinu, kojeg uskoro okupira Italija, a hrvatska škola je zatvorena. Zbog toga Keršovani odlazi u Kraljevstvo SHS, u Zagreb, gdje na Sveučilištu u Zagrebu studira upravljanje šumama. Pisao je u karlovačkom školskom listu Timor o istarskim temama, a u prvoj polovici 1920-ih u klupskom glasilu Mlada Jugoslavija (1922.–23.) gdje je supokretač i suurednik. Godine 1924. postao je novinar, i radi za Zagrebački tisak, a doprinosio je i za Novosti (Zagreb 1922.-23.). Također je pisao u listu Čovečnost (1925.), glasilu SKA Rad (Beograd 1926–27), Politici (Beograd 1927., 1929.) te Samoupravnom glasniku (Bitola 1927.). Istodobno, za sebe smatra da je komunist i pridružuje se Komunističkoj partiji Jugoslavije. Uhićen je 1928. godine i osuđen na godinu dana zatvora. Nakon što je pušten iz zatvora, odlazi u Srbiju, gdje pokušava organizirati SKOJ. Ponovno je uhićen 1930. godine i osuđen na deset godina zatvora jer je priznao svoje članstvo u Komunističkoj partiji. Kaznu je služio u Srijemskoj Mitrovici, gdje je ostao politički aktivan. U zatvoru je bio marksistički učitelj za ostale komunističke zatvorenike. Također je i neke ostale zatvorenike uključio u novinarstvo i pokrenuo ilegalni zatvorski list Udarnik (1936). Pušten je u veljači 1940. godine, a nakon toga svoje djelovanje nastavlja u raznim ljevičarskim magazinima.

U ožujku 1941. godine, pred Travanjski rat, ponovno je uhićen i zatvoren u zatvoru Kerestinec. Ustaše su ga, nakon dolaska na vlast, likvidirale zajedno s Božidarom Adžijom, Ognjenom Pricom i Zvonimirom Richtmannom u Dotršćini. Strijeljan je kao 'duhovni začetnik' ubojstva redarstvenoga agenta.

http://www.scribd.com/doc/64086242/Ratni-Dnevnik-Ivan-Sibl]
mirakulus mirakulus 14:47 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Evo jos malo o Zagrebu.
Smrt ustaškog doušnika Ivana Majerholda

3. IX 1941

Više nismo omladinska, nego udarna grupa. To nam je saopćio čelo. — U grupi smo: Lazo, Moša, Nikola i ja. Lata nam je viša veza. — Čelo nam je dao i prvi zadatak, koji je dosta ozbiljan. — U roku od tri dana treba da likvidiramo Ivana Majerholda. Evo što nam je o njemu saopćio Ćelo:

Mlad je čovjek. Ima svega dvadesetpet godina. Još po đak bio je u srednjoškolskim i studentskim krugovima poznat kao ljevičar. — Zbog aktivnosti na toj čak je i isključen iz škole. Poslije se zaposlio kao nekvalificirani građevinski radnik. — Ostao je i dalje aktivan u klasnom radničkom pokretu. — Tako je dospio i do položaja plaćenog funkcionara u Savezu građevinskih radnika URSS-ovih sindikata. — Nekako u to vrijeme primljen je za člana Komunističke partije.

Nekoliko godina prije okupacije uhapsili su ga. — Nije točno poznato, što se s njim dešavalo na policiji, ali sudeći po njegovom kasnijem držanju može se pretpostaviti, da je kapitulirao. Kad je izašao iz zatvora, tisuću devetsto trideset devete, odvojio se od klasnog radničkog pokreta i Partije i prešao u HRP (Hrvatski radnički pokret), novoformiranu organizaciju, kojom su frankovci pokušali parirati klasnom radničkom sindikalnom pokretu. (Od te namjere ubrzo su odustali, jer se pokazalo, da istu ulogu ima HRS — Hrvatski radnički savez, — također mačekovsko-ustaška reakcionarna organizacija.)

Poslije okupacije iščahurio se Ivan Majerhold u doušnika ustaškog redarstva i agenta provokatora. U tom svojstvu razvija svestranu aktivnost. Stalno traga za komunistima i antifašistima i prokazuje ih ustaškim agentima. — Pokušava se uključiti u ilegalan rad, u namjeri da ga stavi pod kontrolu ustaškog redarstva i da u pogodnom momentu omogući provalu u organizaciju. — U tom nema uspjeha, jer je u partijskim redovima poznat kao likvidator i konfident. — Prokazivanje na ulicama bolje mu polazi za rukom. — Radi vješto i lukavo. — Šeće gradom, a u razmaku od nekoliko koraka slijede ga ustaški agenti. S njima se sporazumijeva pomoću ugovorenih znakova. Na taj način otkriva im komuniste i antifašiste koje susreće, a sam ostaje anoniman. — Agenti ih onda prate i špijuniraju, ili hapse odmah na licu mjesta, već prema tome kako im Majerhold preporuči signalima.

Njegovom pomoću uspjelo je ustaško redarstvo uhapsiti veći broj partijskih radnika, među njima Jožu Vlahovića i Voju Kovačevića. Svi su oni zvjerski mučeni i ubijeni.

Kažu da i sam Majerhold sudjeluje u istragama. Kao bivši član Partije poznaje principe ilegalnog rada, pa svojim iskustvom mnogo koristi ustaškom redarstvu, pomažući u rasvjetljavanju pojedinih slučajeva. I osobno muči zatvorenike. Sudjelovao je u strahovitom mrcvarenju Voje Kovačevića, koji je, odmah poslije hapšenja, pod mukama izdahnuo.

Za partijsku organizaciju Zagreba predstavlja Majerhold veću opasnost od novopečenih ustaških agenata i špijuna. — Ovi još ne poznaju dobro ni svoj posao ni svoje protivnike. — A on je majstor svog odvratnog zanata.

Zato ga treba što prije onemogućiti...

— Tako je rekao Čelo.

Pri tom su nam i Lata i Ćelo održali kratko predavanje o oružanim udarnim grupama. — Rekli su, uglavnom, da vršiti oružane akcije ne znači baviti se terorom. Mi se nikada i ni u kojoj prilici ne smijenio i ne možemo prihvatiti terora. Naša zemlja nalazi se u ratnom stanju s okupatorom. Ako su kapitulirali vlastodršci, nije kapitulirao narod. Mi ćemo odsada biti isto što i partizani. Samo su uvjeti borbe u gradu teži od onih u slobodnim prostorima. Rat je, i nema razloga da se oružana borba ne proširi i na područje okupiranih gradova. Neprijatelja treba uništavati na svakom mjestu gdje se god ukaže povoljna prilika. To je osnovno u taktici partizanskog ratovanja. — Tako su nam rekli.

Pokazalo se, da je Majerholda mnogo lakše osuditi na smrt, nego uistinu pronaći i likvidirati. — Puna tri dana tragamo za njim, ali bez rezultata. — Prema tome, zadatak nije izvršen u roku od tri dana, kako je bilo predviđeno.

Zasjede ga čekaju danju i noću, na smjenu, kod njegova stana i kod stana njegove djevojke. Tamo su sve do isteka redarstvenog sata, to jest do jedanaest sati u noći, ali on se nikako nije pojavljivao.

Lata i Čelo, koji su nam prenijeli zadatak, bili su prema nama malo nekorektni, ako se tako može reći. Naime, osim nas, za Majerholdom tragaju i sve druge udarne grupe u gradu, sa istim zadatkom kao i naša. Svaka od tih grupa ima svoj plan. — Neki su za vatreno, neki za hladno oružje, ali sve to ispada pomalo smiješno, jer Majerholda nigdje nema. — Možda nije u gradu.

Naš plan je slijedeći: — Centar za obavještavanje je biblioteka ekonomsko-komercijalne visoke škole, u Zvonimirovoj ulici broj 8. Tu sam namješten i primam sve obavijesti... Moša i Nikola čekaju spremni da ih pozovem ... Njih dvojica ne poznaju Majerholda i netko im ga mora pokazati. Lazo i ja poznajemo ga dobro, kao i on nas. Stoga je i odlučeno, da će njih dvojica pucati. On ih nikada nije vidio i ne će mu biti sumnjivo, ako ih primijeti u blizini.

7. IX 1941.

Napokon. Danas ga je jedna patrola opazila u Splendid kavani na Zrinjevcu. Bilo je deset sati prijepodne. Izvijestili su Ćelu i zatražili da im dade bombe. Htjeli su ga napasti na licu mjesta, u kavani. Čelo nije pristao. Rekao im je da se vrate i da ga slijede do povoljnog momenta, kad će biti moguće izvršiti zadatak s minimalnim rizikom i, po mogućnosti, bez vlastitih gubitaka. — Slijedili su ga.

Mene su u biblioteci obavijestili da ga slijede, negdje između jedanaest i dvanaest prije podne. Lazo je bio sa mnom. Odmah smo pozvali Mošu i Nikolu i točno u dvanaest sati grupa je započela akciju. — (Danas je nedjelja, pa su i Moša i Nikola bili slobodni.)

Na Jelačićevom trgu susreli smo Radu Končara, slučajno. Znao je da tragamo za Majerholdom. Nasmijao se vedro i pokazao velike bijele zube. — Imao sam utisak kao da je siguran da će Majerhold pasti baš od naše ruke.

Na trgu nas je dočekao čovjek iz grupe, koja je slijedila Majerholda. Saopćio nam je, da su Majerhold i njegova djevojka na Velesajmu, na Savskoj cesti. — Uputismo se odmah tamo. — Prethodno su kod nje na Trešnjevki ručali.

Izišli su tek oko četiri sata. Moša i Nikola dobro su ga upamtili. Od tog momenta sve su se udarne grupe povukle. Ostali smo samo mi.

Očito je da i ustaški tajni agenti imaju slobodne dane. Majerhold je lijepu septembarsku nedjelju koristio za odmor i razonodu. Najprije je zajedno s djevojkom otišao do Europa Palače kina i kupio dvije karte za predstavu, koja počinje u sedam navečer. — Daje se njemački film »Tajna«. — Moša i Nikola pristupili su blagajni odmah za njim i također kupili dvije karte za istu predstavu. — On nam više nije smio umaći. To je bila prva akcija naše udarne grupe, prva ozbiljna proba...

Vrijeme do početka filma proveo je ovaj čudan par u obližnjoj mliječnoj restauraciji »Dubravka«, na Preradovićevom trgu. — Nas četvorica sjednemo u susjednu mliječnu restauraciju »Gita«, koja se nalazila s druge strane istog trga. Samo, iz »Gite« se ne vidi »Dubravka«, Pa je bilo potrebno šetati na smjenu trgom i ne gubiti iz vida izlaz iz »Dubravke«.

Izišli su nekoliko minuta prije početka filma i odmah se uputili u kino. Moša i Nikola također. Za sve vrijeme trajanja predstave Lazo i ja čuvali smo oba izlaza iz kino-dvorane, da nam se negdje u mraku ne bi izgubio.

Film se završio nešto prije devet sati. — Grad je slabo osvijetljen čak i u strogom centru i trebalo je dobro napregnuti vid. — Izišli su, vidjeli smo ih. Moša i Nikola bili su za njima. Sve se odvijalo po planu.

Tako se rep počeo za njim vući... Najprije on i djevojka, za njima na udaljenosti od nekoliko desetaka koraka Moša i Nikola, a za ovima, opet u istoj razdaljini, Lazo i ja. — Povorka je krenula u pravcu, kojim je poveo Majerhold. Nikolićeva ulica — Masarykova ulica — Kazališni trg — Marulićev trg — Runjaninova pokraj studentskog doma i botaničkog vrta do Vodnikove ulice i onda Vodnikovom na Savsku cestu, Savskom do Tratinske i napokon ravno Ozaljskom ulicom. Potpuno se posvetio djevojci. I dok je koračao laganim koracima, pripijen uz nju, djelovao je kao nježan ljubavnik i nitko od neupućenih prolaznika ne bi mogao pomisliti kakvim se poslovima taj čovjek inače bavi. — O tom sam razmišljao, dok smo ga slijedili.

Položaj njegove desne ruke — jer pod lijevom je vodio djevojku — davao nam je na znanje da je ostao oprezan čak i sada, u Časovima lirskog raspoloženja. Desna mu je ruka bila stalno u džepu. Pretpostavljali smo, da je drži na revolveru.

— Tko bi znao, da li ta njegova djevojka i sluti, čime se bavi njen momak, ili možda zaručnik?

Mošu i Nikolu nije primijetio. Slijedili su ga, sad u većem, sad u manjem razmaku, već prema tome kako su nalagale okolnosti, pazeći da im se ne bi izgubio iz vida. Prelazili su čas na jednu, čas na drugu stranu ulice kojima je prolazio, vješto i neupadljivo, kao da su čitav život proveli u praćenju ljudi. — Čekali su da ih put dovede do mjesta što povoljnijeg za napad, pa da onda s nekoliko točnih hitaca svrše konačno ovu akciju, koja se ionako otegnula preko svakog očekivanja.

Bilo je i nepredviđenih situacija. Upravo kad je već bilo dovoljno kasno i dovoljno pusto na ulicama, i kad više nije trebalo oklijevati, Majerhold i djevojka neočekivano su ušli u neku vrtnu gostionicu, valjda na večeru. — Moša i Nikola opet su morali čekati. Do isteka redarstvenog sata ostalo je još svega četrdeset-pet minuta. Vrijeme je, dakle, bilo ograničeno, jer se poslije izvršenog napada trebalo još skloniti s ulica.

Izišli su iz gostionice poslije pola sata. Prošli su još kakvih tridesetak koraka, kad su napadači hitrim, gotovo trčećim koracima prešli s druge strane ulice i našli se pokraj njih.

Opalili su jedan za drugim, naizmjence. Prvi Moša, drugi Nikola, svaki po dva metka, gađajući s bliskog odstojanja, u lijevu stranu prsiju i pod lijevu lopaticu, u srce. I onda još sam Moša tri metka u Majerholdovo iscereno lice, kad se u padu okrenuo prema njemu. — Veli da mu je u pogledu još tinjala iskra svijesti. Možda je osjetio kaznu, kojoj nije mogao izbjeći.

Pao je u jarak pokraj ceste. Djevojka je kriknula, uhvatila se za glavu i otrčala desetak koraka. Tu je zastala jecajući. — Pazili su da je u brzini ne bi pogodio koji metak.

Čas dva Moša i Nikola su oklijevali. Ocjenjivali su, kamo je pogodnije bježati. Lijevo se prostire Bugarova bašča, desno neke zabačene, tamne uličice, koje vode u pravcu gradskog vodovoda. Odlučili su se za ovaj posljednji pravac i pojurili preko ceste velikim skokovima. Neki revnosni stražar htio im je prepriječiti put i naglo je pošao prema njima. Moša mu je pokazao revolver i stražar je odustao. Nitko drugi nije ih ni pokušao zaustaviti.

Svijet se okupio oko trupla. Nagađali su, tko bi mogao biti ubijeni. — Na Trešnjevci se veoma često dešavaju takve stvari, pa više baš i ne predstavljaju neku naročitu senzaciju.

Ulica je, u času napada, bila puna prolaznika. Slučajno je, za momenat, u tom dijelu grada nestalo struje i jedan se tramvaj prepun ljudi zaustavio baš nedaleko mjesta događaja. Putnici su odmah stvorili gomilu oko policijskih agenata i stražara, koji su se već odnekuda našli pokraj lešine i u notese bilježili iskaze očevidaca.

Lazo i ja također se umiješamo u gomilu, ali nismo se iskazali kao očevici i nismo dali nikakve podatke. Bacili smo samo pogled na mrtvog Majerholda. Bilo je suviše tamno. Vidjela se samo crna masa u jarku i djevojka koja je još uvijek plakala.

»Možda je kakva ljubavna drama?«, nagađao je neki čovjek.

Petnaest minuta kasnije izvijestili smo druga Latu, koji je čekao na Varaždinskoj cesti, da su Moša i Nikola izvršili zadatak, i odmah smo požurili kući, da nas ne bi uhapsili kao noćne šetače. — Lata je izvjestio Ćelu, Ćelo je izvjestio ...

8. IX 1941.

Jutros, kad sam išao na posao u svoju biblioteku, opet sam susreo Radu Končara. Moja biblioteka je u Zvonimirovoj 8, a U. N. S. u Zvonimirovoj 2. — A Radu Končara traže veoma intenzivno. Pa ipak, on je mirno prolazio baš preko puta U. N. S.-a. Sigurno negdje u blizini stanuje.

Ne znam odakle, ali bio je već o svemu obaviješten. Rekao mi je, da su odlučili primiti me u Partiju.

Predvečer, u nekoj maloj periferijskoj kućici na Krugama, onoj istoj kućici u kojoj smo prije nekoliko dana dobili zadatak da likvidiramo Majerholda, saopćeno nam je da smo postali članovi Partije. To je bilo zvanično saopćenje na našem prvom partijskom sastanku.

— Sastankom je rukovodio Lata. Bilo je veoma svečano.

Dakle, 8. septembar 1941. Treba upamtiti ovaj datum.

10. IX 1941.

Ćelo kaže da su ustaše za odmazdu strijeljali veći broj zatvorenika. Približno oko pedeset ljudi. Što možemo. Njima ionako nije bilo spasa. Strijeljali bi ih prije ili kasnije, pod bilo kakvom izlikom ili uopće bez izlike, zato što su komunisti, ili antifašisti, ili Srbi, ili Zidovi...

Tako se ustaško redarstvo osvetilo za svog konfidenta Ivana Majerholda.

Čuje se također, da je uhapšena i Majerholdova djevojka. Policija misli, da je bila s nama u vezi. Naravno da o tom nema ni govora.

11. IX 1941.

Među pedesetoricom strijeljanih su i mnogi članovi Partije i simpatizeri. Čelo je saznao za neke od njih. To su: Ivan Macan, Mijo Mesarić, Dragica Hotko, Drago Matovinović — svi članovi K. P. — i Kata Brodarić, simpatizer K. P. — Tko su ostali strijeljani, ne zna se i možda se nikada ne će ni saznati.

Ubija se masovno. Tko jednom padne u ustaške ruke, nema mu spasa. Mogli bi se na prste nabrojiti ljudi, koji su izišli iz ustaškog zatvora. Svake noći veliki crni policijski automobil odvozi ljude u smrt. Ubijaju iza Maksimira i na Rakovom potoku, hladnim i vatrenim oružjem. Čak i ne kriju ta zloglasna mjesta. Čitav grad i cijela zemlja već znaju za njih. Opijeni su uspjesima, ne misle da bi jednom mogao doći dan, kada će za sve te zločine biti kažnjeni. — Ponekad žrtve viču u automobilu, i građani, koji stanuju u ulicama kroz koje prolaze ti automobili smrti, čuju ih.
blogovatelj blogovatelj 15:09 11.08.2012

Re: Sitna razlika

I za tebe vrijedi da proucis linkove koje sam postavio


Nisam ja rekao da nije bilo antifasistickog otpora kod Hrvata, samo mi je interesantna statistika iz filma. Pogledaj koliko je ljudi na ulicama Zagreba i Maribora i kako reaguju. Vidi se da su docekali oslobodioce.
I jos jedna prica iz SFRJ...
Kao deca smo se igrali partizana i Nemaca, a u Kragujevcu niko nije zeleo od dece u toj igri da bude Nemac, pa se uvek sve svodilo na to da oni stariji metodom diplomatije i/ili prinude nateraju one mladje da budu Nemci.
Skoro sam cuo od coveka poreklom iz Livna da su i oni tamo otprilike u isto vreme kad i ja igrali istu igru, ali niko nije zeleo da bude partizan, a svi su hteli da budu Nemci.
Indikativno, ne?

deset_slukom deset_slukom 15:27 11.08.2012

Re: Sitna razlika

blogovatelj
Pogledaj koliko je ljudi na ulicama Zagreba i Maribora i kako reaguju. Vidi se da su docekali oslobodioce.

I kod nas je devedesetih bilo mase na ulicama, lupali u šerpe, pa su bili manjina. Ti bi sada da pokazuješ te snimke, pa da tvrdiš kako je SM bio totalno bez podrške?

Još nešto - Slovenci i Hrvati su imali malo razloga za zadovoljstvo glede ustrojstva međuratne Jugoslavije. Istina nikada nije jednostavna.
mikeymike mikeymike 15:31 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Filip Mladenović
Ima i drugih razlika: fašisti su streljali civile, a četnici su ih klali. Fašisti su spaljivali civile u logorskim pećima, a četnici su ih pekli na ražnju, uz logorsku vatru.



Pa da, navise su to radili u filmovima Veljka Bulajica. Fetis cetnika je bio da napune crkvu zenama i decom i da ih sve zajedno spale
blogovatelj blogovatelj 16:01 11.08.2012

Re: Sitna razlika

I kod nas je devedesetih bilo mase na ulicama, lupali u šerpe, pa su bili manjina.


Ne bih rekao da su u jesen 96. bili manjina. Tj sasvim sigurno nisu bili u vecim gradovima. Po manjim mestima su bili manjina. Uostalom, rezultati izbora koji su prethodili lupanju u serpe najbolje pokazuju ko je imao koliku podrsku.

