Кигали, јасна визија будућности

Има ли уређење града икакву вредност у земљи која је пре непуне две деценије преживела сурови грађански рат а данас је изнурена економским проблемима и где је заједништво у кризи?

У оквиру своје едиције видео записа " Business 360 Future cities", америчка ТВ мрежа CNN објавила је репортажу Ричарда Квеста из Кигалија, главног града Руанде. Прилог говори о напорима власти и становништва да свој град одрже чистим, чиме се такође постиже значајан резултат у грађењу заједништва у заједници.




Есеј будуће архитетке Милице, јун 2012

Опис

Кигали је главни град Руанде, смештен у њеном географском средишту. То је најзначајнији пословни центар земље, прави генератор напретка, ослонац растуће економије и понос целе државе.

У Кигалију данас живи око милион становника, од чега неких 70% још увек у сеоским условима. Становништво је углавном младо (око 60%), са нешто више жена од мушкараца.

За очекивати је, поготово познајући уобичајену ситуацију у другим великим градовима у Африци, да је град хаотичан, без урбанистичког плана, са конфузним саобраћајем и гомилама ђубрета на све стране.

Међутим, многи страни посетиоци пријатено се изненаде чистоћом, редом и делотворношћу Кигалија. Шеснаест година после геноцида који је оставио земљу у рушевинама, Руанда је данас најсигурнија и најчистија држава у Африци, без сиротињских четврти а са скоро потпуно искорењеним уличним насељем и корупцијом, са највећом стопом привредног раста на Афричком континенту и, као једина земља на свету, већином жена посланика у парламенту. Успостављен је ефикасан здравствени систем, 19 од 20-торо деце иде у школу, а још увек слабо развијене сеоске области имају бољу Интернет мрежу од