Ti bi sada da pokazuješ te snimke, pa da tvrdiš kako je SM bio totalno bez podrške?


I on je imao milione iza sebe. Nekada manje miliona, nekada vise.
Samo, ovde se radi o tome da je u tadasnju Jugoslaviju usla vojska strane drzave koja je otvoreno propagirala unistavanje pojedinih naroda a svi ovi sto su izasli da se vesele su to podrzavali. I oni tu vojsku koliko vidim nisu smatrali okupatorom, a prethodnu vlast jesu.
i hoces molim te da mi objasnis kakva to prava Hrvati i Slovenci nisu imali u Jugoslavijama, a da su Srbi imali?
docsumann docsumann 16:04 11.08.2012

Re: Sitna razlika

deset_slukom
Istina nikada nije jednostavna.


a je l' važi to i u Dražinom slučaju?
mirakulus mirakulus 16:09 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Kao deca smo se igrali partizana i Nemaca, a u Kragujevcu niko nije zeleo od dece u toj igri da bude Nemac, pa se uvek sve svodilo na to da oni stariji metodom diplomatije i/ili prinude nateraju one mladje da budu Nemci.

Pa ti si svagdje stigao biti.
Skoro sam cuo od coveka poreklom iz Livna da su i oni tamo otprilike u isto vreme kad i ja igrali istu igru, ali niko nije zeleo da bude partizan, a svi su hteli da budu Nemci.
Indikativno, ne?

Mislis da u Livnu nije bilo partizana? Patis od stereotipa kao i dosta drugih ovdje.
Znaci pitanje Zagreba i opcenito pitanje Hrvatske za vrijeme travanjskog rata.
Pred pocetak rata u Hrvatskoj imamo slijedecu situaciju. Najvecu podrsku imaju SDK to jest seljacko demokratska koalicija koju tada vode Vlatko Macek i Budisavljevic. Ta grupacija okuplja oko sebe oko 90% stanovnika Hrvatske i najveci njihov uspjeh je uspostava Banovine Hrvatske s cime je pokrenut proces stabilizacije zemlje putem prema federaciji. Imamo komunisticku partiju kao radikalnu ljevicu koja se jednako bori i protiv unitaristicke kao i protiv hrvatske burzuazije. Imamo i ustaski pokret koji je do 27.03.1941 potpuno marginaliziran i cije je predstavnistvo u organizaciji uzdanica. Ustase u inozemstvu prilicno su pasivne i najveci broj je nakon sporazuma Italije i Jugoslavije iz 1937. godine u internaciji na Liparima. No u narodu ostaje sjecanje na tiranijski rezim koji je tridesetih godina pozatvarao oko 170.000 hrvata te je putem cetnickog pokreta vrsio teroristicke napade poput ubojstva opcinskog biljeznika iz Dreznik grada Nikole Kosanovica 27.08.1935 od strane cetnickog udruzenja iz Bogovlje opcina Cetingrad. Pored toga i ubojstvo Milana Shufflaya (pogledati reakciju pen centra i Thomasa Manna i Alberta Einstaina oko ubojstva Shufflaya)i napad na Milu Budaka te jos cijeli niz ubojstava i napada ostavio je jake posljedice. Nijemci u pripremi za napad racunaju na pridobijanje Maceka na njihovu stranu te ga nagovaraju da ne prihvati poziciju u Simovicevoj vladi. Dva njemacka emisara desetak dana rade u Zagrebu na nagovaranju. Kad im ne uspijeva stupaju u kontakt sa Slavkom Kvaternikom i druzinom i u isto vrijeme i Musolini prima Pavelica u svojoj kuhinji u Rimu i priprema ga za odlazak u Hrvatsku. Pocetak rata oznacava brzi slom srpske vojske u vardarskoj dolini i nemogucnost spajanja sa grckom vojskom i engleskim ekspedicionim korpusom. Uskoro dolazi i do sloma na zapadnom dijelu te uz pobunu oko Bjelovara 09.04.1941. nijemci bez veceg otpora prodiru do Zagreba. Prilikom povlacenja jednog puka kraljevske vojske u blizini Bjelovara tocnije u Mostima ubijeno je 15 lokalnih stanovnika koji su pokusali nagovoriti vojnike na predaju. Pored toga postoji i anegdota u Slunju kad lokalni svecenik Niksic razoruza cijelu brigadu.
10.04.1941. Slavko Kvaternik preuzima zapovjednistvo u Zagrebu i proglasava NDH u Pavelicevo ime uz poruku Maceka da se postuje nova vlast. Kraljevska vojska se raspala a Hrvatski Ban Subasic takodjer je pobjegao. U to se vrijeme kraljevska vlada spermala na bijeg i na Palama te u Han pijesku spremali strategiju bjezanije.Narod u Zagrebu docekuje nijemce kao osloboditelje jer iskustvo kraljevine im je previse gorko. No uspostavom nove vlasti i pocetkom represije vecina naroda ili se odmice od ustasa i pasivizira ili pokrece pod vodstvom komunista oruzani otpor. Na kraju krajeva Zagreb je dao preko 20000 zrtava drugog svjetskog rata i veliki broj boraca i narodnih heroja. No u srbijanskoj stereotipiji vidi se samo slika dolaska nijemaca u Zagreb i nista drugo te ih ta slika potpuno zasljepljuje.
deset_slukom deset_slukom 16:15 11.08.2012

Re: Sitna razlika

i hoces molim te da mi objasnis kakva to prava Hrvati i Slovenci nisu imali u Jugoslavijama, a da su Srbi imali?


Za ovo ćeš morati sam da se potrudiš. Da bi kvalifikovano učestvovao u nekoj diskusiji, moraš baratati sa malo više činjenica, a ne samo sa onima koje ti se serviraju, ili koje sam biraš po principu "ovo volem, a ovo ne volem".

Inače, tvoj komentar totalno promašuje metu. Suština je da snimak mase sveta na ulicama ne pokazuje da li oni predstavljaju većinu, ili manjinu, one iz gradova, ili one sa sela. Ti si zaključio da su Zagrepčani bili fašisti i ustaše, jer je to tako na snimku. Doduše, velikodušno se slažeš da je možda bilo i nekih drugih. Možda jedan odsto?
mirakulus mirakulus 16:20 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Doduše, velikodušno se slažeš da je možda bilo i nekih drugih. Možda jedan odsto?

Medju tih 1% koji su bili u masi je i Leka Rankovic ali i Tito i mislimKardelj i jos neki iz partijskog rukovodstva. Uostalom moze se procitati u ovoj knjizi
http://www.gerila.com/knjige/katalog/1105.htm]
apacherosepeacock apacherosepeacock 16:26 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Medju tih 1% koji su bili u masi je i Leka Rankovic ali i Tito i mislimKardelj i jos neki iz partijskog rukovodstva. Uostalom moze se procitati u ovoj knjizi


E? Bas me cudi...
Kojim cvecem su pozdravili kolone?
deset_slukom deset_slukom 16:27 11.08.2012

Re: Sitna razlika

docsumann
deset_slukom
Istina nikada nije jednostavna.


a je l' važi to i u Dražinom slučaju?


Naravno da važi. Ne znam kako je obrazložena presuda, našlo bi se tu nešto i za olakšavajuće okolnosti.
blogovatelj blogovatelj 16:32 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Za ovo ćeš morati sam da se potrudiš. Da bi kvalifikovano učestvovao u nekoj diskusiji, moraš baratati sa malo više činjenica, a ne samo sa onima koje ti se serviraju, ili koje sam biraš po principu "ovo volem, a ovo ne volem".


Za kraljevinu ne znam, a u SFRJ su imali zvanicno ista prava, a u praksi jos veca nego gradjani Srbije. Mene nije sramota da kazem da nesto ne znam, vidim tebe jeste.

Ti si zaključio da su Zagrepčani bili fašisti i ustaše, jer je to tako na snimku.


Klasican primer bezveznog ucitavanja necega sto nisam nikada rekao.
Ne, ja sam zakljucio da je u Zagrebu bilo mnogo vise fasista nego u Beogradu. Uostalom i Hitler je bombardovao Beograd, a nije Zagreb. Sta mislis zasto?
mirakulus mirakulus 16:34 11.08.2012

Re: Sitna razlika

a je l' važi to i u Dražinom slučaju?

Pravo je pitanje sto je Draza u stvari htio?
Nije htio suradjivati s partiozanima sto je donekle razumljivo jer predstavljaju potpunu opreku njegovim nastojanjima. Poslije uzicke republike u Srbiji te nakon operacije Trio u istocnoj Bosni cetnici se potpuno pasiviziraju i sklapaju sporazume sa okupatorima i ustasama. te im glavni protivnik postaju partizani. No valja reci da i partizanima glavni protivnik postaju cetnici sto je i napisano na poruci iz ozujka 1943 prilikom pregovora s nijemcima.
Nije htio napadati nijemce. U prvoj polovini 1943 engleski predstavnik pri Drazi Bejli nagovara Drazu da krene s diverzijama te stize i eksploziv i ostalo no slijedi Drazina izjava da nece ratovati za engleze do posljednjeg Srbina. Na zapadu pod komandom Djujica otvorena je koalicija s talijanima pri cemu cetnici cine brojne pokolje u dalmaciji. U Bosni su cetnicke snage uglavnom pasivizirane i stavljene u funkciju borbe protiv partizana poput recimo borbi na Manjaci u rujnu-listopadu 1942 ili u borbama na Kozari lipnja 1942. Osim u jednom slucaju kad partizanima u pomoc dolazi jedan cetnicki puk prilikom napada na Kupres kolovoza 1942.
Nije htio prihvatiti poziv kralja u rujnu 1944.
Nije htio sa Djurisicem na zapad u travnju 1945.
Tako da u stvari ne znamo sto je Draza htio osim da je jos u rujnu 1941 prihvatio nacela Homogene Srbije Stevana Moljevica. No osim pokolja u dolini Drine krajem 1941 i 1942 te po dalmaciji drugih uspjeha nije imao.
E i na kraju htio je sa Pavelicem stvoriti jedinstveni front protiv komunista negdje pocetkom 1945. pa su u Zagreb dosli Drazini emisari na pregovore. Iz tog vremena je i Drazino pismo Alojziju Stepincu.
Koji su izvori za moje teze?
Thomasevich Cetnici 1941 do 1945
F.Jelic Butic Cetnici u Hrvatskoj 1941 do 1945.
Vladimir Velebit Sjecanja.
blogovatelj blogovatelj 16:39 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Pa ti si svagdje stigao biti.


Decenijama sam ziveo u Kragujevcu. Jel to neki problem?
Filip Mladenović Filip Mladenović 16:43 11.08.2012

Re: Sitna razlika

blogovatelj
Za ovo ćeš morati sam da se potrudiš. Da bi kvalifikovano učestvovao u nekoj diskusiji, moraš baratati sa malo više činjenica, a ne samo sa onima koje ti se serviraju, ili koje sam biraš po principu "ovo volem, a ovo ne volem".Za kraljevinu ne znam, a u SFRJ su imali zvanicno ista prava, a u praksi jos veca nego gradjani Srbije. Mene nije sramota da kazem da nesto ne znam, vidim tebe jeste.
Ti si zaključio da su Zagrepčani bili fašisti i ustaše, jer je to tako na snimku.Klasican primer bezveznog ucitavanja necega sto nisam nikada rekao.Ne, ja sam zakljucio da je u Zagrebu bilo mnogo vise fasista nego u Beogradu. Uostalom i Hitler je bombardovao Beograd, a nije Zagreb. Sta mislis zasto?


Hitler i Gebels su se 1942. godine hvalili kako je Beograd prvi grad u Evropi očišćen od Jevreja! Šta mislite zašto?
mikeymike mikeymike 16:49 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Filip Mladenović

Hitler i Gebels su se 1942. godine hvalili kako je Beograd prvi grad u Evropi očišćen od Jevreja! Šta mislite zašto?


Zato sto nekim Srbima nije bio problem da se u tom ciscenju pridruze Nemcima. Sem toga i logistika je odlicno funkcionisala. Pokretne gasne komore, koje su bile na kamionima. logor na starom sajmistu i sl
blogovatelj blogovatelj 16:53 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Mislis da u Livnu nije bilo partizana?


Opet ucitavnje. Gde sam ja to rekao?
Ja samo pricam o kolektivnom majndsetu u pojedinim delovima bivse nam otadzbine.
I opet jedna prica iz SFRJ...
Par meseci posle smrti najveceg sina...
Letovanje u Tucepima.
Sa roditeljima krecem iz Kragujevca novom Zastavom 101. Otac pri kupovini dobio kartu AMSJ u koju je ucrtano svako selo. Ja radim navigaciju i pricam mu kuda da vozi gledajuci u tu kartu.
Posle Mostara ga vodim kroz Ljubuski, jer je na karti tu nacrtan najkraci put.
Kad smo stigli u Tucepe, gazda kuce u kojoj smo odseli pocinje "small talks" sa mojim roditeljima. Pita kako smo putovali i tako to. Na reci moje majke da smo prosli kroz Ljubuski bio je zabezeknut. Moji roditelji su bili zabezeknuti cinjenicom da je on zabezeknut.
Kad su ga pitali sta je lose u tome sto su tuda prosli, covek je rekao da smo imali nevidjenu srecu sto je sve bilo u redu obzirom na to da je auto imao kragujevacku registraciju.
Zvuci poznato?
Da napomenem da su ovo reci Hrvata, Makaranina, koji je od turizma ziveo i svakako zeleo da njegovi gosti imaju lepa iskustva sa letovanja.
A sada ocekujem i pitanje da li mislim da je u Ljubuskom bilo partizana.
mirakulus mirakulus 17:05 11.08.2012

Re: Sitna razlika

A sada ocekujem i pitanje da li mislim da je u Ljubuskom bilo partizana.

A ne u Ljubuskom su bili srbozderi samo kad ste vi prolazili oni su bas spavali pa vas nisu stigli pojesti.
Hajde i od mene jedna prica.
Druga polovina augusta (kolovoza) 1990 godine. secem ja po terazijama i knez mihajlovoj. Sve je puno stolova sa raznom cetnickom ikonografijom. Tada sam i kupio drugi broj lista Velika Srbija koji je na naslovnici imao kartu velike Srbije uz rijeci Srbine brate na zaboravi da su ovo srpske zemlje. Pored toga bilo je jos fotografija Draze mihajlovica pa otvaraca za boce s dvoglavim orlom i naravno kokarde i slicno. Standovi su bili na onim poljskim stolovima na rasklapanje.
No sto sam ja tada htio u Beogradu? Imao je onaj Enco Lesic nekakvu trgovinu rabljenih televizora i svega u tadasnjem SKC-u. No tamo nisam nasao nista pa sam onda setao po gradu. I tako stojim pred jednim cetnickim standom i razgledavam sto ima. U neko doba dolazi jedan i pozdravlja ovog za standom. Ovaj ga upita: Stigao si?
Ma jesam.
I kako je bilo?
Ma na barikadama sve u redu samo smo se cijelu noc jebali kroz bosnu dok nismo stigli. Evo samo da se javim pa idem spavati.
Eto pitanje je bilo na kakvim je to barikadama recini bio?
blogovatelj blogovatelj 19:00 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Eto pitanje je bilo na kakvim je to barikadama recini bio?


Znamo i ti i ja na kakvim.
Nisam ja rekao da u mom plemenu nema stoke.
Svojim ocima sam u vozu na relaciji Novi Sad - Sombor negde 1993. gledao dva pavijana koji nose pune transportne vrece nekog oruzja koje su nakrali po Slavoniji. Ulaze u prepun vagon sinobusa, celik i mesing zveckaju u torbama.
Gledao sam jos svasta.
Ali stvari koje si ti opisao, a i ja u ovom komentaru, desile su se u doba rata ili pred sam rat. Stvari koje sam ja opisao u prethodnim komentarima desile su se mnogo pre rata.
To je razlika. Naizgled sitna, a ogromna.
blogovatelj blogovatelj 19:01 11.08.2012

Re: Sitna razlika

A ne u Ljubuskom su bili srbozderi samo kad ste vi prolazili oni su bas spavali pa vas nisu stigli pojesti.


Tvoja saljivost ne umanjuje istinitost dogadjaja.
hoochie coochie man hoochie coochie man 20:12 11.08.2012

Re: Sitna razlika

nao da srbinu nije važno šta je šta nego šta se priča,a ššta je istina kog srbina boli uvo za istinu, osim one istine za koju on lično i personalno zna da je istina.


E po ovome sudeci ti si Srbenda sa dna kace.
Ti naravno znas sta je istina i sta tu ima vise da se prica :)
Nego Dragoljube, a kako da saznamo sta je istina nego slusajuci sta se prica, citajuci sta se pise?
Da pitamo tebe sta je istina i da je tako spoznamo?
Eto o Drazi jedni pricaju jedno drugi drugo. Ja slusajuci i jedne i druge vidim da je vise argumenata na strani onih koji o Drazi ne misle da je izdajnik.
Doduse do toga sam dosao slusajuci sta se prica i citajuci sta se pise tako da to i nije neki pouzdan nacin.
Bolje da sam pitao tebe, jel da? :)
milisav68 milisav68 22:10 11.08.2012

Re: Sitna razlika

Filip Mladenović

Hitler i Gebels su se 1942. godine hvalili kako je Beograd prvi grad u Evropi očišćen od Jevreja!

Gde i kad su se hvalili?
blogovatelj blogovatelj 00:47 12.08.2012

Re: Sitna razlika

Hitler i Gebels su se 1942. godine hvalili kako je Beograd prvi grad u Evropi očišćen od Jevreja! Šta mislite zašto?


Moze link Filipe?
Makar i na neki film Veljka Bulajica gde se to dokazuje.
mirakulus mirakulus 09:36 12.08.2012

Re: Sitna razlika

Moze link Filipe?
Makar i na neki film Veljka Bulajica gde se to dokazuje.

Saradnja svih nemačkih organa i ustanova sa srpskom gradskom policijom, čiji se broj sada popeo na 1.500 ljudi, bila je besprekorna.”Kao feldkomandantu i komandantu Beograda, pukovniku Kajzenbergu su bili potčinjeni: dva bataljona Vermahta i tri čete Vojne žandarmerije, a po potrebi i druge vojne i policijske jedinice. Vojna žandarmerija je bila nadležna za saobraćajna, krivična i politička pitanja, kao i za pitanja jevrejske imovine. Ona je svakodnevno saradjivala sa Upravom grada Beograda, kojom je rukovodio Kajzenbergov miljenik Dragi Jovanović. Pukovnik Kajzenberg je uspeo da se uključi u tok svih dogadjanja, ostvarujući intenzivnu saradnju sa nemačkim i srpskim vojnim, upravnim i obaveštajno-policijskim jedinicama, ustanovama i organizacijama. Široko zasnovana saradnja i svestrana obaveštenost omogućile su mu značajan uticaj na tok dogadjaja. Gestapo je i u Srbiji bio jedan od nezamenljivih instrumenata za odstranjivanje rasno manje vrednih i opasnih stranih tela koje je trebalo izolovati i odstraniti. Sistematičnost, brojnost i složenost policijsko-obaveštajnog mehanizma, gusta mreža agenata i saradnika sa ogromnim resursima bile su osobenosti delovanja Gestapoa u Srbiji. Šefovi i vodeće ličnosti beogradskog Gestapoa bili su:- dr Vilhelm Fuks- Hans Helm- Karl Kraus- Karl Hince- August MajsnerUčešće srpske policije i oružanih odreda Nedićeve “Vlade narodnog spasa” u racijama i hapšenjima jevreja imali su značajnu ulogu. U tu svrhu bio je obrazovan i poseban, 7. odsek Specijalne srpske plicije, zadužen za jevreje i cigane. Nekoliko stotina srpskih agenata radilo je na registraciji beogradskih jevreja i cigana a zatim pružalo pomoć nemačkim vlastima u njihovom hapšenju, logorisanju i hvatanju odbeglih.Domaće vlasti su po utvrdjenoj šemi pružale odgovarajuću pomoć, pre svega Specijalna policija. Svi zajedno; Gestapo, Vermaht i Specijalna srpska policija, uključujući i ostale domaće učesnike i saradnike, sproveli su jedno od najradikalnijih “konačnih rešenja jevrejskog pitanja” u Evropi. Gestapo i Specijalna srpska policija produžili su aktivnost protiv jevreja i posle čišćenja završenog maja 1942, protiv malobrojnih preostalih jevreja koji su se sakrivali. Njihova delatnost se produžila sve do oktobra 1944. godine. Uz rešavanje jevrejskog pitanja, vlasti su se na gotovo istovetan način bavile i pitanjem cigana, čija je koncentracija u Beogradu takodje bila velika, a na koje su primenjivane naredbe i mere propisane za jevreje.Specijalisti za konačno rešenje primenjivali su svoja iskustva i metode koje su se pokazale najbržim i najefikasnijim u obračunu sa “srpskim” jevrejima i u drugim zemljama. Tako su agilnost i efikasnost pokazani u Srbiji mogli da budu isticani i tokom konferencije na jezeru Vanze, početkom 1942. godine.Pre Aprilskog rata, u Jugoslaviji je živelo oko 75.000 jevreja, kao i još oko 4.000 jevrejskih izbeglica iz Nemačke, Austrije, Čehoslovačke i Poljske. Na teritoriji Srbije pod nemačkim vojnim zapovednikom živelo je 14.320 jevreja, od toga u Beogradu 10.388. Po drugim podacima, od 11. januara 1941, u Beogradu je bilo 11. 780 jevreja. Prema novijim istraživanjima na pomenutoj teritoriji bilo je ukupno 16.600 stalno nastanjenih jevreja i oko 1. 200 jevrejskih izbeglica. Policijski izvori govore da je 1941. godine aprila meseca, registrovano oko 9.500 jevreja u Beogradu, a na čitavoj teritoriji Srbije oko 15.000.Pitanje jevreja u Srbiji 1941. rešavano je u okviru dobro poznate politike interniranja i likvidacije. Medjutim, ni u samoj Nemačkoj, ni u mnogim drugim zemljama “konačno rešenje jevrejskog pitanja” nije sprovedeno na tako efikasan i radikalan način kao na teritoriji Srbije. Totalno istrebljenje jevreja, koje su Nemci uz pomoć domaćih vlasti izvršili u Srbiji za nepunih godinu dana, predstavljalo je primer efikasnosti ostalim zemljama.Već u julu 1941. godine Upravni štab je insistirao da se jevreji muškog pola svrstavaju u taoce i kao takvi streljaju u znak odmazdi.Sledio je period streljanja jevreja kao talaca u znak odmazde za ustaničke akcije širom Srbije – po ključu 100 za jednog ubijenog, odnosno 50 za jednog ranjenog Nemca. Tom metodom još je drastičnije smanjen broj jevreja u Srbiji. Dok je u drugim zemljama egzekutor bio Gestapo, u Srbiji je streljanje jevreja u okviru mera odmazde, vršila nemačka vojska – Vermaht. Streljanja jevreja i cigana u ime odmazde vršena su izmedju Pančeva i Jabuke, u Jajincima, Rakovici, Kumodražu, kod Kovina i drugih mesta. Upravni štab je 26. oktobra 1941. godine, izdao naredjenje svim oblasnim i okružnim komandanturama (feld-i krajs-komandanture) u Srbiji, kojim daje uputstvo o izvršavanju zadataka. Opširni pasus naredjenja posvećen je jevrejima i ciganima:“Treba poći od načelne postavke da su jevreji i cigani uopšte nepouzdan element i da samim tim predstavljaju opasnost za javni poredak i sigurnost. Jevrejski intelekt je taj koji je začeo ovaj rat; on se mora uništiti. Cigani ne mogu biti korisni članovi zajednice naroda s obzirom na njihovu duhovnu i fizičku gradju. Utvrdjeno je da je jevrejski element uzeo znatnog učešća u vodjstvu bandi, a da su baš cigani odgovorni za naročita zverstva i za obavljanje obaveštajne službe. Stoga se načelno u svakom slučaju imaju staviti na raspolaganje trupi kao taoci svi muškarci jevreji i cigani. Uostalom, postoji namera da se žene i deca jevreja i cigana prikupe u sabirni logor i da se ovaj element nemira iseli i time ukloni iz srpskog prostora. Po ovome treba preduzeti potrebne pripreme.”General Franc Beme je kao prvi čovek nemačkog vojnog vrha u Srbiji, 4. oktobra 1941, izdao naredjenje da se, zbog gubitka 21. nemačkog vojnika dva dana pre toga, strelja 2.100 zatvorenika koncentracionih logora u Šapcu i Beogradu, prvenstveno jevreja i komunista. Za realizaciju tog naredjenja zadužio je šefa Vojne uprave Haralda Turnera – da odredi zatvorenike i utvrdi mesto izvršenja i sahrane. Devetog oktobra je citiran izveštaj Operativne grupe policije bezbednosti i službe bezbednosti u Beogradu:“Kao odmazda za 21 nemačkog vojnika, koji su ubijeni pre nekoliko dana kod Topole, od strane partizanskih bandi, pogubljeno je 2.100 jevreja i cigana. Egzekuciju je izvršio Vermaht. 805 jevreja i cigana uzeto je iz šabačkog logora, a ostatak iz jevrejskog prolaznog logora u Beogradu”Sedamnaestog oktobra 1941. dr Harald Turner, šef nemačke vojne uprave u Srbiji, pisao je svom šefu i prijatelju u Berlinu Rihardu Hildebrantu:“Za poslednjih osam dana dao sam streljati 2.000 jevreja i 200 cigana, u skladu s odnosom 1:100 za bestijalno umorene nemačke vojnike, a još 2.200, gotovo sve jevreja, biće streljano tokom sledećih osam dana. Nije to lep posao. U svakom slučaju, mora se obaviti ako ni zbog čega drugog, a ono da bude jasno šta znači makar samo napasti nemačkog vojnika, a uz to se jevrejsko pitanje na ovaj način rešava najbrže. U stvari, ako neko hoće da bude precizan oko toga, pogrešno je da za ubijene Nemce bude primenjen odnos 1:100 na Srbe – umesto toga streljati 100 jevreja – na kraju krajeva i oni su srpski gradjani, a osim toga moraju iščeznuti.”Devetnaestog oktobra 1941. godine načelnik štaba “kaznene ekspedicije” pukovnik Maks Pemzel, uputio je naredjenje Upravnom štabu zapovednika Srbije, Višoj komandi 65 i Stražarskom puku u Beogradu. Njima se nalaže da se, zbog 10 ubijenih i 24 ranjena nemačka vojnika, strelja 2.200 “uhapšenih Srba”, što se svelo na jevreje i cigane; 2.000 jevreja i 200 cigana.Izveštaj poručnika Valtera o streljanju zarobljenika jevreja i cigana izvršenog u blizini Beograda, na drumu izmedju Pančeva i Jabuke, izmedju 27. i 30. oktobra 1941. godine:“Streljanje jevreja je jednostavnije nego li streljanje cigana. Jevreji se drže vrlo mirno, dok cigani jauču, vrište i stalno se pokreću, iako se nalaze već na mestu streljanja. Neki su čak pre plotuna poskakali u jame i pokušali da se pritaje kao mrtvi.”Kaznena ekspedicija i sistem odmazde pružili su Nemcima izvanrednu priliku za rasni obračun sa jevrejima i ciganima.Zamenik šefa nemačke vojne uprave, viši vojnoupravni savetnik i SS-major Georg Kisel, merodavno je učestvovao u dogovaranju i odlučivanju o merama protiv jevreja i cigana, za šta je bio kvalifikovan budući da je prethodnih godina radio kao funkcioner Gestapoa. Dr Kisel je bio stalno u društvu sa šefom Operativne komande Krausom i šefom Srpske državne bezbednosti Dragomirom Dragim Jovanovićem. Sve spiskove talaca za streljanje dr Kisel je pravio u saradnji sa Dragim Jovanovićem. Posle pojedinačnih i grupnih hapšenja jevreja kao saučesnika u akcijama komunista, smeštenih po zatvorima i logorima Banjica i dr. Nemci su pristupali planskom interniranju jevreja u posebne logore. U Beogradu je, po naredjenju šefa Ajnzacgrupe (Operativne grupe), SS-pukovnika Vilhelma Fuksa i šefa Upravnog štaba nemačkog vojnog zapovednika Harolda Turnera, obrazovan “prolazni” logor za jevreje na Autokomandi (u vojnom objektu Topovske šupe). Tu su od 22. avgusta (od hapšenja svih jevreja iznad 14 godina) do 20. oktobra 1941. internirani jevreji i cigani, od kojih je znatan deo streljan u ime odmazde. Decembra 1941. privodilo se kraju i prebacivanje ranije interniranih jevreja i cigana u novoobrazovani jevrejski logor Sajmište u Zemunu.Već do početka novembra 1941. pogubljeno je oko 5.000 jevreja (interniranih muškaraca starijih od 14 godina) i oko 2.500 cigana. Za kratko vreme dovršena je likvidacija gotovo celokupnog jevrejskog muškog stanovništva. U decembru 1941. godine došao je red na ostale članove jevrejskih porodica.Po istoj osnovi kao jevreji, tretirani su i cigani, jer su i ovi kao i jevreji nearijevci niže rase i štetni po društvo. U naredbi vojnog zapovednika u Srbiji o jevrejima i ciganima, objavljenoj 31. maja 1941. precizno je odredjeno da se “cigani izjednačuju sa jevrejima”. I cigani su obeležavani poput jevreja. Naredbom je to jasno odredjeno:”Za obeležavanje cigana nose se trake koje moraju isto tako biti žute i nositi natpis CIGANIN”. Oni su se posebno prijavljivali, registrovali i uvodili u odvojene spiskove i evidencije cigana. Kao i u slučaju jevreja, najpre su bili uhapšeni cigani muškog pola, internirani u logor Autokomanda i po grupama streljani kao taoci u okviru nemačkih mera odmazde. Kada su Nemci u leto 1941. pristupili sprovodjenju masovnih mera odmazde, šef Ajnzacgrupe dr Vilhelm Fuks je u tome video efikasan način da se oslobodi jevreja u Srbiji. Šef Upravnog štaba vojnog zapovednika dr Turner izdao je naredjenje, 21. jula 1941. godine da se kao taoci za odmazde prvenstveno odredjuju jevreji i cigani. Preostali cigani su, zajedno sa jevrejima, prebacivani u logor Sajmište, gde su takodje uništavani. Sličnu sudbinu imali su cigani i u ostalim krajevima Srbije. Tako je streljano 11. decembra 1941. u Leskovcu 300 cigana, na ’Bubnju’ kod Niša početkom februara 1942. streljano je 23 ciganina, od 29 dovedenih iz Leskovca i od 200 uhapšenih u jesen 1942. streljano je 23. februara 1943. godine 43 ciganina, dok su ostali iz te grupe držani u logoru. U Okrugu zaječarskom više stotina cigana držano je u logoru. Iste sudbine bili su oko 300 cigana iz Okruga moravskog. U Kruševcu je uhapšeno i streljano 70 cigana. U Šapcu je kaznena ekspedicija streljala oko 150 cigana i zatvorila u lager oko 250. Ovi su izvedeni iz lagera i u Zasavici streljani 12. oktobra 1941. U Kragujevcu je 21. oktobra 1941. streljano oko 250 cigana. I u ostalim mestima Srbije cigani su bili sistematski i nemilosrdno uništavani. Pitanje progona i likvidacije cigana nije temeljito istraženo i obradjeno kao jevrejsko pitanje. Utvrdjeno je da su, pored najviših NS političkih i vojnih funkcionera, za masovno čišćenje i uništavanje cigana u Srbiji najzaslužniji pre svega: nemački vojni zapovednik Hajnrih Dankelman, šef Gestapoa (Ajnzackomande Beograd) Karl Kraus, predsednik vlade Milan Nedić, ministar unutrašnjih poslova Milan Aćimović, upravnik grada Beograda Dragomir Dragi Jovanović i šef Specijalne policije Ilija Paranos.Hajnrih Miler, šef RSHA (Glavni ured bezbednosti Rajha), IV ureda, odnosno Gestapoa, je 1937. godine, tajno posetio Beograd radi organizovanja saradnje sa jugoslovenskom policijom u borbi protiv komunizma. Posle toga su, pri poslanstvima u Beogradu i Berlinu, postavljeni policijski oficiri (kasnije delegati) za vezu. Hajnrih Miler je inače odličan policijski stručnjak i neumoran radnik, koji se posebno istakao u suzbijanju komunističkog pokreta. Čovek koji je čitav svoj život posvetio borbi protiv komunizma.Trojica sa vrha berlinske esesovske i obaveštajno-policijske piramide dolazili su u Beograd i Srbiju: vodja SS-a i ministar unutrašnjih poslova Hajnrih Himler, šef Glavnog ureda bezbednosti Rajnhard Hajdrih i rukovodilac Gestapoa (budući šef RSHA) Hajnrih Miler. Njih trojica su još pre rata; 1935-1937. godine, imali neposredne kontakte sa predstavnicima beogradske policije Milanom Aćimovićem i Dragim Jovanovićem prilikom njihovih boravaka u Nemačkoj. Za vreme posete Berlinu 1937. godine, Aćimović i Jovanović su bili lični gosti Hajnriha Milera. Odakle se upravljalo celokupnom gestapovskom aktivnošću protiv jevreja u Srbiji?Operativna grupa je najpre bila smeštena u ulici Miloša Pocerca 32, a Operativna komanda u zgradi Ministarstva pravde. Kasnije, kada je Operativna komanda ušla u sastav Operativne grupe, objedinjena ustanova je premeštena u zgradu Ratničkog doma (posle rata Dom JNA) u Braće Jugovića 19. Tamo je i ostala do januara i februara 1942, kada je preuzeto njeno ljudstvo i obrazovana nova ustanova: Zapovednik policije bezbednosti i službe bezbednosti, čiji je skraćeni naziv bio BdS.Kao zatvor korišćena je zgrada Okružnog suda za Okrug beogradski u Aleksandrovoj 5. Posle rata zgrada je srušena prilikom izgradnje trga na tom prostoru (Trg Marksa i Engelsa, sada Trg Nikole Pašića). Posle preseljenja u Ratnički dom izgradjen je dodatni, manji zatvor u podrumu te zgrade. Gestapo je raspolagao i prostorijama nemačkog dela logora Banjica. Pored zatvora imao je i posebne logore za jevreje, obrazovane u Topovskim šupama – logor Autokomanda i na Sajmištu u Zemunu.Na drugom saslušanju, 4.septembra 1946. u Vojnom tužilaštvu Jugoslovenske armije u Beogradu, SS-general August Majsner je izjavio:“Šefer me je obavestio da je na Sajmište iz Berlina stigla jedna komanda sa automobilom za gušenje gasom, koja je imala specijalan zadatak da u tom automobilu guši samo jevreje. Kada su ta kola otišla sa Sajmišta, jevreja više nije bilo na Sajmištu, jer su na ovaj način likvidirani. Sahrana ovako likvidiranih vršena je na strelištu kod sela Jajinci. Broja ne znam koji je na ovaj način likvidiran, ali mislim da nije bio veći od 2.000, jer je znatan broj jevreja bio ranije pomro u odmazdama, od pegavca i bolesti, te transportovan u istočne zemlje.”General Majsner je na glavnom pretresu 9. decembra 1946. godine izjavio:“Razumeo sam optužnicu. Poznat mi je slučaj jevreja. Oni su streljani putem mera odmazde. Žene i deca su gušeni u automobilu. Pogušila ih je jedna specijalna komanda iz Berlina. Potpuno sigurno znam da niko drugi osim jevreja nije bio gušen u tom automobilu. I Šefer i ta specijalna komanda imali su naredjenje iz Berlina da kamion upotrebe samo i jedino za jevreje. U tom smislu nije bilo zloupotreba.”Početak takve akcije u Srbiji označio je telegram SS-generala Milera, šefa Gestapoa u RSHA u Berlinu, upućen Šeferu, verovatno početkom marta 1942. godine. Miler je tada javio da je “u vezi sa jevrejskom akcijom u Srbiji u Beograd krenula operativna komanda sa specijalnim vozilom ‘Saurer’, upućena po specijalnom zadatku.” (reč je o specijalnom, velikom, crnom kamionu bez prozora – ‘Dušegupka’)Iz Beograda su upućeni izveštaji da je “konačno rešenje jevrejskog pitanja” u potpunosti sprovedeno u Srbiji i da u njoj više nema jevreja. Sačuvani su izveštaji Franca Rademahera, stručnjaka za jevrejska pitanja u Ministarstvu inostranih poslova (koji je aktivno učestvovao u zbivanjima u Beogradu 1941/42. godine) i Emanuela Šefera. Rademaher je podneo izveštaj 29. maja 1942: “U Srbiji jevrejsko pitanje više nije akutno.”Šefer je 8. juna 1942. obavestio visoke vojne starešine-generale: Valtera Kunca, Paula Badera i dr. – da u Srbiji više ne postoji “jevrejsko pitanje”. Drugom prilikom, izjavio je:”Beograd je jedini veliki grad u Evropi koji se oslobodio jevreja.”Beopgradskih jevreja likvidirano je više od 90%, takoreći svi sem malog broja onih koji su se tokom rata skrivali u gradu i unutrašnjosti. Za svima njima Gestapo je organizovao svestranu potragu i povremeno otkrivao porodice ili pojedince medju jevrejima koji su se prikrivali. U tome su, u saradnji sa Gestapoom, učestvovale nemačke i domaće obaveštajne i policijske službe, kao i drugi organi vlasti, pa i razne druge savezničke (saradničke) grupacije – Ljotićevci na primer. Velikog udela u hvatanju odbeglih jevreja imala je specijalna agentska formacija Gestapoa poznata kao “Srpski Gestapo”. Reč je o specifičnoj organizaciji, koju je Gestapo nazivao “Specijalnim odredom” , upotrebljavanoj za obaveštajne aktivnosti i antigerilske akcije na terenu. Obrazovana je juna 1942, sa sedištem u ulici Starine Novaka 34, a potom u Žorža Klemansoa 36 u Beogradu. Šef organizacije bio je najpre Strahinja Janjić, a zatim, od aprila 1943, Svetozar Nećak. Delovala je do 22. februara 1944. godine. Inače, jevrejska zajednica u Beogradu početkom 1941. godine brojala je oko 12.000 članova. Posle rata preživelo je njih 1.115. Već maja meseca 1942. godine podnet je izveštaj Berlinu da više nema jevreja u Srbiji. Za samo godinu dana Srbija je bila oslobodjena od jevrejske pošasti. Bila je to prva zemlja u kojoj je na taj način i tako brzo sprovedeno “konačno rešenje jevrejskog pitanja”. Glavni ured bezbednosti Rajha u Berlinu odao je priznanje Gestapou i njegovim srpskim saveznicima za radikalno i efikasno izvedenu operaciju. Jevrejsko pitanje više nije aktuelno, pošto nema više jevreja. Srbija je jedina zemlja u kojoj je (do tada) do kraja rešen jevrejski problem.Gestapo je u zajedničkoj organizaciji policije bezbednosti (Sipo) i službe bezbednosti (SD), što znači u Operativnoj grupi 1941. godine i BDS-u (Gestapo-služba bezbednosti), razvijao uhodanu internu saradnju sa partijskom obaveštajnom službom SD, koja je protiv jevreja delovala sa nacional-socijalističkog idejno-političkog stanovišta. U njenoj mreži tajnih agenata preovladjivao je uticaj pristalica Dimitrija Ljotića, ideološki najbliže grupacije nemačkom Nacional-socijalizmu, tako da je u tom pogledu vladao sklad opredeljenja obaveštajaca SD-a i njihove agenture.Razgranatu agenturnu mrežu imala je vojna obaveštajna i kontraobaveštajna služba Abver. Preko nje je dolazilo do raznih podataka o jevrejima – u raznim fazama rešavanja jevrejskog pitanja, pa i u potrazi za sakrivenim jevrejima. Kako se vidi iz raspoloživih dokumenata (Abverovih dopisa Operativnoj grupi, odnosno BdS-u), i Abver je u znatnoj meri bio pod uticajem Ljotićevaca iz svoje agenturne mreže i iz kruga ličnosti sa kojima je održavao društvene kontakte.Domaća uprava u Srbiji, pre svega policija, bila je saradnik i pomagač nemačkih vlasti u sprovodjenju mera protiv jevreja, propisanih naredbom vojnog zapovednika od 30. maja 1941. godine. Gestapo se najviše oslanjao na pomoć Specijalne srpske policije – Uprave grada Beograda, koja je u celini, a i preko posebne organizacione jedinice – Odseka za jevreje i cigane (VII odsek), obavljala niz poslova policijske prirode i ostvarivala svakodnevnu saradnju sa Gestapoom. Mesto i uloga Specijalne policije u progonu jevreja i cigana, njeno učešće i rad, podrobno su istraženi i obradjeni.Najveću podršku Gestapou pružali su pokreti Dimitrija Ljotića “Zbor” i njegova oružana formacija Srpski dobrovoljački odredi, kasnije prerasli u Srpski dobrovoljački korpus (Serbisches SS-Freiwilligen Korps). Kao domaća politička grupacija koja je ideološki bila najbliža nemačkom Nacional-socijalističkom pokretu, Ljotićevci su smatrani najpouzdanijim saveznikom i saradnikom u Srbiji. Ideologija ZBOR-a:Jedan od najznačajnijih saradnika Trećeg Rajha iz Srbije bio je Dimitrije V. Ljotić, koji je zbog svojih fašističkih ideja uživao veliko poverenje Nemaca. Ljotić je komunizam definisao kao spregu jevreja, masona i demokrata, a komunističku ideologiju kao judeomarksističku misao. Ljotić je isticao da Srbija može da opstane samo ako se osloni na Nemačku i na ZBOR – Zadrugarstvo i Srpstvo. Politički i ideološki program ZBORA počivao je na uverenju u ratnu pobedu Nemačke i povezivanju nacional-socijalističkih ideja sa pravoslavnom mistikom i slovenstvom. Polovinom septembra 1941. godine Ljotić je počeo formirati svoje dobrovoljačke odrede, koje je regrutovao iz omladine za borbu protiv komunizma. Ove Ljotićeve formacije, kao partijska vojska organizovane su u dobrovoljačke bataljone, koji su postali jezgro Srpskog Dobrovoljačkog Korpusa (SDK-SS), pod komandom pukovnika Koste Mušickog. Inače jedini Srbin koji je dobio Gvozdeni krst od Hitlera za zasluge učinjene Trećem Rajhu u uništavanju “bandita” u okolini G. Milanovca bio je pripadnik SDK, kapetan Milan Terzić.Osnovna ideja Dimitrija Ljotića koja je sprovodjena kroz ZBOR, kao uostalom i Milana Nedića, bila je da izgrade nacionalnu, nezavisnu Srbiju u okviru Nacističkog pokreta “nove Evrope”. Stvoriti novu Srbiju zasnovanu na seljačkim osnovama i staroj srpskoj tradiciji.U poverljivom izveštaju nemačkog komandanta Srbije komandi Jugoistoka od 7. marta 1943. godine, o Ljotićevcima se kaže:“Pokret ‘ZBOR’ predstavlja jednu vrstu Nacional-socijalističke partije, koju je, kratko vreme po preuzimanju vlasti u Rajhu, formirao (ponovo, pošto je bila zabranjivana) izvesni Dimitrije V. Ljotić i vodi je do sada. Njena načela su: Borba protiv jevreja, protiv slobodnih zidara, protiv komunizma, protiv zapadnjačkog kapitalizma i njegovih oblika dotrajalosti. Njihovi spoljnopolitički ciljevi su: Tesno povezivanje uz Nemačku jedne nezavisne Srbije, koja se ograničava na svoje nacionalne osnove.“O velikom broju Ljotićevaca u agenturnoj mreži SD-a, Gestapoa i Abvera, i o uticaju koji su ti agenti vršili na Nemačke obaveštajne organizacije već je bilo reči.U pogledu institucionalne saradnje posebno treba istaći kontinuiranu povezanost ljotićevskih i nemačkih obaveštajnih organizacija i nadleštava. Reč je o obaveštajnoj službi Ljotićevog “Zbora” i njenom rukovodećem centru – Odseku “S”, kao i o obaveštajnoj službi Ljotićeve vojne formacije – Serbisches SS-Freiwilligen Korps. U okviru opšte saradnje, Ljotićevci su redovno dostavljali i obaveštajne informacije o jevrejima i kao ideološki jednomišljenici nastojali da pruže pomoć i doprinesu efikasnijem rešavanju jevrejskog pitanja u Srbiji. Njihovo učešće u antijevrejskoj oropagandi takodje je bilo vrlo veliko i značajno.Junski dani 41. godine doneli su značajne promene u sastavu i strukturi Vermahta. Četvrtog juna 1941. godine general Ferster je zvanično predao dužnost novopostavljenom vojnom zapovedniku – vazduhoplovnom generalu Ludvigu fon Šrederu. Šreder je došao u Beograd u vreme burnih evropskih zbivanja. Šrederova uloga došla je do izražaja već 22. juna pre podne, kada je sazvao konferenciju odgovornih nemačkih i srpskih funkcionera, radi organizovanja preventivnog udara i angažovanja svih snaga za nemilosrdan obračun sa komunističkim protivnikom. Šreder je svakodnevno dobijao izvrštaje o akcijama nemačkih i domaćih, vojnih i piolicijskih organa i reagovao izdavanjem odgovarajućih naredjenja. Odmah posle pomenute konferencije sa odgovornim starešinama, izdao je naredjenje nemačkim vojnim organima, u kojem je predočio upotrebu jedinica Vermahta:” Svako potrebno angažovanje trupa narediće se odavde”. Posle obaveštenja da je naredio pojačanu upotrebu srpskih policijskih i žandarmerijskih snaga, sledila je direktiva da ih treba pomagati u svakom smislu, kad god zatraže pomoć i intervenciju Vermahta, (naredjenje generala Šredera od 22. juna 1941, upućeno vojnim komandama i organima Nemačke vojne uprave, rukovodećim centralama nemačke obaveštajno-bezbednosne i policijske službe – Gestapo i Abver, nemačkom poslanstvu i generalnom opunomoćeniku za privredu). Osamnaestog jula završilo se Šrederovo komandovanje Srbijom. On je teško povredjen u avionskoj nesreći, koja se desila prilikom sletanja u Beogradu. Pod jakim udarom vetra, avion je bio nabačen na provodnik električne struje visokog napona. Zbog kritičnog stanja general Šreder prebačen je u Nemačku, gde je i podlegao povredama 27. jula 1941. godine. “Novo vreme”, prenelo je napis nemačke novinske agencije DNB o svečanoj sahrani generala Šredera 1. avgusta u Berlinu, nazivajući ga prijateljem srpskog naroda.Komunistička državna komisija za ratne zločine proglasila ga je, odma posle završetka rata, za ratnog zločinca.Šef Upravnog štaba je, u izveštaju zapovedniku Vermahta na Jugoistoku, konstatovao:“Jevrejsko pitanje, kao i cigansko pitanje, potpuno likvidirano. Srbija je jedina zemlja u kojoj je rešeno pitanje jevreja i cigana.”Logori (1941-1944):1. Jevrejski logor Autokomanda (Topovske šupe), Beograd – Judenlager Autokomanda2. Jevrejski logor Sajmište, Zemun – Judenlager Semlin3. Opšti logor Banjica - Anhaltelager (opšti, nemačko-srpski logor; na pečatu domaće uprave logora stajalo je “Koncentracioni logor Beograd“)4. Jevrejski logor Šabac5. Jevrejski logor Niš6. Jevrejski logor Zrenjanin7. Jevrejski logor Čoka8. Jevrejski logor ZaječarPored posebnih, jevrejskih logora Autokomanda (Topovske šupe) i Sajmište (Zemun) kao glavnih stratišta jevreja i cigana, tu je još i neizostavni logor Banjica. U taj logor upućivani su, po pravilu, jevreji terećeni za saradnju sa komunističkim pokretom (kao pozadinski radnici, organizatori, učesnici sabotažnih judeo-komunističkih akcija i partizani) u Beogradu i unutrašnjosti Srbije.I cigani su bili zatvorenici logora Banjice. Hapšeni u više mahova u racijama u Beogradu i okolini (Obrenovcu, Grockoj, Kosmaju i dr.), oni su sa jevrejima internirani u pomenute logore.Štampa (1941-1944):1. Novo vreme2. Obnova3. Naša borba4. Opštinske novine5. Službene novine

.
mirakulus mirakulus 09:40 12.08.2012

Re: Sitna razlika

Moze link Filipe?
Makar i na neki film Veljka Bulajica gde se to dokazuje.

ALEKSANDAR LEBL: BERLINSKI KONGRES I POLOŽAJ JEVREJA U RATOVIMA NA BALKANU
Dobar tretman u miru, nevolje u ratovima
Feljton Miloša Kovića Dizraeli i istočno pitanje objavljivan u Danasu od 15. aprila do 16. juna, pratio sam sa interesovanjem, jer sam o tome i sam dosta istraživao. Posebno me je zanimalo rešenje Berlinskog kongresa o verskoj ravnopravnosti, odnosno položaju Jevreja kao jednom od uslova za priznavanje nezavisnosti Srbije, o čemu autor piše pred kraj feljtona, u nastavku od 12. juna. Ković navodi: "Time je pitanje položaja Jevreja u Srbiji, koje je doprinosilo nezavidnoj slici ove kneževine u britanskom javnom mnjenju i teškoćama u njenim odnosima s Velikom Britanijom, konačno rešeno". Cilj mog teksta koji je pred čitaocima jeste da osvetli istorijat ovog pitanja pre svega u Srbiji, ali i u drugim balkanskim zemljama: Rumuniji, Crnoj Gori i Bugarskoj, za koje su doneti identični zaključci o obavezi obezbeđivanja verske ravnopravnosti kao uslovu priznavanja nezavisnosti prve dve, te poboljšanju statusa Bugarske. To se nije odnosilo samo na Jevreje već i na druge manjinske verske zajednice, u zavisnosti od verske strukture svake od tih zemalja, mada se u detalje nije ulazilo.
Jevreji na Balkanu žive neprekidno duže od dve hiljade godina, o čemu ima mnogo dokumenata, arheoloških nalaza i sl. Bilo ih je u državama koje su osnivali Sloveni po dolasku u taj deo Evrope, u srednjovekovnim srpskim državama, kao i u Otomanskom carstvu posle osvajanja u Evropi počev od XIV veka. Najstarije jevrejsko stanovništvo su tzv. Romanioti, koji su se tokom vekova uglavnom utopili u druge grupe Jevreja koje su pristizale, tako da ih danas, posebno posle uništavanja najvećeg dela tokom Holokausta, ima veoma malo, pretežno u Grčkoj i iseljenih u SAD. U XVI veku, posle proterivanja sefardskih Jevreja (Sefarad je jevrejsko ime za Španiju, odnosno celo Iberijsko poluostrvo) iz Španije 1492. i Portugala 1496. godine, velik broj se naselio na Balkanu. Turski vladari rado su ih primili i relativno dobro tretirali. Imali su, kao i hrišćani, "narodi knjige", status zimija, niži od muslimana, sa određenim obavezama, pravima i stepenom samouprave u verskim i ne samo verskim poslovima. To se primenjivalo u većoj ili manjoj meri, u zavisnosti od unutrašnjeg razvoja imperije. U Turskoj su, naročito na desnoj obali donjeg toka Dunava, nalazili pribežište i aškenaski Jevreji (Aškenaz je jevrejsko ime za Nemačku), bežeći od progona u srednjoj i istočnoj Evropi.
U Beogradskom pašaluku, najviše u samom Beogradu, živelo je nekoliko hiljada Jevreja jedne i druge grane. Pošto je grad prelazio iz turskih u austrijske ruke i obrnuto, njihov brojčani odnos se menjao, kao i tretman. Kad su 1688. Austrijanci osvojili Beograd, zatečene Jevreje odveli su u ropstvo, u kojem su ih držali sve dok neke jevrejske opštine u austrijskom carstvu nisu skupile novac za njihov otkup. Za vreme sledeće okupacije, 1717-1739. godine, Jevreji su uživali relativno dobar tretman, tako da se njihov broj povećao. Kad su Austrijanci morali napustiti Beograd, jedan broj Jevreja ga je napustio zajedno s njima, pri čemu su neke porodice kao priznanje za lojalnost dobili pravo da se nastane u Zemunu, što inače, pošto je bio granični grad, ne bi mogli.
Dok je za Srbe ustanak pod Karađorđem značio početak oslobođenja, Jevrejima i nekim drugim uglavnom gradskim stanovnicima doneo je nevolje. Posle osvajanja Beograda početkom 1807. godine (krajem 1806. po julijanskom kalendaru) nastalo je bezvlašće. Pljačkana je imovina Turaka, ali i ostalih građana, pa i Jevreja. Bilo je masovnih pokolja, zarobljavanja i oslobađanja uz otkup, odvođenja žena i sl. Između ostalog, izvršeno je masovno prisilno pokrštavanje. U zapisu iz tih dana u manastiru Nikolje stoji: "Ama se pokrsti u Beogradu 3000 Turaka i Čifutina". Nekoliko meseci posle toga, na molbu beogradskih Jevreja, Jevrejska opština u Beču zamolila je ruskog poslanika u Beču grofa Razumovskog da od komandanta ruske dunavske armije traži intervenciju kod Karađorđa da se obustavi progon Jevreja. General Ivan Miheljson, glavnokomandujući te armije, pisao je Karađorđu, između ostalog: "...Ja ću oslobađanje Jevreja primiti kao znak Vašeg prijateljstva prema meni". Posle toga su obustavljeni progoni. Miheljsonu je dato objašnjenje kako su Jevreji verno služili Turcima, što je bilo tačno kako za njih, tako i za većinu ostalih gradskih trgovaca i drugih građana raznih vera, uključujući hrišćane.ALEKSANDAR LEBL: BERLINSKI KONGRES I POLOŽAJ JEVREJA U RATOVIMA NA BALKANU (2)
Jevrejima zabranjeno nastanjivanje van Beograda
Za vladavine vođe Drugog srpskog ustanka Miloša Obrenovića odnos prema Jevrejima bio je veoma dobar. Između ostalog, Haimu ben Davidu, Miloševom sarafu (menjaču novca), koga je on zvao Daviče, pripisuje se da je 1835. godine Milošu spasao život. Kad je Miloš po pozivu Jusuf paše krenuo "na dogovor", Davičo, koji je imao lokal kod današnje Grčke kraljice, zaustavio ga je i rekao da ne ide, jer će biti ubijen. Davičo je to saznao, jer je bio i pašin saraf i osoba od poverenja. Miloš se vratio, a Davičo pobegao preko Zemuna u Beč. Miloš je naredio da u sporovima Jevreja i Srba može suditi samo on i odbio je zahteve bakala (boltadžija) i nekih drugih esnafa da ograniči broj jevrejskih radnji, jer i oni plaćaju iste dažbine kao i Srbi. To se odnosilo samo na Jevreje srpske podanike, a ne i strane državljane, jer su po ugovorima Turske i evropskih država (tzv. kapitulacijama) stranci u Turskoj, pa i Srbiji kao njenom delu, imali ista prava kao i turski podanici, dakle i Srbi, u tim zemljama.
Pod knezom Aleksandrom Karađorđevićem, kneževima Mihailom i Milanom Obrenovićima za Jevreje srpske podanike važila su izvesna ograničenja, pre svega zabrana nastanjivanja van beogradskog šanca. Zabeleženo je da je još pre Berlinskog kongresa Turska, koja je bila proglasila ravnopravnost svih vera u carstvu, tražila 1877. godine da se u mirovni ugovor posle rata sa Srbijom 1876. unese da se ukidaju odredbe Ustava Srbije kojima se Jevreji izuzimaju od sticanja određenih prava. Predložila je formulaciju: "Nezavisno od verske slobode, Jermeni i Izraelićani će u Srbiji uživati ista prava i iste slobode kao i ostali stanovnici". Mislilo se na politička i druga prava. To nije prihvaćeno, tako da je sloboda ostala ograničena na slobodu veroispovesti (pri čemu Jermeni nisu tretirani kao pravoslavci). U to vreme izabrana je nova Velika narodna skupština, u koju je na listi Konzervativne stranke Aćima Čumića u Beogradu velikom većinom bio izabran Jevrejin Avram M. Ozerović. Jevreji su joj uputili peticiju sa zahtevom da se ukinu izuzeća za njih, pozivajući se i na zasluge stečene u upravo završenom ratu, ali to nije prihvaćeno.
Srbija je, kako proizlazi iz nekih izvora (N. M. Gelber: "Jevrejsko pitanje u Bugarskoj i u Srbiji pred Berlinskom kongresom 1878" u "Revue des Juives" januar - jun 1964, Pariz) bila spremna da ukine i zabranu nastanjivanja Jevreja u unutrašnjosti. Ministar finansija Srbije Vladimir Jovanović pozvao je septembra 1877. poznatog beogradskog trgovca Rusoa, austrijskog podanika, i izrazio mu spremnost vlade da, ako joj Jevrejska alijansa (više o njoj u nastavku ovog feljtona) da zajam od dva miliona dukata, Jevrejima u Srbiji dati sva prava kao i ostalim građanima i da će, ako se to realizuje, pregovarati s Alijansom i o izgradnji železničke pruge. Ruso je taj predlog dostavio Alijansi, ali se on iz nekog razloga nije mogao realizovati. To je, dakle, bila situacija u Srbiji u vreme sazivanja Berlinskog kongresa, čiji je glavni cilj, kako je u feljtonu M. Kovića naglašeno, bila revizija Sanstefanskog ugovora (San Stefano je turski Yesilkoy, predgrađe Istanbula).
U vreme održavanja Berlinskog kongresa položaj Jevreja u mnogim evropskim zemljama bio je bitno popravljen u odnosu na stanje krajem XVIII veka. Na to je presudno uticala Francuska revolucija (1789). Ustavotvorna skupština je krajem avgusta te godine donela Deklaraciju o pravima čoveka i građanina, u kojoj je stajalo i to da "niko neće biti uznemiravan zbog svojih ubeđenja, uključujući i verska, ukoliko njihovo ispoljavanje ne bude remetilo društveni poredak ustanovljen zakonom". Ta ideja širila se po Evropi, kako tamo gde su je donosile francuske trupe, tako i u zemljama koje su same usvajale gesla Revolucije: "Sloboda, jednakost, bratstvo". Naravno, stvari ne treba idealizovati. Davanje prava Jevrejima išlo je negde brže, negde sporije. Bilo je otpora, ograničavanja, gubljenja stečenih prava i njihovog ponovnog sticanja, judeofobija (termin antisemitizam još nije bio skovan) jačala je u pojedinim zemljama, ili pojedinim njihovim delovima. No za gotovo jedan vek od Revolucije u većem delu kontinenta, brže u zapadnoj nego u srednjoj Evropi, Jevreji su uglavnom, ne svuda i u svemu, postali ravnopravni građani. To nije bio slučaj u Rusiji, gde je proces emancipacije Jevreja bio spor, uz uzlete i padove.
Nastavlja seEvropske sile podržavaju ravnopravnost Jevreja
U Rusiji je vladala diskriminacija, česti su bili progoni i pogromi, tako da su se Jevreji osećali kao obespravljeni građani, što su, sem malog broja povlašćenih, i bili. I u podunavskim zemljama - Rumuniji i Srbiji - Jevreji su bili u mnogome obespravljeni, mada se njihov položaj pogoršavao ili poboljšavao u zavisnosti od naklonosti vladara i vlada, uticaja Turske i drugih sila. Ograničenja su se uglavnom odnosila na mogućnost nastanjivanja, sticanja nepokretne imovine, bavljenja određenim zanimanjima i sl.
U drugoj polovini XIX veka zapadnoevropski i srednjoevropski Jevreji već su bili dobro organizovani i imali su manji ili veći uticaj na vlade nekih zemalja u tim delovima Evrope. Najuticajnija jevrejska organizacija bila je Univerzalna izraelitska (tj. jevrejska) alijansa - Alliance Israelite Universelle - koju je 1860. osnovao Isak Adolf Kremije (Adolphe Cremieux), ministar pravde Francuske. Alijansa je često kod pojedinih vlada intervenisala povodom progona, diskriminacije itd. Jevreja kao celine, ili nepravdi nanetih pojedincima. Ona je bila jedan od inicijatora da se na Berlinskom kongresu razmatra i pitanje položaja Jevreja u zemljama koje su tražile nezavisnost. Isto su to tražile i neke druge jevrejske organizacije, predstavnici jevrejskih zajednica u tim zemljama, ali, na primer, i američki poslanik u Beču Džon Kason (John A. Kasson) i u Berlinu Bajard Tejlor (Bayard Taylor). Kongres je to uvažio. Izgleda da je Jovan Ristić, predstavnik Srbije na Kongresu, bio iznenađen time, odnosno nepripremljen za diskusiju, jer je 10/22. juna (Kongres je počeo rad 11/23. juna, prvi datum je po julijanskom, drugi po gregorijanskom kalendaru; u XIX veku razlika je bila 12 dana) telegrafski od svog zamenika i od ministra spoljnih poslova Jevrema Grujića, ministra pravde, tražio obaveštenje - "Koliku pomoć i na što daje država beogradskoj jevrejskoj opštini?".
Zapisnici sa sednica Kongresa veoma su detaljni. Iz njih se dobro vidi stav svake od sila učesnica o svakom pitanju pretresanom na plenarnim sednicama. Ono što se ne vidi (M. Ković je o tome detaljno pisao), a veoma je značajno, jeste dogovaranje učesnica van dvorane za sednice i aktivnosti zemalja kandidata za nezavisnost. Oni su članove delegacija velikih sila nastojali da upoznaju sa svojim argumentima o raznim pitanjima i od njih dobiju podršku za rešenja koja će im odgovarati. To se odnosi i na "jevrejsko pitanje". Ti su predstavnici bili u stalnoj, uglavnom telegrafskoj vezi sa svojim vladama i vladarima, obaveštavajući ih o toku rada Kongresa i tražeći uputstva o ovoj ili onoj stvari. Razume se da su "lobirali" i predstavnici Alijanse i ostali na jevrejskoj strani, kojima su predstavnici pet od šest sila učesnica (izuzetak je bila Rusija) obećali punu podršku.
Prvi put je o položaju verskih zajednica, time i Jevreja, raspravljano 12/24 juna, na sednici posvećenoj delu mirovnog ugovora o rešenjima za novu bugarsku državu. Predstavnik Francuske, ministar spoljnih poslova Vilijem Vadington (William Waddington) predložio je da se u tekst člana V doda deo o ravnopravnosti svih vera. Vadingtona su podržali nemački "gvozdeni" kancelar princ Bizmark (Otto von Bismarck), predsedavajući Kongresa, austrougarski ministar spoljnih poslova grof Đula Andraši (Gyula Andrassy), koji je svog cara Franju Josifa pismom obavestio kako je to, u stvari, njegov predlog, koji on iz taktičkih razloga nije hteo da podnese lično, britanski predstavnik lord Solzberi (Salisbury) i italijanski predstavnik grof De Lone (De Launey). Predstavnik Turske Karateodori (ili Karateodoru) paša nije propustio da uz podršku naglasi kako je to u skladu s turskim zakonodavstvom, ugovorima i konvencijama. Pošto nije bilo prihvatljivo da Jevrejima slobode i ravnopravnost koje uživaju po turskim zakonima budu oduzete u novoj bugarskoj državi, i ruski predstavnik knez Gorčakov prihvatio je Vadingtonov predlog. Tri dana kasnije, 27. juna, jednoglasno je usvojen sledeći tekst:
"Verska i konfesionalna razlika ne treba ni za koga da bude razlog isključivanja ili onemogućavanja u pogledu uživanja građanskih i političkih prava, niti da sprečava pristup javnim funkcijama, zapošljavanju i počastima, ili bavljenje raznim zanatima i slobodnim profesijama bilo gde. Sloboda javnog ispoljavanja svih vera biće obezbeđena sadašnjem stanovništvu Bugarske i njenim stanovnicima koji će se vratiti, kao i svim strancima, a nikakva granica neće biti postavljena hijerarhijskim ustanovama verskih udruženja ni njihovim odnosima sa njihovim crkvenim vlastima".Vlada spremna da proglasi jednakost svih vera
Tekst francuskog ministra spoljnih poslova Vilijama Vadingtona o verskoj ravnopravnosti u Bugarskoj je, mutatis mutandis, unet i u članove koji se odnose na ostale zemlje: novoobrazovanu Istočnu Rumeliju, Crnu Goru, Srbiju i Rumuniju. Nije bilo problema sem za poslednje dve, koji su došli sa strane Rusije.
Predstavnici Srbije na Kongresu, kao ni vlada ili knez Milan, nisu se protivili davanju verske ravnopravnosti svima, pa i Jevrejima, tvrdeći kako ih oni već uživaju. Stvar je zapinjala kada je bilo reči o ravnopravnosti u pogledu političkih i građanskih prava. Na to je veoma kritički ukazivala Alijansa:
"U Srbiji oni su potpuno isterani iz unutrašnjosti i iz većine varoši, isključeni su iz državne službe, iz svakog javnog zvanja, dovedeni su do mizerije; iako su im oduzeta najdragocenija prava, oni nisu oslobođeni nikakvog tereta; oni plaćaju sve dažbine, služe u vojsci kao i ostali Srbi. U poslednjem ratu oni su se nadali svojim patriotizmom savladati nepravdu, koju im čini rođena otadžbina, a oni su se hrabro tukli, prolevajući svoju krv zajedno sa svojim zemljacima. Tolike žrtve njihove jedva što dobiše nekoliko reči priznanja od strane ministra unutrašnjih dela, na Velikoj narodnoj skupštini 1877. Za badava je Turska, zaključujući 1877. konvenciju sa Srbijom, tražila za Jevreje ona prava, koja im Srbija tako postojano odriče. Pod takvim režimom njihov se broj odavna smanjio za polovinu; oni se nalaze samo u nekim varošima pod neprekidnom opasnošću da izađe kakav dekret, koji ih izgoni iz zemlje. Uzrok za ovo gonjenje kazao je jednom knez Mihailo ovim rečima: «Jedini uzrok, koji smeta emancipaciji Jevreja u Srbiji leži, kao što su to srpski ministri kazali generalnom konsulu Engleske, u surevnjivosti trgovaca, koji sastavljaju Narodno predstavništvo, jer ovi se bore protiv Jevreja kao protiv svojih konkurenata koji bolju robu prodaju jevtinije od njih". (Prevod s francuskog Jovana Ristića, koji je poricao da je knez Mihailo rekao ono što mu se pripisuje.)
Predstavnici Rusije, knez Gorčakov i grof Šuvalov, načelno su smatrali kako Jevreji u podunavskim kneževinama, baš kao i u Rusiji, ne treba da budu izjednačeni u tim pravima s ostalim građanima. U zapisniku povodom diskusije o Rumuniji stoji i ovo: «Kad je reč o građanskim i političkim pravima Njegova visost (knez Gorčakov - prim. A. L.) zahteva da se ne brkaju Izraelićani Berlina, Pariza, Londona ili Beča, kojima se sigurno ne bi moglo odbiti bilo koje političko ili građansko pravo, s Jevrejima Srbije ili Rumunije i nekih ruskih pokrajina, koji su, po njegovom mišljenju, prava napast za domaće stanovništvo».
Srpsko pitanje, član XXXV ugovora, došlo je na dnevni red 28. juna. Iako mu je stav ruskih predstavnika bio poznat, Ristić je došao do zaključka, koji mu je sugerisao i Vadington, koga je veoma uvažavao, da davanje pune ravnopravnosti Jevrejima treba prihvatiti kao uslov za dobijanje nezavisnosti, pa je tog dana uputio Jevremu Grujiću telegram kojim je preporučio da se da izjava u tom smislu, ako je knez prihvata i ako je vlada saglasna. Sutradan je knezu Milanu, tada u Nišu, poslao telegram, koji počinje sa: «Juče na predlog prvoga punomoćnika francuskog, Kongres je rešio jednoglasno ravnopravnost za Čivute u Srbiji». Milan je odgovorio: «Ja smatram da treba, bez i najmanjeg oklevanja, da izjavimo da smo spremni da proklamujemo potpunu jednakost svih vera i ovlašćujem vas da formulišete deklaraciju u tom smislu». Na osnovu toga Ristić je 3. jula uputio knezu Bizmarku opširno pismo, u kojem opovrgava kritike kako Jevreji u Srbiji ne uživaju sva prava. To pismo na francuskom objavljeno je u «Zapisima» Jevrema Grujića. Prevod na srpski poslednje rečenice, iz Ristićeve «Istorije srpske diplomatije» (str. 212) glasi: "Bilo kako bilo, srećan sam, g. predsedniče, što mogu dostaviti na znanje Kongresu, da me Njegova svetlost knez Srbije, baš sad ovlašćuje da izjavim, da će srpska vlada prihvatiti prvu priliku, da zakonskim putem poništi i poslednje ograničenje, koje se tiče Jevreja, te da ih potpunce izravna sa svim njihovim sugrađanima drugih vera".Tajna sednica skupštine o zahtevu velikih sila
Izgledalo je da je uklonjena velika prepreka priznanju nezavisnosti. No Bizmark (za koga Ristić kaže kako ga zamišlja s bičem u ruci), skrenuo je 4. jula pažnju Kongresu da mu reči "zakonskim putem" izgledaju kao rezerva i dodao da smatra kako mu je dužnost konstatovati da ni u kom slučaju ta rezerva ne sme umanjiti autoritet Kongresa. Time je udarena tačka na to pitanje. Po mišljenju ministra Vadingtona izrečenom Ristiću, time je poboljšana pozicija Srbije prilikom rešavanja ostalih pitanja.
Na kraju debata o Srbiji i Rumuniji, lord Solzberi je predložio "da se i na Otomansko carstvo primene načela koja je Kongres usvojio za Srbiju i Rumuniju". To je, izgleda, bio manevar da se Karateodori paši pruži prilika da istakne kako je Turska ta načela već sprovela i kako će ih se u potpunosti držati u budućnosti. Naime, sultan Abdul-Medžid je 18. februara 1856. izdao hati-humajun (ferman) kojim se svim podanicima Otomanskog carstva, bez obzira na grupu (klasu) ili veru, garantovana ista prava. Jedno od poglavlja fermana glasi: "Svako razlikovanje ili naziv koji teže da bilo koju grupu podanika mog carstva učine manje vrednom u odnosu na drugu grupu zbog njihove vere, jezika ili rase, biće zauvek izbrisani iz zbornika propisa. Biće doneti zakoni protiv upotrebe bilo kakvog pogrdnog ili uvredljivog naziva, kako između privatnih pojedinaca, ili sa strane vlasti". U stvari, bila je to kritika upućena Rusiji, koja je u odnosu prema Jevrejima mnogo zaostajala za drugim silama, a koja je svoju ulogu zaštitnice hrišćana koristila kao izgovor za napade na Tursku.
Vlada i knez Srbije hteli su da što pre izvrše promene koje je naložio Kongres, pa su to veoma brzo stavili na dnevni red Narodne skupštine. Ristić je iz Berlina telegrafisao Ministarstvu inostranih dela da se uskoro vraća. "Ja sam među- tim dobio od berlinskog kongresa zaključke, ukoliko se Srbije tiču, putem poverljivim; kad se berlinski ugovor potvrdi; onda će i vlada knjaževa u podpunoj formi obnarodovati zaključenja njegova odnosna na Srbiju." Tražio je da se, s obzirom na način na koji je došao do zaključaka, oni još ne objavljuju. Stoga su razmatrani na tajnoj sednici Narodne skupštine 13/25. jula 1878. i posle diskusije zaključeno je da se o njima izjasne tri skupštinska odbora: zakonodavni, finansijski i za molbe i žalbe. Zajednički izveštaj sva tri odbora podneo je Milan Kujundžić na tajnoj sednici 14/26. jula. Iz toka javnog nastavka iste sednice videlo se da je na tajnim sednicama bilo reči o priznavanju ravnopravnosti Jevreja i menjanju Ustava. Kujundžić je predložio usvajanje predloga izmena Ustava:
" Član I
U članu 132. Ustava od 29. junija 1869. godine (Zbornik zakona XXII, strana 44) poslednji odeljak, koji ovako glasi:
‘Ostaju u važnosti zakon od 30. Oktobra 1856. godine V No 21660, i zakon od 4. novembra 1861. godine V No 2244’
Ukida se zajedno sa zakonima u njemu spomenutim".
Član II
Ovo rešenje stupa u život, kad se potpuno izvrši članom 131 Ustava predviđeni postupak o predlozima za izmenu Ustava."
Pomenuti zakoni koje je trebalo ukinuti bili su uveli ograničenja za nastanjivanje i rad Jevreja. Izmene Ustava su se vršile po veoma komplikovanoj proceduri. Prvo je trebalo da ih dvotrećinskom većinom prihvati Narodna skupština, onda Velika narodna skupština, pa ponovo Narodna skupština u dva saziva. Izvestilac Kujundžić je na javnoj sednici jasno rekao o čemu je bilo reči na tajnoj: "Za naše, domaće Jevreje, za naše sugrađane, zaista je postojalo ograničenje, a kad iz našeg podanstva istupe, pa idu u tuđe, onda za njih naravno nije bilo tog ograničenja."
Usvajanje predloga nije išlo lako. Pojedini poslanici su na tajnim sednicama oštro kritikovali Ristića, a indirektno i samog kneza Milana, što je prihvatio ravnopravnost Jevreja, o kojima su neki govorili veoma ružno. Teške reči povodom većine tih odluka mogle su se čuti i na javnim sednicama, pa je Ristić intervenisao da poslanici "imaju na umu predostrožnost i umerenost u izrazima koju zahtevaju sadašnje prilike". Međutim, i sam Ristić ispoljio je dvoličnost. Nikola Pašić citirao je njegovu izjavu na jednoj od tajnih sednica, na kojoj je jedan interpelant pitao zašto Ristić nije sazvao Veliku skupštinu: "Ristić tada da bi izbegao saziv skupštine izgovarao se da ni jedan Srbin ne treba da se zauzima za prava Jevrejska, što nam je nametnuto silom okolnosti u ugovoru berlinskom, i kad oni ne traže, onda ne treba to pitanje da se pokreće i kamo sreće i da se nikad i ne izvrši."
Dug put do jednakih građanskih prava
Sam Pašić je svoje mišljenje o priznavanju ravnopravnosti Jevreja izneo u Narodnoj skupštini 23. decembra 1879, u raspravi o predlogu ministra finansija o naseljavanju, kada je rekao: "Dalje gospodin ministar reče: ’Mi smo dobili nezavisnost, i sad treba da ugled naše nezavisnosti sačuvamo’. Jest, mi smo nezavisni, ali naša nezavisnost iskupljena je skupo, ravnopravnošću Jevreja, trgovačkim ugovorom sa Austrougarskom, dugom turske carevine, građenjem železnica itd."
Inače, u Narodnoj skupštini se pre i posle odluka Berlinskog kongresa neretko o Jevrejima govorilo veoma negativno. Na primer, u debati o zakonu o slobodi štampe poslanik Panta Srećković, obrazlažući zašto je protiv "prevelike slobode", rekao: "Ja držim da neće biti mudro da otvorimo širom vrata, pa da se uvuče kakav turski ili čivutski agenat, pa da piše kako hoće". O tome kako se posle prihvatanja verske ravnopravnosti u Srbiji postavljalo "jevrejsko pitanje" biće reči pošto ukratko bude opisano stanje pre održavanja Berlinskog kongresa u ostalim balkanskim zemljama na koje su se odnosile odluke Kongresa.
U Bugarskoj, koja je, kao i ostale tri zemlje - Rumunija, Srbija i Crna Gora - bila vazalna kneževina Otomanskog carstva, kada je Rusija zaratila s Turskom i kada su 1877. ruske trupe (koje su sačinjavali pripadnici raznih naroda Ruske imperije; tako su odlučujuću borbu kod Plevne dobili Finci) počele prodirati na jug, bugarsko stanovništvo počelo je zlostavljati Jevreje i pljačkati njihovu imovinu zbog njihovog dobrog odnosa s turskim vlastima i navodne pomoći koju su im ukazivali.
Iz nekih mesta su Jevreji bili prognani ili su pobegli, našavši utočište u Jedrenu (Edirne, Adrijanopolj) i Carigradu. Međutim, u Sofiji, u koju su Rusi ušli 1878, Jevreji su bili formirali svoju miliciju i vatrogasnu brigadu, kako bi sprečili Turke da zapale grad. U odboru za predaju ključeva grada ruskom generalu Gurku bili su i sofijski rabin Gabrijel Merkado Almosnino i još tri Jevrejina. Almosnino je po položaju bio član Ustavotvorne skupštine (Sobranja) i sapotpisnik novog ustava od 1879. U ruskoj vojsci bio je i jedan broj Jevreja dobrovoljaca. Jedan od njih, Aron Volf (Aaron Wolf) Goldberg istakao se prilikom zauzimanja vrha Šipke, pa mu je kasnije bugarski knez Aleksander fon Batenberg (Alexander von Battenberg - jedna grana te porodice postala je kasnije Mauntbaten, iz koje je suprug britanske kraljice) javno izrazio zahvalnost.
U Rumuniji je situacija bila drukčija. Pre svega, u njoj je živelo mnogo više Jevreja nego u svim drugim delovima evropske Turske zajedno: sredinom XIX veka oko 130.000. Rumunija je nastala spajanjem Vlaške i Moldavije, nastalih krajem XIII veka. Vlaška je pripojena Otomanskom carstvu 1482, a Moldavija 1513. godine. Posle rusko-turskog rata 1774. Kučuk-kajnardžijskim mirom Rusija je dobila položaj zaštitnika hrišćanskih naroda u Turskoj i pravo na mešanje u Vlaškoj i Moldaviji. Na Pariskom kongresu marta 1856, sazvanom radi sklapanja mira posle Krimskog rata Rusije protiv Turske (1853-6), kojoj su u pomoć pritekle Britanija, Francuska i Italija (Sardinija), bilo je određeno da u Moldaviji i Vlaškoj sve vere i svi njihovi pripadnici uživaju ista prava i zaštitu, da svi stranci mogu u njima imati zemljišne posede, da svi Moldavci i Vlasi bez izuzetka mogu biti u javnoj službi i da sve grupe građana, bez obzira na rođenje ili veru, uživaju jednaka građanska prava, naročito pravo svojine u bilo kom vidu. Time je trebalo da bude okončana i diskriminacija Jevreja u pogledu građanskih prava, koja je dotad važila. U ugovor o miru unet je član XXIII: "Visoka Porta obavezuje se da rečenim kneževinama (tj. Vlaškoj i Moldaviji), kao i punu slobodu veroispovesti, trgovine i plovidbe". (isto to je u članu XVIII bilo rečeno i za Srbiju). A Pariska konferencija, sazvana radi nastavka rada Pariskog kongresa, 19. avgusta 1858. donela je kao aneks ugovora o miru član XLVI: "Svi Moldavci i Vlasi jednaki su u očima zakona i u pogledu oporezivanja i podjednako su im dostupna javna zaposlenja u obe kneževine. Garantovana je njihova lična sloboda. Niko ne može biti zadržan, uhapšen ili krivično gonjen sem u skladu sa zakonom. Moldavci i Vlasi svih hrišćanskih konfesija podjednako uživaju politička prava. Uživanje tih prava zakonskim putem može biti prošireno na druge vere".
No u praksi ove odredbe, posebno o političkim pravima, nisu bili primenjivane na Jevreje, pa su se oni često žalili kako domaćim vlastima tako i evropskim velikim silama. No i Rusi i domaći političari i vladari, recimo moldavski knez Gika (Ghika), uporno su se opirali promenama.
Rusija podsticala nezadovoljstvo u Bugarskoj
Pošto se Turska protivila namerama o ujedinjenju Vlaške i Moldavije, Rumuni su 1859. pribegli lukavstvu, pa je revolucionarni lider iz 1848. Aleksandru Jon Kuza (Alexandru Ion Cuza) proglašen za kneza i jedne i druge kneževine. Kuza je bio liberalnih pogleda i nije bio judeofob, pa su Jevreji očekivali poboljšanje svog položaja, što se delimično ostvarilo. Godine 1864. dobili su pravo glasa u lokalnim organima vlasti i mogli su sticati zemlju, što se nije odnosilo na mnoge Jevreje smatrane stranim državljanima. Nehrišćani su, doduše, po zakonu mogli dobiti politička prava, ali je odluku u svakom pojedinačnom slučaju trebalo da donosi parlament, što on nije nikada uradio. Kad je Kuza 1866. svrgnut i na presto doveden Karl (Karol) Hoencolern-Zigmaringen (Hohenzollern-Sigmaringen - iz koje je porodice bila jugoslovenska kraljica Marija), policija je u Bukureštu organizovala antijevrejske demonstracije, u kojima je demolirana najveća, Horalna sinagoga, a jevrejski kvart opljačkan. U Ustav je unet nov član VII, kojim se državljanstvo moglo dati samo hrišćanima. Sledeće godine je ministar policije Jon Bratianu počeo da proteruje Jevreje iz sela i zabranjuje onima bez državljanstva boravak u zemlji. Lokalne vlasti su ucenama iznuđivale novac od Jevreja, bilo je pogroma, pljački itd. Evropske sile ograničavale su se na proteste, vlasti su davale obećanja koja nisu ispunjavale, a Vlada se čvrsto držala stava da je jevrejsko pitanje unutrašnja stvar Rumunije. U tome ju je podržavala Rusija.
O Crnoj Gori nema šta da se kaže kad su u pitanju Jevreji, jer ih u njoj nije bilo. Odluke Berlinskog kongresa o verskoj ravnopravnosti su se u njenom slučaj odnosile na muslimane i katolike.
Ostaje da se prikaže kako su sprovođene odluke Berlinskog kongresa u Bugarskoj, Srbiji i Rumuniji. Ni u jednoj to nije išlo brzo i bez problema, pri čemu se Rumunija izdvajala po izbegavanju da ispuni preuzete obaveze. U Bugarskoj je vladalo veliko razočaranje i nezadovoljstvo odlukama Berlinskog kongresa. Smatralo se da joj je nepravedno oduzet najveći deo njenih teritorija, koje je bila dobila Sanstefanskim ugovorom. Pored toga, jedina je ostala u vazalskom statusu, a na delu njene teritorije stvorena je nova država - Istočna Rumelija. Nezadovoljstvo Bugara podsticala je Rusija, koja je smatrana osloboditeljicom, iako je Bugarsku dosta dugo držala pod okupacijom. Iz Rusije je organizovan otpor odlukama Kongresa i masovni protesti protiv njih, što je podržavao knez Dondukov-Korsakov, koji je bio imenovan za komesara. U mladoj bugarskoj građanskoj klasi jačalo je protivjevrejsko raspoloženje, između ostalog i zbog toga što se smatralo da će dobijanjem političke i građanske ravnopravnosti ojačati konkurentski položaj Jevreja.
Dondukov-Korsakov je za februar 1879. sazvao ustavotvornu skupštinu u Trnovu. Tamo je najveći deo debata proticao u osudama odluka Berlinskog kongresa i u žalbama na njih, koje su upućivane predstavnicima velikih sila u Carigradu. Tek u aprilu je, na osnovu ruskog projekta "organskog statuta", znatno izmenjenog, izglasan ustav, koji su odobrile sile potpisnice mirovnog ugovora iz Berlina. Bugarska vlada bila je svesna nužnosti poštovanja odluka Berlinskog kongresa i to je manifestovala osudom antijevrejskih ekscesa u Istočnoj Rumeliji (Karlovu), kao i pozivom izbeglim Jevrejima da se vrate. Aleksander fon Batenberg, izabran za kneza 29. aprila 1879, bio je pristalica potpune jednakosti svih stanovnika kneževine. Članom IX Ustava pravoslavlje je bilo proglašeno za državnu religiju, ali je u njegovom stavu 40 rečeno: "Hrišćani nepravoslavnih konfesija, kako državljani Kneževine Bugarske po rođenju, tako i naturalizovani, kao i stranci sa stalnim ili privremenim prebivalištem u Bugarskoj, uživaju versku slobodu u meri u kojoj izvođenje njihovih obreda ne krši postojeće zakone". Stav 57 kaže: "Svi bugarski podanici jednaki su pred zakonom...", a stav 60 precizira: "Samo podanici Kneževine Bugarske imaju politička prava, ali svi oni koji prebivaju u Kneževini uživaju pred zakonom građanska prava". Godine 1880, zalaganjem Konstantina Jirečeka, profesora istorije na Praškom univerzitetu, koji je bio postavljen za ministra prosvete Bugarske, donet je privremeni zakon o verskoj upravi hrišćana, muslimana i Izraelićana, koji je, što se tiče Jevreja, stvorio osnove njihove autonomije. Tako su odluke iz Berlina postale deo unutrašnjeg zakonodavstva Bugarske. Posle toga Jevreji u Bugarskoj nisu imali većih problema sve do Drugog svetskog rata.
mirakulus mirakulus 09:45 12.08.2012

Re: Sitna razlika

Moze link Filipe?
Makar i na neki film Veljka Bulajica gde se to dokazuje.

Apel srpskom narodu. Srpanj 1941.
Srpski narod doživljava teške dane. U ovim sudbonosnim časovima, dužnost je svakog Srbina, svakog pravog rodoljuba, da svim svojim snagama pomogne da se u zemlji sačuvaju mir i red, jer je samo tako moguće da se uspešno izvrši veliko delo nacionalne obnove otadžbine i našem napaćenom narodu obezbedi bolja budućnost. U trenutku kada ogromna većina našeg naroda jasno uviđa da je to jedini put našeg nacionalnog spasenja, šaka tuđinskih plaćenika i sabotera po naredbama zločinačkog boljševizma svojom bezumnom akcijom dovodi u pitanje sve napore na sređivanju naših prilika i namerno pokušava da u zemlji izazove požar uništenja i istrebljenja, u varljivoj nadi da će time nešto pomoći svojim gospodarima. Razbojničke bande, sastavljene od komunista i odbeglih robijaša, koji su se odmetnuli od vlasti, upropašćuju narodnu imovinu, ubijaju i pljačkaju naše sugrađane i ugrožavaju živote nevinih žena i dece. Ovim svojim nedelima ti zločinci dovode u pitanje opstanak celokupnog našeg stanovništva, ćele srpske nacije. Svaki trezven i pametan Srbin, svaki dobronameran sin ove zemlje, koji misli svojom glavom shvata opasnosti koje nam prete. Njihova su strahovanja opravdana kada se imaju na umu opasnosti kojima je jedna pobeđena zemlja izložena kada se u njoj pomuti mir. Njegovo je gnušanje izazvano naročito kada se na ponudu pobednika za lojalnu saradnju, odgovara pucanjem iz zasede. Ovakav mučki i nedostojan način borbe ne odgovara viteškom duhu našeg naroda, i baca tešku ljagu na ceo srpski narod. Naš narod nije komunista, niti ima bilo kakve veze sa ovim međunarodnim ruši-ocima najsvetijih tekovina evropske kulture. Zbog toga ne smemo više skrštenih ruku gledati kako nas oni na naše oči guraju u ponor. Ne smemo dopustiti da usled njihovih zločina i ovaj deo naše zemlje, ovo ostrvo spasenja celokupnog srpskog naroda, bude ugroženo, a naš narod desetkovan i prognan iz svojih domova. Kucnuo je poslednji čas da se prenemo i ustanemo u odbranu svoga opstanka. Dužnost je svakog pravog srpskog rodoljuba da svima silama nastane da se onemoguće paklene namere komunističkih zločinaca. Zato pozivamo celokupan srpski narod da odlučno u svakoj prilici i svima sredstvima pomogne naše vlasti u borbi protivu ovih zlotvora srpskog naroda i njegove budućnosti.
Od preko 700 potpisnika izdvojio bih ove:
1. episkop niski dr. Jovan
2. episkop zvorničko-tuzlanski Nektarije
3. episkop budimljanski Valerijan, vikar
4. Njegove Svetosti Patrijarha dr. Košta Kumanudi, bivši predsednik Narodne skupštine
5. dr. Miroslav Spalajković, poslanik u penziji
6. Aleksandar Cincar-Marković, bivši ministar inostranih poslova
7. Josif Kostić, senator i armiski đeneral u penziji
8. Petar V Košić, armiski đeneral
9. dr. Velizar Janković, ministar u penziji
10. Dragutin Pećić, bivši ministar
11. Aleksandar Mijović, bivši ministar
12. Milan Aćimović, bivši ministar
13. dr. Svetislav Popović, bivši ministar
14. Dušan Letica, bivši ministar
15. Dimitrije Ljotić, bivši ministar
16. Rista Jojić, bivši ministar
17. dr. Lazar Marković, bivši ministar
18. Žika Rafajlović, bivši ministar i ban
19. Dura Janković, bivši ministar
20. Spasoje Piletić, bivši ministar
21. Panta Jovanović, bivši ministar
22. Vojislav Dorđević, bivši ministar
23. Vaša Jovanović, bivši ministar
24. Dušan Pantić, bivši ministar
25. Ugrin Joksimović, bivši senator
26. dr. Jovan Radonjić, senator i elan Srpske Kraljevske akademije nauka
27. Momčilo Janković, advokat i bivši narodni poslanik
28. Tasa (Tanasije) Dinić, pukovnik i bivši narodni poslanik
29. Dura Kotur, bivši senator
30. Jovan Radulović, bivši narodni poslanik
31. Milan Stoimirović-Jovanović, bivši narodni poslanik
32. Dragomir Stojadinović, bivši narodni poslanik
33. dr. Aleksandar Belić, pretsednik Srpske Kraljevske akademije
34. inženjer Petar Micić, rektor Univerziteta
35. Rusomir Janković, pretsednik Kasacionog suda
36. Milan N. Jovičić, pretsednik Apelacionog suda
37. Dragiša Leovac, zamenik pretsednika Državnog saveta
38. Milivoje Purić, pretsednik Glavne kontrole
39. dr. Milan Radosavljević, guverner Narodne banke
40. Toma Rosandić, vajar i rektor Umetničke likovne akademije
41. dr. Aleksandar Jovanović, rektor Ekonomsko-komercijalne škole
42. Petar Konjović, rektor Muzičke akademije
43. dr. Miloslav Stojadinović, potpretsednik Beogradske opštine
44. Nikola Belović, pretsednik Trgovačke omladine
45. dr. Jovan Mijuškovič, potpretsednik Lekarske komore
46. Vlada Ilić, pretsednik Industriske komore
47. Mihailo L. Đurić, pretsednik Trgovačke komore
48. Milan Stojanović, tašner i pretsednik Zanatske komore
49. inženjer Dušan Glišić, pretsednik Inženjerske komore
50. Ivan M. Milićević, potpretsednik Beogradske opštine
51. Boško Bogdanović, pomoćnik ministra prosvete u penziji
52. Veljko Petrović, književnik i član Srpske Kraljevske akademije nauka
53. Doka Jovanović, vajar i član Srpske Kraljevske akademije
54. Ranislav Avramović, pomoćnik ministra u penziji
55. dr. Laza Stanojević, profesor Univerziteta
56. dr. Svetomir Ristić, profesor Više pedagoške škole
57. Velibor Jonić, profesor
58. dr. Mihailo Ilić, profesor Univerziteta
59. dr. Ljubomir S. Dukanac, profesor Univerziteta
60. Radivoje Nikolić, državni savetnik u penziji
61. dr. Miloš Radojković, profesor Univerziteta
62. dr. Miloš Moskovljević, profesor Više pedagoške škole
63. Radoje Janković, ministar na strani u penziji
64. Miloš Lazarević, ministar na strani
65. Branko Lazarević, ministar na strani
66. dr. Milan Horvatski, pomoćnik ministra
67. Mirko Košić, profesor Univerziteta i bivši narodni poslanik
68. Nikola Stanarević, direktor Poštanske štedionice
69. dr. Milan Kašanin, književnik i direktor Muzeja
70. dr. Svetislav Stefanović, književnik
71. inženjer Milosav Vasiljević
72. dr. Stevan Ivanić, pomoćnik ministra
73. inženjer Stanislav Josifović, pomoćnik ministra
74. Buda Cvijanović, pomoćnik ministra
75. Aleksa Matanović, državni savetnik
76. Dragiša Zdravković, državni savetnik
77. Dobra Petković, član Glavne kontrole
78. dr. Košta Luković, književnik i novinar
79. Jovan Tanović, novinar i pretsednik izdavačkog preduzeća »Politika«
80. Jovan Tomić, profesor Univerziteta
81. dr. Branko Miletić, profesor Univerziteta
82. dr. Ivan Arnovljević, profesor Univerziteta
83. inženjer Đorde Mijović, profesor Univerziteta
84. dr. Relja Popović, profesor Univerziteta
85. Vladimir-Velmar Janković, književnik
86. Đorde Perić, novinar
87. Sima Pandurović, književnik
88. Ratko Parežanin, novinar
89. Damnjan Kovačević, književnik
90. dr. Viktor Novak, profesor Univerziteta
91. Darko Petrović, inženjer
92. dr. Milan Budimir, profesor Univerziteta
93. dr. Ljubiša Vulović, profesor Univerziteta
94. dr. Voja Mladenović, profesor Više pedagoške škole
95. Teofan Ristić, docent Ekonomsko-komercijalne škole
96. Milorad Dimitrijević, inženjer
97. Dušan Vasić, protojerej
98. Milorad Mihailović, protojerej
99. Božidar Prokić, sudija Apelacionog suda
100. Milan Božić, sudija Apelacionog suda
101. dr. Đorde Pešić, pretsednik »Jugorasa«*
102. Aleksa Pop Mitić, trgovac
103. Rada Dimić, industrijalac
104. Radomir Puljević, trgovac
105. Lazar Petrović, trgovac
106. Nikola Simić, trgovac
107. Mihailo S. Svabić, direktor Hipotekarne banke Trgovačkog fonda
108. Milivoje Kostić, izvoznik
109. Svet. J. Jelić, direktor Izvozne banke
110. Dimitrije Bogojević, direktor Trgovačke banke
111. Jovan S. Obradović, direktor Osiguravajućeg društva »Dunav«
112. Ilija Bogdanović, građevinar
113. Milutin Popović, posl.
114. inženjer Drag. Petrović
115. inženjer Jovan Milosavljević
116. Miodrag Kuzmanović, advokat
117. Franja Galijan, advokat
118. Slobodan D. Subotić, advokat
119. Drag. Savčić, inženjer
120. Vlad. A. Bogdanović, pretsednik Saveza ugostitelja
121. dr. Branimir Maleš, načelnik Ministarstva prosvete
122. Vladimir Vujić, književnik
123. Petar J. Odavić, književnik
124. Svetozar Spanaćević, novinar
125. Ljubomir Aleksić, načelnik Ministarstva prosvete
126. Stevan Stanković, sekretar Akademije likovne umetnosti
127. Siniša Kordić, književnik i direktor gimnazije
128. Milan Nedeljković, direktor Škole za primenjenu umetnost
129. Mihailo Popović, protojerej
130. Ilija M. Paranos, direktor »Dirisa«"
131. Momir Veljković, upravnik Narodnog pozorišta
132. Momčilo Milošević, upravnik Državne štamparije
133. dr. Jovan Gašić, glavni sekretar Beogradske berze
134. dr. Cvetko Gregorić, glavni sekretar Saveza industrijalaca
135. Nikola Petrović, trgovac
136. Nikola Zivković, trgovac
137. Atanasije Urošević, trgovac
138. Marinko Grujičić, izvoznik
139. Petar Mladenović, direktor Činovničke banke.
140. dr. Josip Špoljar, direktor Osiguravajućeg društva
141. dr. Miloš Trivunac, dekan i profesor Univerziteta
142. dr. Mihailo Radovanović, profesor Više pedagoške škole
143. dr. Pavle Vujević, profesor Univerziteta
144. dr. Borivoje G. Milojević, profesor Univerziteta
145. dr. Milan Mirković, docent Univerziteta
146. dr. Stanko Skerlj, profesor Univerziteta
147. dr. Vukić M. Mičević, vanredni profesor Univerziteta
148. dr. Dimitrije Antić, profesor Univerziteta
149. dr. M. Vidaković, profesor Univerziteta
150. dr. Filip Medić, profesor Više pedagoške škole
151. dr. Slobodan Popović, profesor Univerziteta
152. dr. Milan Todorović, profesor Univerziteta
153. dr. Radivoje Kašanin, profesor Univerziteta
154. dr. Dimitr. Stefanović, profesor Univerziteta
155. dr. Drag. Aranđelović, profesor Univerziteta
156. dr. Vankić, profesor Više pedagoške škole
157. Milutin Jovanović, direktor banke
158. Vaša Petrović, direktor banke
159. Milan Divjak, industrijalac
160. Đorđe Anđelković, štampar
161. Dragutin Urošević, trgovac
162. R. Jovanović, izvoznik
163. Ljubomir Saračević, izvoznik
164. M. Krsmanović, protojerej
165. dr. Branislav Krstić, direktor Ženske učiteljske škole
166. inženjer Andra Popović
167. inženjer A. Petrović
168. Sergije Baltić, privatni činovnik
169. dr. Dušan Uzelac, direktor Narodne banke
170. dr. Miloje Stoiljković, profesor Univerziteta
171. dr. Doka Slijepčević, docent Univerziteta
172. dr. Jovan Dordević, profesor Univerziteta
173. Stevan Jovanović, načelnik Ministarstva prosvete
174. Panta Aranđelović, načelnik Banske uprave
175. dr. Jovan Erdeljanović, profesor Univerziteta
176. dr. Milutin Milanković, profesor Univerziteta i član Srpske Kraljevske akademije
177. dr. Toma Zivanović, profesor Univerziteta
178. dr. Dorđe Tasić, profesor Univerziteta
179. dr. Miodrag Ibrovac, profesor Univerziteta
sevarlica sevarlica 08:14 13.08.2012

Re: Sitna razlika

Mada, čuo sam da postoje istorijski izvori po kojima je Zagreb, zaista, uz Berlin i Braunau bio najnesigurnije mesto za fašiste u vasceloj Eurpoi!


Nemoj tako, tokom rata je u Zagrebu stradalo mnogo nemačkih fašista, jedan pao sa konja a drugog otrovale zagrebačke "dame" sifilisom.
sevarlica sevarlica 08:29 13.08.2012

Re: Sitna razlika

Ta grupacija okuplja oko sebe oko 90% stanovnika Hrvatske i najveci njihov uspjeh je uspostava Banovine Hrvatsk


Tačno, t.j. Hrvatska je u sastav dobila teritorije koje joj nikada nisu pripadale, Slavoniju, Dalmaciju, Baranju, delove Hercegovine i Istre.
Srbija je dobila, lažnu krunu nad svima u Jugoslaviji, t.j. dobila je šarenu lažu.
Ne smatram ja Hrvate odgovornim za sve to, već samo i isključivo Srbe i njihovo rukovodstvo. Hrvatski Srbi su, što je najgore od svega, u kraljevini Jugoslaviji i SHS bili stalni faktor nestabilnosti, uvek se svrstavajući na stranu nezavisnosti Hrvatske a protiv nadmoći Srbije u Jugoslaviji. Posle im se to osvetilo i to na stravičan način jer je više od polovine Srba iz Hrvatske ubijeno od NDH vlasti, deo je proteran, itd.
hajkula1 hajkula1 08:33 13.08.2012

Re: Sitna razlika


Nema razlike kod klanja. Klali su i partizani. I ne samo oni do 43. -44. što su se preobukli.

sevarlica sevarlica 08:42 13.08.2012

Re: Sitna razlika

U prvoj polovini 1943 engleski predstavnik pri Drazi Bejli nagovara Drazu da krene s diverzijama te stize i eksploziv i ostalo no slijedi Drazina izjava da nece ratovati za engleze do posljednjeg Srbina.


E vidiš samo zbog te izjave, Draži treba podići spomenik.
Bolelo je uvo partizana koji nije iz Srbije za 500 ljudi streljanih u Maršiću i tako po 100 puta u drugim mestima. Zato su im se saveznici i okrenuli, jer su ispunjavali "njihove" ciljeve bez obzira na žrtve. To ljudi koji nisu iz krajeva gde je bilo 100 za 1 ne mogu da shvate.
Uvek na blogovima sa ovom i sličnom tematikom postavljam sledeća pitanja:

1. Zašto partizani(pretežno su to bili Srbi sa teritorije NDH) nisu ratovali protiv okupatora na teritoriji NDH i tako se borili protiv mnogo slabijeg neprijatelja?
2. Zašto u istoj radio emisiji BBC-a, Englezi pozivaju Francuski pokret otpora da ne provocira Nemce i ne gine uzalud, a partizane Jugoslavije da udaraju neprijatelja na svakom koraku?
3. Zašto su partizani blokirali oslobađanje Kraljeva?
4. Zašto je komanda KPJ tražila bombardovanje Leskovca od strane RAF-a iako je isti 48h bio slobodan grad?
5. Čemu Sremski front?
6. Čemu proboj na Trst i otvaranje fronta za prebeg Ustaša iz Jugoslavije?

i mnoga druga...
hajkula1 hajkula1 16:14 13.08.2012

Re: Sitna razlika

Na zapadu pod komandom Djujica otvorena je koalicija s talijanima pri cemu cetnici cine brojne pokolje u dalmaciji.


Djujic? Ko je on i zasto i kako?
Mozda da se malo pozoves na nemacke izvore?

hajkula1 hajkula1 13:36 14.08.2012

Re: Sitna razlika

mirakulus

Eto pitanje je bilo na kakvim je to barikadama recini bio?


Na očevini, dedovini uz stričeve, ujake, braću...
mirakulus mirakulus 15:56 14.08.2012

Re: Sitna razlika

E vidiš samo zbog te izjave, Draži treba podići spomenik.

Znaci zakljucili smo da se Draza nije borio protiv okupatora.
Bolelo je uvo partizana koji nije iz Srbije za 500 ljudi streljanih u Maršiću i tako po 100 puta u drugim mestima. Zato su im se saveznici i okrenuli, jer su ispunjavali "njihove" ciljeve bez obzira na žrtve. To ljudi koji nisu iz krajeva gde je bilo 100 za 1 ne mogu da shvate.

Koliko znam jezgru proleterskih brigada sacinjavali su partizani iz Srbije.
1. Zašto partizani(pretežno su to bili Srbi sa teritorije NDH) nisu ratovali protiv okupatora na teritoriji NDH i tako se borili protiv mnogo slabijeg neprijatelja?
Kako nisu ratovali na teritoriji NDH?
A li je Neretva u Srbiji? Da li je Sutjeska u Srbiji? Da li je Drvar u Srbiji? Da li su Ludbreg i Koprivnica u Srbiji?
3. Zašto su partizani blokirali oslobađanje Kraljeva?

Koje godine?
4. Zašto je komanda KPJ tražila bombardovanje Leskovca od strane RAF-a iako je isti 48h bio slobodan grad?

Kad je to bilo?
5. Čemu Sremski front?

Stvarno cemu sremski front? No zaboravljas u svojoj velikoserBskoj zasljepljenosti da su tada partizani vec bili Jugoslavenska armija i da je Tito bio predsjednik prijelazne vlade i da je par mjeseci prije toga Kralj Petar drugi pozvao sve u Jugoslaviji da se stave pod Titovu komandu. A zasto sremski front? Pa rat je znas kad se ratuje onda se i vode borbe pa se pokusava napredovati i razbiti neprijatelja pa je zato sremski front. Ili mislis da su tu partizani koji se tada zovu JA trebali zastati i sacekati engleze s druge strane? Mnogo si bre naivan.
6. Čemu proboj na Trst i otvaranje fronta za prebeg Ustaša iz Jugoslavije?

Zato da bi mogli vikati Zivot damo Trst ne damo i Trst je nas. Probao je Tito zauzeti sto vise pa je i napredovao u koruskoj. Sto se tice bijega ustasa oni nisu bjezali preko Trsta. Preko Italije je umakao raspop Djujic sa svojim kninskim odrpancima. Ustase su se nagurale u Austriji i od tamo su ih englezi vratili u Jugoslaviju pa je bilo ubijanja u rovovima kod maribora pa su bili krizni putovi no o tome te Ljusic nije obavijestio pa ti jadan ne znas nista. Uz put tamo su stradali i ljoticevci, nedicevci i nesto cetnika iz crne gore pod komandom Sekule Drljevica koji su prebjegli nakon bitke kod lijevca polja.
Sve u svemu pitanja su sarlatanska i zadojena seseljizmom.
i mnoga druga...

Kad su ova pitanja ovako imbecilna kakva su tek mnoga druga.
alselone alselone 12:47 11.08.2012

Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

Mi moramo da priznamo laz da su Cetnici isto sto i Ustase i muslimanski fasisti.
Potpuno sranje.


P.S. Pozdrav za moderaciju. Volim vas. Najbolji ste!
mirakulus mirakulus 12:49 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

Mi moramo da priznamo laz da su Cetnici isto sto i Ustase i muslimanski fasisti.
Potpuno sranje.

Trebao bi objasniti razliku no ne citirajuci SamardjicaMilisava.
alselone alselone 13:04 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

mirakulus


Ma da, izgiboh od zelje da polemisem sa tobom.

P.S. Pozdrav za moderaciju. Volim vas. Najbolji ste!
tyson tyson 13:09 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

Trebao bi objasniti razliku

Pa da, nema razlike.



mirakulus mirakulus 13:16 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

Ma da, izgiboh od zelje da polemisem sa tobom.

Nije ti bas neki odgovor. No evo da ja zapocnem diskusiju.
Ustaski pokret: Velikohrvatski nacionalni pokret koji se bazirao na netrpeljivosti prema nehrvatima. Nakon dolaska na vlast u takozvanoj NDH bili su marionete nijemaca i italijana cvrsti jedino u progonima uglavnom onih koji nisu mogli pruziti otpor. Pokret se vodio ustaskim nacelima Ante Pavelica
Cetnici Velikosrpski nacionalni pokret koji se bazirao na netrpeljivosti prema nesrbima. Iako nema drzavu u saveznistvu sa talijanima u Dalmaciji i crnoj gori. Nakon propasti italije nasledjuju ih nijemci. Poznati po okrutnim zlocinima. Pokret se vodio nacelima Homogene Srbije Stevana Moljevica.
Na pocetku rata u dijelovima bosne i Like zajedno djeluju partizani i cetnici kao gerilski pokret. No vec u travnju 1942 godine dosta cetnickih jedinica potpisuje sporazume sa ustaskom vladom i u mijesanim jedinicama izvode prevrate tako da ubijaju partizanske rukovodioce. Pored toga i odred cetnika u snazi od oko 800 ljudi stiti vanjski obruc na Kozari ratujuci na istoj strani sa ustasama i nijemcima. u tim cistkama stradali su i Marko Oreskovic "hrvatskoga roda ali majka srpskoga naroda" i Dr. Mladem Stojanovic
Prilikom ulaska u selo Lipovac, četnici su vatrom s prozora Osnovne škole dočekali partizansku kolonu s Mladenom na čelu. Na usku i duboku snježnu prtinu palo je, smrtno pogođenih, 12 proletera. Među više ranjenih bio je i doktor Mladen, koji je samom sebi zaustavio krvarenje, dok su proleteri odbijali nasrtaje četnika. Nešto kasnije, 1. aprila 1942. godine, četnici Rada Radića počinili su zločin masakrom 26 ranjenika iz partizanske bolnice u selu Jošavki. Sutradan, četnici su pronašli i doktora Mladena Stojanovića, koji je ležao u obližnjoj kući Danila Vukovića. Pošto je prkosno odbio da potpiše izjavu solidarnosti s četničkim pokretom, oni su ga izvukli iz kuće i ubili.
alselone alselone 13:24 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

No evo da ja zapocnem diskusiju.


mikeymike mikeymike 16:21 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

mirakulus

Cetnici Velikosrpski nacionalni pokret koji se bazirao na netrpeljivosti prema nesrbima. Iako nema drzavu u saveznistvu sa talijanima u Dalmaciji i crnoj gori. Nakon propasti italije nasledjuju ih nijemci. Poznati po okrutnim zlocinima. Pokret se vodio nacelima Homogene Srbije Stevana Moljevica.
Na pocetku rata u dijelovima bosne i Like zajedno djeluju partizani i cetnici kao gerilski pokret. No vec u travnju 1942 godine dosta cetnickih jedinica potpisuje sporazume sa ustaskom vladom i u mijesanim jedinicama izvode prevrate tako da ubijaju partizanske rukovodioce.


Cetnici u kojima ovde pricamo su deo vojske kraljevine Jugoslavije. Znate i sami da je u tim jedinicama bilo i dosta Hrvata, narocito iz Dalmacije, kao i Slovenaca. Ne treba JVuO poistovecivati sa nekim cetnickim ideologijama.

Zasto neko misli da je borba protiv i unistavanje partizana od strane JVuO bila nesto nelegalno ili neporavdano? Partizani, tj boljsevici su ti koji u toku okupacije vrse teror nad stanovnistvom u cilju nasilne promene drzavnog uredjenja. Saradjuju sa okupatorom kad je to potrebno, potpisuju sporazume za ustaskim pokretom, a njihovo delovanje pre rata je svakako bilo usmereno na razbijanju Jugoslavije. Ne postoji ni jedan razlog da bi odnos VKJ prema njima bio drugaciji nego prema ustasama ili okupatorskim vojskama
Filip Mladenović Filip Mladenović 16:25 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

alselone
Mi moramo da priznamo laz da su Cetnici isto sto i Ustase i muslimanski fasisti. Potpuno sranje. P.S. Pozdrav za moderaciju. Volim vas. Najbolji ste!


Priča iz Srbije, iz Šumadije, ratne 1943. godine:

Darinka Radović je rođena 6. januara 1896. godine u selu Kloki kod, Natalinaca, a od udaje živela je u selu Rajkovcu, kod Topole.
Nikada se nije bavila politikom, niti je pripadala političkim pokretima i organizacijama.
Udala se posle Prvog svetskog rata, i do 1942. godine živela je nezapaženo i skromno, sa svojom porodicom. Bavila se domaćinstvom i zemljoradnjom. Njen muž Vojislav zarobljen je, kao vojnik Jugoslovenske kraljevske vojske,
aprila 1941. godine i odveden u zarobljeništvo u Nemačku. Darinka je ostala, nezaštićena, s dve ćerke - Radmilom i Stankom.
Godine 1942. u njenu kuću počeli su da svraćaju partizani, da se okrepe i nahrane, a kasnije i da se ranjeni i bolesni borci leče, ili odmore. Počela je, prvo, da im daje pomoć, utočište i zaštitu iz plemenitih i ljudskih pobuda.
Kasnije su ona i njene kćeri više saznale o ciljevima Narodnooslobodilačkog pokreta, pa su počele da pomažu partizane iz ubeđenja.
Darinka je, kasnije, organizovala još neke žene u selu da pletu džempere i čarape za partizane, da daju pomoć i na drugi način, sakupljanjem novca i sl. Njena kuća je uvek bila sigurno sklonište ranjenim i bolesnim borcima, u vreme njihovog lečenja.
Darinka je često, kao kurir, odlazila u susedna sela, odnosila i donosila poruke i razne druge materijale. U njenu kuću su, pored ranjenih i bolesnih, navraćali i partizanski kuriri, istaknuti rukovodioci i organizatori Narodnooslobodilačke borbe u Srbiji.
Kada su četnici izvesno vreme ovladali njenim krajem i okolnim selima, a nešto su saznali, ili posumnjali, o njenoj aktivnosti i aktivnosti njenih kćeri,
kao i to da izdržavaju i leče bolesne i ranjene partizane, iznenada su, u noći 23. maja 1943. godine, upali u njenu kuću i izvršili pretres.
Pretresom nisu otkrili ništa sumnjivo. Te noći, u zemunici se krio ranjeni partizan. Četnici su tražili od Darinke i njenih kćeri da otkriju zemunicu i ranjenog partizana.
One su, sve tri, odricale da zemunica i ranjenik uopšte postoje. Četnici su ih vezali i odveli u crkveno dvorište, gde su ih tukli i tražili da kažu gde je zemunica, ranjeni partizan i ko iz sela sarađuje s partizanima. One su poricale da znaju bilo šta o tome.
Četnici su onda počeli da muče najmlađu kćer, četrnaestogodišnju Stanku Radović, nadajući se da će ona priznati. Devojčica je ćutala.
Četnici su tražili od Darinke da prizna, preteći da će je zaklati ćerku. Darinka je ćutala. Onda su pred majkom i starijom sestrom zaklali malu Stanku,
koja se branila vrišteći i rukama se hvatala za oštru kamu. Pala je mrtva sa isečenim dlanovima. Darinka je i dalje ćutala. Onda su počeli da kolju stariju ćerku Radmilu.
Dvadesetogodišnja Radmila je, prerezanog grla, pala pred noge vezane majke. Na kraju su četnici zaklali i Darinku Radović.
mirakulus mirakulus 16:46 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

Cetnici u kojima ovde pricamo su deo vojske kraljevine Jugoslavije.

Dakle gledajuci u svjetlu kapitulacije koju je potpisao general Kalafatovic po ovlastenju Simovica prije nego li je ovaj utekao iz zemlje to o cemu pises ne postoji. Drzava je prestala postojati pa samim time nema niti kraljevske vojske.
Znate i sami da je u tim jedinicama bilo i dosta Hrvata, narocito iz Dalmacije, kao i Slovenaca. Ne treba JVuO poistovecivati sa nekim cetnickim ideologijama.
Dakle ono sto se naziva JVuO pokusava provoditi Homogenu Srbiju Stevana Moljevica no osim pokolja desetak tisuca Muslimana i vise tisuca Hrvata nisu postigli nista
Zasto neko misli da je borba protiv i unistavanje partizana od strane JVuO bila nesto nelegalno ili neporavdano? Partizani, tj boljsevici su ti koji u toku okupacije vrse teror nad stanovnistvom u cilju nasilne promene drzavnog uredjenja. Saradjuju sa okupatorom kad je to potrebno, potpisuju sporazume za ustaskim pokretom, a njihovo delovanje pre rata je svakako bilo usmereno na razbijanju Jugoslavije. Ne postoji ni jedan razlog da bi odnos VKJ prema njima bio drugaciji nego prema ustasama ili okupatorskim vojskama

Teror nad stanovnistvom vrse sve vojske:
Pravu, krvoločnu narav Nikole Kalabića možda američki pukovnik Sajc i nije mogao da upozna na pravi način za vreme kratkog boravka među četnicima. Ali ljudi koji su Nikolu Kalabića dobro poznavali, bez obzira na to što su bili i u istoj organizaciji i što su i po činu bili iznad njega, strepeli su od njegove krvoločnosti.
Koliko je Nikola Kalabić, u svojoj zverskoj pomami, premalo cenio ljudski život, možda najbolje može da ilustruje žalba komandanta Valjevskog četničkog korpusa, poručnika Miloša Radosavljevića, koji je još 1943. pisao svojoj komandi:
»Na dan 14. juna 1943. godine kao komandant Valjevskog korpusa nalazio sam se u blizini Podgorske brigade i bataljona pomenute brigade u selu Bobovi, isti srez, sa svojom najužom pratnjom od 6 ljudi, među kojima je bio i rezervni narednik Milan Pantić ...
Oko 16 časova došao je u selo poručnik Nikola Kalabić sa svojom pratnjom od 100 do 150 vojnika i ušao u varošicu Stave, koja se nalazi na teritoriji sela Bobove, sreza Podgorskog. Oko 18 časova poslao je jednog čoveka iz Stave kod mene sa porukom da dođem radi dogovora za dalji rad naše organizacije. Zatekao sam ga u kafani Dragića Ristivojevića iz Stava. Sedeo je za stolom sa izvesnim brojem seljaka u potpuno napitom stanju, kako on tako i seljaci koji su s njim sedeli... Naredio mi je:
»Sedi bumbare ovde, za astal, počinji da piješ pa ćemo se raspraviti. Zašto su pobegli vojnici iz čete narednika Pajića, koja pripada Kraljevoj gardi?«
Rekao sam Kalabiću:
»Ne mogu da pijem jer sam baš večerao ... Izvini, do mene i mojih ljudi, odnosno potčinjenih starešina, nema nikakve krivice što su vojnici iz čete narednika Pajića pobegli, već koliko mi je poznato, a to sam na terenu sreza Podgorskog proverio lično, vojnici su pobegli iz čete narednika Pajića zato što je nekorektno prema njima postupao praveći razliku između vojnika, kao i vodajući ih po celoj teritoriji od švalerke do švalerke, koje su bile udaljene u razmaku od po 15 do 20 kilometara, a koje je narednik Pajić često obilazio i kod istih se zadržavao duže vreme.«
Poručnik Kalabić je skočio i povikao, psujući me:
»Zašto su komandanti bataljona Podgorske brigade primili u
bataljone odbegle vojnike iz čete narednika Pajića i kako si smeo da
narediš da se vojnici prime u bataljone? Odgovorio sam:
»Ja to nisam naredio već je, u mom prisustvu, to učinio major Milutin Milovanović, da bi odbegle vojnike stavio pod komandu starešina, s tim da se svi odbegli vojnici predaju svojoj komandi čim im dođe starešina ili da ih ti lično primiš.«
Posle ovoga poručnik Kalabić se još više iznervirao psujući majku i meni i majoru Milovanoviću i svim potčinjenim starešinama, preteći da će nas sve poklati ako ne bude onako kako on kaže.
Zatim je viknuo:
»Zašto je rezervni narednik Milan Pantić mene ogovarao? Daj mi Milana Pantića da ga zakoljem.«
Naredio je svojim vojnicima da ga dovedu.
Narednik Pantić je odgovorio Kalabiću:
»Gospodine kapetane, ja vas nikada nisam ogovarao...«
Na ovo je Kalabić viknuo:
»Razoružaj ove bumbare, a ti narednice Mišiću odmah zakolji narednika Milana Pantića i izvesti me.«
Tada sam, upotrebljavajući najpristojnije izraze, molio poručnika Kalabića da ne zakolju narednika Pantića, da je dobar Srbin i da je od meseca maja 1941. godine gotovo stalno u našim redovima, da je učestvovao u svim borbama.
Poručnik Kalabić je tada povikao:
»Garda, razoružaj i ovoga bumbara.« Istovremeno, izvadio je pištolj i naperivši mi ga u grudi zapretio: »Ne mrdaj, metak je u cevi.« Molio sam ga:
»Dragi Nikola, nemoj da praviš ovakve komendije, gledaju nas narod i vojnici«. Opet je počeo da viče: »Metak je u cevi. Kolji narednika Pantića. Iskopaj mu oči pa ga onda kolji.«
Molio sam ga kao brata da to ne čini:
»Ne pravi ovakvu komendiju, osudiće nas i narod i vojnici...«
Kalabić je zatim skočio na Milivoja Ostojića, komandanta prvog bataljona Podgorske brigade i počeo ga šamarati držeći mu pištolj ispred grudi pa se bacio i na poručnika Filipovića.
Molio sam ga da se stiša, ali nije pomagalo.
»Ja sam Bog ovde, sve ću ja vas poklati.«
Na moju odlučnu i bratsku intervenciju da ne zakolje narednika Milana Pantića, poručnik Kalabić je rekao:
»U redu, nemojte da ga koljete, dovedite ga ovamo ...«
Kada je narednik Mišić došao i doveo narednika Pantića vezanog, Kalabić je opet skočio i povikao na narednika Mišića:
»Zato što ga nisi zaklao dosad, ja ću tebi da udarim 25 batina.«
Narednik Milan Pantić, vezan i sav isprebijan od strane Kalabićevih ljudi, molio je poručnika Kalabića da mu život ne uzme i da mu odveže ruke, što je Kalabić posle izvesnog vremena odobrio, ali čim ga je odrešio ponovo je planuo:
»Kolji ga, majku mu njegovu, izvadi mu oči, pa ga tek onda kolji.«
Videći da mu nema spasa i da će biti zaklan, narednik Pantić je u očajanju zgrabio pušku iz ruke jednog vojnika, ali nije stigao da je upotrebi: odmah je udaren kamom u grudi, a potom iznesen iz kafane Dragića Ristivojevića i pred vratima, na ulici, na očigled svih vojnika i nauglednijih građana opštine Sovodoljske, zaklan i ostavljen...
Napominjem konkretno: da je poručnik Kalabić svome rođenom kumu, koga je venčao i krstio mu decu, kapetanu Doderu Relji, sadašnjem komandantu Kolubarske brigade, psovao sve što ima živo i naj rođeni je, a potom mu pretio da će ga zaklati, navodeći da je kapetan Doder rekao »da Kalabić hoće da upropasti srpski narod«.
mikeymike mikeymike 17:05 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

Drzava nije prestala da postoji. Po tebi su onda prestale da postoje i Francuska, Belgija, Holandija?!

Ono sto se naziva JVuO se tako zaista i nazivalo. Tako je u svim dokumentima iz tog vremena. Iako je komanda JVuO insistirala na ovom nazivu ili samo VKJ narod ih je nazivao cetnicima iako su to bili vojnici i staresine iz razlicitih rodova i vidova vojske. Ako su oni provodili to o cemu pricate, zasto je onda bilo toliko dalmatinaca u "cetnicima"?

Ova prica o Kalabicu mi deluje kao da je izasla iz kuhinje ONZE. Na kraju krajeva naravno da je i u JVuO bilo svakavih ljudi. Bilo je i ubijanja nevinih i osvete i svakakvih nedela. Samo sto to nije bila politika ili ratni cilj, vec je cilj JVuO bio oslobadjanje zemlje od okupatora i kasnije i borba protiv bojsevika. Samo su se malo kasno setili da je borba protiv ovih drugih bitna kao i borba protiv okupatora. U ostalom posledice dolaska boljsevika na vlast svi mi i danas osecamo ovde, a njihovi zlocini u toku rata i po zavrsetku kao i genocid koji su sproveli nad gradjanima Jugoslavije nam govore da je borba protiv njih u toku rata bila opravdana i neophodna..
mirakulus mirakulus 17:20 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

Drzava nije prestala da postoji.

Po medjunarodnom pravu nakon kapitulacije prestala je da postoji.
Po tebi su onda prestale da postoje i Francuska, Belgija, Holandija?!

Da bih o ovome s tobom mogao ravnopravno razgovarati preporucujem ti da prvo procitas nesto povijesnih knjiga koje to objasnjavaju jer bih ti ovdje sad morao nadugo i nasiroko objasnjavati a i onako ne bi razumio.
Ono sto se naziva JVuO se tako zaista i nazivalo. Tako je u svim dokumentima iz tog vremena. Iako je komanda JVuO insistirala na ovom nazivu ili samo VKJ narod ih je nazivao cetnicima iako su to bili vojnici i staresine iz razlicitih rodova i vidova vojske. Ako su oni provodili to o cemu pricate, zasto je onda bilo toliko dalmatinaca u "cetnicima"?
I ja se mogu nazivati Merlin Monro ali to nisam. Tako ni oni nisu bili regularna vojska priznate drzave. Uostalom i sami cetnicki apologeti pisu da su oni prvi gerilci evrope. E sad ili su gerilci ili su regularna vojska?
Ova prica o Kalabicu mi deluje kao da je izasla iz kuhinje ONZE. Na kraju krajeva naravno da je i u JVuO bilo svakavih ljudi. Bilo je i ubijanja nevinih i osvete i svakakvih nedela. Samo sto to nije bila politika ili ratni cilj,

Ratni cilj Draze Mihailovica bio je stvaranje homogene srbije po modelu Stevana Moljevica. Ako ne znas sto je to onda malo proguglaj.
vec je cilj JVuO bio oslobadjanje zemlje od okupatora i kasnije i borba protiv bojsevika.

Pa gdje su se to izmedju 1942 i 1945 borili protiv okupatora? Mozda kod Konjica za vrijeme operacije Vajs? Tamo je bio i sam Draza.
Ako su oni provodili to o cemu pricate, zasto je onda bilo toliko dalmatinaca u "cetnicima"?
E da ti to objasnim trebao bih ti tu postaviti dosta citata iz Fikreta Jelic Butic Cetnici u Hrvatskoj 1941 do 1945. Stoga potrazi tu knjigu tamo ti je sve objasnjeno. No sto se tice dalmatinaca puno ih je vise bilo u partizanima.
Ova prica o Kalabicu mi deluje kao da je izasla iz kuhinje ONZE.

Ja ne znam iz koje je kuhinje izisla no navedena su imena i prezimena pa mozes provjeriti.
Samo su se malo kasno setili da je borba protiv ovih drugih bitna kao i borba protiv okupatora. U ostalom posledice dolaska boljsevika na vlast svi mi i danas osecamo ovde, a njihovi zlocini u toku rata i po zavrsetku kao i genocid koji su sproveli nad gradjanima Jugoslavije nam govore da je borba protiv njih u toku rata bila opravdana i neophodna..
Pa cetnici se od svibnja 1942 i bore iskljucivo protiv partizana. Sa svima ostalima su u saveznistvu. Djujic je vec od ljeta 1941 talijanski saveznik pa te mogu jednostavno pitati kakav je to antifasista koji je saveznik sa fasistima? Zar se nije trebao po tvojim rijecima boriti protiv okupatora? Cetnicki odredi zapadne bosne vec od svibnja 1942 su u saveznistvu sa ustasama i to toliko da se cetnici ranjeni u borbi protiv partizana lijece u hrvatskim bolnicama a udovice ubijenih dobijaju penziju. Ovaj tvoj opis boljsevika govori o tvojoj zadojenosti i tu ti ja ne mogu pomoci. Za to treba netko drugi sa strucnim iskustvom iz psihijatrije.
mikeymike mikeymike 17:42 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

Ne, ne razumem kako kapitulacija moze istovremeno da znaci i nestanak drzave? Kakvo je to medjunarodno pravo? Ako je drzava prestala da postoji, kako to da je onda postojala vlada te drzave u Londonu, kao i kralj? Sa tom vladom se komunicira kao sa vladom kraljevine Jugoslavije.

Cetnicki ili gerilski nacin ratovanja je samo jedan od nacina ratovanja. Oni su se smatrali prvim gerilcima jer su prvi u uslovima okupacije poceli da deluju protiv okupatorske vojske.

U SSSR su postojale jednice crvene armije, partizanske jednice, koje su delovale na okupiranoj teritoriji, a bile su svakako najbrojnije partizanske ili gerilske jednice u Evropi. One, iako su po nacinu ratovanja geriske ipak pripadaju crvenoj armiji.


Zaista nisam zadojen nikakvom ideologijom. Pogotovo ne nekim ideologijama koje se zalazu za bilo kakav obracun za narodima koji zive pored i sa nama. Moj opis boljsevika je prilicno realan, sto se lako moze proveriti. Samo u Jugoslaviji broj onih koji su pobijeni i proterani od strane boljsevika je prevelik da bi o njima mogli da pricamo sa simpatijama. Osim ako nismo zadojeni njihovom ideologijom
mirakulus mirakulus 18:00 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

Ne, ne razumem kako kapitulacija moze istovremeno da znaci i nestanak drzave? Kakvo je to medjunarodno pravo? Ako je drzava prestala da postoji, kako to da je onda postojala vlada te drzave u Londonu, kao i kralj? Sa tom vladom se komunicira kao sa vladom kraljevine Jugoslavije.

Vidim da je to pitanje za tebe prilicno zamrseno. No ako bi se malo raspitao i propitao na jos nekim stranama bilo bi dobro jer mi je glupo da ti sad objasnjavam nadugo i nasiroko. Nesto moras i sam nauciti. Uglavnom zakljucak je nakon sto je Kalafatovic po ovlastenju generala Simovica potpisao bezuvjetnu kapitualciju kraljevina Jugoslavija prestala je postojati voljom pobjednika. Kao sto to biva i u svakom ratu.
Cetnicki ili gerilski nacin ratovanja je samo jedan od nacina ratovanja. Oni su se smatrali prvim gerilcima jer su prvi u uslovima okupacije poceli da deluju protiv okupatorske vojske.
Gerilci nisu regularne vojne postrojbe i samim time na njih se ne gleda kao na regularnu vojsku.
U SSSR su postojale jednice crvene armije, partizanske jednice, koje su delovale na okupiranoj teritoriji, a bile su svakako najbrojnije partizanske ili gerilske jednice u Evropi. One, iako su po nacinu ratovanja geriske ipak pripadaju crvenoj armiji.

i oni nisu bili regularni.
Moj opis boljsevika je prilicno realan, sto se lako moze proveriti. Samo u Jugoslaviji broj onih koji su pobijeni i proterani od strane boljsevika je prevelik da bi o njima mogli da pricamo sa simpatijama. Osim ako nismo zadojeni njihovom ideologijom

I sto velis mnogo sveta pobili boljsevici? Pa tko je bogamu onda ostao u zemlji ako su svi bili pobijeni? Pa tko je tebe oovako lepog i pametnog napravio ako su boljsevici sve pobili? Tu si isti kao i ustaski revizionisti i jedni i drugi pusete u isti rog. Cetiri godine ste klali i ubijali i onda kad je stigla ruka pravde isto tako neselektivna kao i vasa ruka sad vi potomci porazenih kukate na sav glas. Ta Tito srbozder, Ta tito hrvatozder Ta Tito ovo ta Tito ono. No priznam revizionisti u Srbiji su uspjesniji nego u Hrvatskoj. U Beogradu nema vise ulice Marsala Tita a u Zagrebu se jos uvijek odupire Trg Marsala Tita i to u samom centru. U Srbiji su podigli spomenik Drazi a u Hrvatskoj su podigli Franceticu ali su ga morali srusiti. Evo sad su i muslimanski kolaboracionisti dobili svoja spomen obiljezja sve u novovjekovnom bratstvu kleronacionalistickih snaga. Uskoro ce i pripadnici ustaske vojnice polagati cvijece na Ravnoj gori a pripadnici cetnika posebnim letovima ici u Madrid na "Grobnicu od zlata" sve u duhu zajednickog pomirenja i borbe protiv boljsevicke nemani.
Filip Mladenović Filip Mladenović 18:01 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

mikeymike
Ne, ne razumem kako kapitulacija moze istovremeno da znaci i nestanak drzave? Kakvo je to medjunarodno pravo? Ako je drzava prestala da postoji, kako to da je onda postojala vlada te drzave u Londonu, kao i kralj? Sa tom vladom se komunicira kao sa vladom kraljevine Jugoslavije. Cetnicki ili gerilski nacin ratovanja je samo jedan od nacina ratovanja. Oni su se smatrali prvim gerilcima jer su prvi u uslovima okupacije poceli da deluju protiv okupatorske vojske. U SSSR su postojale jednice crvene armije, partizanske jednice, koje su delovale na okupiranoj teritoriji, a bile su svakako najbrojnije partizanske ili gerilske jednice u Evropi. One, iako su po nacinu ratovanja geriske ipak pripadaju crvenoj armiji. Zaista nisam zadojen nikakvom ideologijom. Pogotovo ne nekim ideologijama koje se zalazu za bilo kakav obracun za narodima koji zive pored i sa nama. Moj opis boljsevika je prilicno realan, sto se lako moze proveriti. Samo u Jugoslaviji broj onih koji su pobijeni i proterani od strane boljsevika je prevelik da bi o njima mogli da pricamo sa simpatijama. Osim ako nismo zadojeni njihovom ideologijom


Zašto manipulišete istorijskim činjenicama? NOP tokom II svetskog rata je bio ANTIFAŠISTIČKI, za razliku od ravnogorskog pokreta.
Kojim to akrobacijama komunističke zločine posle II svetskog rata umećete u antifašistički karakter NOP-a od 1941. do 1945. godine?
Ovaj blog je o ANTIFAŠIZMU tokom II svetskog rata, koji je okončan 9. maja 1945. godine, ali kod nas, na žalost, još uvek nije.
mikeymike mikeymike 18:11 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

mirakulus

I sto velis mnogo sveta pobili boljsevici? Pa tko je bogamu onda ostao u zemlji ako su svi bili pobijeni? Pa tko je tebe oovako lepog i pametnog napravio ako su boljsevici sve pobili? Tu si isti kao i ustaski revizionisti i jedni i drugi pusete u isti rog. Cetiri godine ste klali i ubijali i onda kad je stigla ruka pravde isto tako neselektivna kao i vasa ruka sad vi potomci porazenih kukate na sav glas.


hahha, jeste ja sam klao i ubijao 4 godine za vreme 2. Svetskog rata . Bas si me lepo nasmejao :)

mikeymike mikeymike 18:13 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

Filip Mladenović

Zašto manipulišete istorijskim činjenicama? NOP tokom II svetskog rata je bio ANTIFAŠISTIČKI, za razliku od ravnogorskog pokreta.
Kojim to akrobacijama komunističke zločine posle II svetskog rata umećete u antifašistički karakter NOP-a od 1941. do 1945. godine?
Ovaj blog je o ANTIFAŠIZMU tokom II svetskog rata, koji je okončan 9. maja 1945. godine, ali kod nas, na žalost, još uvek nije.


i crvena armija je bila antifasisticka na kraju ali to ne znaci da su oni bili mnogo bolji od fasista
deset_slukom deset_slukom 18:19 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

U ostalom posledice dolaska boljsevika na vlast svi mi i danas osecamo ovde

Tako da će nam trebati još dvadeset godina da dostignemo standarde iz 1990?
mikeymike mikeymike 18:23 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

deset_slukom
U ostalom posledice dolaska boljsevika na vlast svi mi i danas osecamo ovde

Tako da će nam trebati još dvadeset godina da dostignemo standarde iz 1990?



Mozda i vise od 20godina. Ratovi iz 90tih nedelo istih onih koji su 45te dosli na vlast. Cilj komunista je bio razbijanje Jugoslavije od samog formiranja. To su na kraju i uspeli
mirakulus mirakulus 18:29 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

i crvena armija je bila antifasisticka na kraju ali to ne znaci da su oni bili mnogo bolji od fasista

Dobar si. Stvarno si dobar. O nicemu nemas pojma nad svime se cudis kao pile nad glistom nista ti nije jasno ali vrlo dobro znas da crvenoarmejci nisu bili nista bolji od fasista. No istina bog da je bilo svacega pa i delegacija koja je u sijecnju 1945 bila kod staljina prigovorila je na ponasanje sovjetskih vojnika u Srbiji pa su to onda jedva izgladili.Nop cetnici su uglavnom bili humanisti a ako su ubili koga ta to im se samo malo omaklo i tako nekoliko iljada puta kao u Gorazdu ili Foci ili Dugopolju
Po odlasku dalmatinskih bataljona u livanjsko podrućje i njihovu ulasku u novoformirane brigade, Dalmacija privremeno ostaje bez većih partizanskih jedinica.

Koristeći se odsutnošću jačih partizanskih snaga, neprijatelj se svetio nad golorukim stanovništvom, koje je dotada pomagalo partizane. 30. septembra 1942. g. narod donjopoljičkih sela u Omiškom kotaru, pod rukovodstvom svojih narodnih odbora, porušio je na nekoliko mjesta cestu, što iz Splita vodi u Zadvarje. Odazivajući se pozivu partizanske komande da ruše ceste, svi za rad sposobni muškarci i žene učestvuju u tome. Samo iz sela Gata cestu je rušilo nekoliko stotina ljudi. U radu na rušenju naročito se isticala jedna grupa od oko 80 žena, kojom je rukovodila učiteljica Jelica Čović. Za vrijeme, dok su seljaci raskopavali cestu, Talijani su na njih tukli topovima iz Omiša, ali se rad nije prekidao.

Talijani su poslije toga odlučili kazniti narod donjopoljičkih sela. Do bi odmazda bila što oštrija, oni u ta sela dovode četnike popa Đujića iz Kninske Krajine, koji su se već dotada pročuli po svojim zlodjelima u selima oko Knina i Dinare. U predvečerje 30. septembra oko 200 Đujićevih četnika Talijani. su kamionima iz Splita prebacili u Omiš. U ranu zoru 1. septembra, predvođeni talijanskim oficirima, četnici su upali u sela Gata, Zvečanje. Čišla i Naklice i počeli klati sve odreda: žene, starce, djecu. Samo u selu Gatima poklali su 92 osobe, većinom žena i djece. U Zvečanju četnici su zaklali oko 20 ljudi, u Čišlama 18 i u Naklicama 1 zatečenog starca. Poslije nego su poklali zatečeno stanovništvo, četnici su najprije opljačkali, a zatim zapalili njihove kuće. Selo Gata bilo je spaljeno do temelja. 1 u drugim selima četnici su zapalili veći broj kuća.

Istog dana jedna veća grupa četnika upala je u selo Dugopolje i Kotlenicu na sjevernoj strani Mosora. U Docu četnici su zaklali 30 stanovnika i selo zapalili. I u Dugopolju i Kotlenicama četnici su uhvatili i ubili nekoliko seljaka. Međutim, do većeg pokolja u tim selima nije došlo, jer se stanovništvo pravovremeno bilo povuklo u Mosor.

Partijska organizacija Omiškog kotara, saznavši za događaje u Gatima, pozvala je svoje članstvo i narod bližih sela, da priteknu u pomoć postradalom stanovništvu. Svi sposobniji muškarci izrazili su spremnost, da pođu na četnike. Ali nije bilo oružja. S lovačkim i nekoliko vojničkih pušaka krenulo se prema Gatima.

U vrijeme, dok su četnici klali stanovništvo poljičkih sela, Mosorski partizani bili su daleko: Solinski leteći vod u selu Blaca, iznad Kozjaka, a Mosorski vod i Dugopoljska desetina na sjevernoj strani Mosora u selu Dugopolje. Saznavši za četničke zločine, par-tizani usiljenim maršom kreeu prema Gatima: Mosorski vod i Dugopoljska desetina pravcem iznad sela Gornjega Sitna i Dubrave, a Solinski vod spušta se na cestu pokraj sela Tugara u namjeri. da ođ stanovnika sazna, gdje je neprijatelj postavio osiguranja. Komandir Solinskog letećeg voda Stevo Marković o tome priča: "U Tugarima smo naišli na našeg druga Mirka Pivčevića iz Gata, kojega smo zatekli gdje plače. Četnici su mu poklali čitavu obitelj. On nam je rekao, koje su čuke uokolo Gata zaposjeli četnici i Talijani. Krenuli smo dalje trčeći. Ugledavši označenu luku, koja je dominirala okolinom, naredio sam, da se uzme međusobno odstojanje, a zatim smo razvijeni u strijelce počeli oprezno nastupati. Već smo bili došli sasvim blizu, ali niotkud nije bilo glasa, niti se netko mogao primijetiti. Bilo je riskantno, ali i jedino moguće: uputio sam trojicu boraca direktno na čuku. Doista, tamo nije bilo nikoga, i oni su nam dali znak, da priđemo.

Popevši se na ćuku,. ugledali smo pod sobom selo, koje je ležalo kao na dlanu. Nigdje nikoga — grobna tišina. Gledamo, kako se jos dime zapaljene kuće. Od vremena na vrijeme začuje se štropot nekog srušenog krova, čije su grede upravo bile dogorjele. Do nas je dopirao užasan miris sagorjelih kuća, stajskog gnoja i ljudskog mesa. Odjednom smo primijetili dvojicu četnika, koji su iskočili preko ograde potoka, popeli se na livadicu i u jednom uglu stali nešto kopati. Odmah smo pomislili, da su tu zakopali opljačkano zlato i sada su odvojeno došli po njega, da ga ne moraju dijeliti s drugima.

Nenadano iza mene začuje se mitraljeski rafal. To je naš puškomitraljezac. držeći na nišanu dvojicu četnika, zabunom pritisnuo obarač. U tom času oko 200 četnika, koji su ležali u potoku i koje dotad nismo vidjeli uslijed ogradnog zida počelo je u neredu bježati prema Omišu. Mi smo tada zapucali, ali bilo je daleko i teren neravan. Potrčali smo na uzvisine iznad Zakučca i otvorili vatru na talijanske komione, koji su hitali iz Omiša. da preuzmu četnike. Od naše vatre bilo je ubijeno nekoliko četnika i Talijana - ali to je sve bilo malo. Nevine žrtve nisu bile osvećene. A imali smo za to izvanrednu priliku. Nesmotrenost našeg puškomitraljesca sve je pokvarila.

Kad smo se spustila u Gata, ugledali smo strašnu sliku. Pred selom u jarku ležali su leševi petoro djevojaka. To su bile mljekarice iz Gata, koje su ćetnici sreli na putu, silovali ih, a zatim zaklali i bacili u jarak. U selu smo na svakom koraku, nailazili na pougljenjene, s kućama izgorjele ljude, priklane žene, starce i djecu. Krv na putu, krv kraj zgarišta, krv po njivicama uokolo kuća. Gdje je tko uhvaćen. tu je i ostao s prerezanim vratom.

U meduvremenu su došli Mosoraši i Dugopoljci. Saznavši, da su partizani u selu, oni, koji su uspjeli umaći četničkom nožu, vraćaju se natrag. Bilo je teško promatrati njihova od boli izbezumljena lica, jer je svaki od njih oplakivao nekog najbližeg. Ostali smo neko vrijeme u selu i pomogli, da se pokopaju mrtvi. Vraćajući se kroz poljička sela, prolazili smo kroz špalire stanovnika, koji su nam klečeći zahvaljivali, što smo došli, jer je i njih čekala sudbina Gata."

Postradalom stanovništvu podmosorskih sela cijeli narod omiškog područja pritekao je u pomoć. Pod rukovodstvom NOO-a bilo je organizirao sakupljanje pomoći za postradale. Iako i sam u već dužoj oskudici, narod Omiša i svih okolnih sela davao je od zadnJeg, što je imao u fond za postradale. Na taj način bar za neko vri.ieme ljudima je bila osigurana prehrana i drugo najnužnije za život.

Poslije ovih jezivih četničko-talijanskih zločina narod podmosorskih sela još čvršće je zbio svoje redove, stavljajući sve svoje snage na raspolaganje narodnoj vlasti i partizanima. Već sutradan po izvršenim četničkim pokoljima iz donjopoljičkih sela pristupila su u Mosorski vod 22 nova dobrovoljca.

Ili u Otoku kod Sinja gdje su zajedno sa 7. SS divizijom takodjer poklali ljude.
Pokolj u potkamešničkim selima 28. i 29. ožujka 1944. je bio pokolj kojeg su počinili pripadnici SS-ove folksdojčerske divizije "Princ Eugen", zajedno sa četnicima [1] i ustašama [2] u sklopu 369. divizije [3] [4] kada su hrvatske civile pobili u njihovim kućama.

Većina žrtava su bila djeca, starci i žene. Sve kuće u tom kraju su bile zapaljene.

Pogođena su sela podno Kamešnice, u istočnom dijelu Cetinske krajine:

Otok
Ruda
Podi
Krivodol
Rože
Ljut
Voštane

Najviše su stradala sela Podi, poglavito zaselak Ratkovići, gdje je pobijeno 77 stanovnika, zatim selo Otok i Ruda.

Ukupan broj ubijenih je 1800 osoba u cijelom Potkamešju.

Evo znam da nisi obavijesten i da ne znas puno toga i da ti je sve nekako cudno pa ti donosim nekoliko stvari
mirakulus mirakulus 18:30 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

Mozda i vise od 20godina. Ratovi iz 90tih nedelo istih onih koji su 45te dosli na vlast. Cilj komunista je bio razbijanje Jugoslavije od samog formiranja. To su na kraju i uspeli

Jesi ti mozda u monti pajtonu ili nekoj slicnoj druzini? Ovo bi bilo za onu feralovu rubriku Greatest shits.
mikeymike mikeymike 18:35 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

mirakulus
Mozda i vise od 20godina. Ratovi iz 90tih nedelo istih onih koji su 45te dosli na vlast. Cilj komunista je bio razbijanje Jugoslavije od samog formiranja. To su na kraju i uspeli

Jesi ti mozda u monti pajtonu ili nekoj slicnoj druzini? Ovo bi bilo za onu feralovu rubriku Greatest shits.


ok, mogao bi i ti da procitas neke knjige posto vidim na cemu si odrastao, a do danas nisi uspedo da uradis update. Informacije o delovanju KPJ protiv Jugoslavije mozes da nadjes cak i u njihovoj literaturi...
Filip Mladenović Filip Mladenović 18:40 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

mikeymike

deset_slukom
U ostalom posledice dolaska boljsevika na vlast svi mi i danas osecamo ovdeTako da će nam trebati još dvadeset godina da dostignemo standarde iz 1990?Mozda i vise od 20godina. Ratovi iz 90tih nedelo istih onih koji su 45te dosli na vlast. Cilj komunista je bio razbijanje Jugoslavije od samog formiranja. To su na kraju i uspeli


SFRJ je srušio nacional-socijalistički vukodlak Slobodan Milošević, podržan od najprizemnijih i najkrvoločnijih slojeva srpske inteligencije. Uz "nesebičnu" podršku i saradnju "tisućljetnog sna" Franje Tuđmana, takođe nacoša!
Svi ekonomski pokazatelji, od stope zaposlenosti, visine životnog standarda,
industrijske proizvodnje do društvenog bruto-proizvoda govore da je SFRJ 1989. godine, za vreme premijerskog mandata Ante Markovića, bila znatno kvalitetnija zemlja za život i rad nego ovo današnje životinjarenje.
Međutim, što reče jedan moja kolega satiričar: SVI SRBI SU ŽIVELI U JEDNOJ DRŽAVI, DOK SE VOĐA TOGA NIJE SETIO!
mirakulus mirakulus 18:42 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

ok, mogao bi i ti da procitas neke knjige posto vidim na cemu si odrastao, a do danas nisi uspedo da uradis update. Informacije o delovanju KPJ protiv Jugoslavije mozes da nadjes cak i u njihovoj literaturi...
Hajde navedi mi neku literaturu ali da ne bude iz ravnogorske citanke
mikeymike mikeymike 18:45 11.08.2012

Re: Radi mira u komsiliku i u samoj kuci

Ne pricam o delovanju crvene armije samo kod nas. Mi smo jos dobro prosli kako je bilo u drugim zemljama.


Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana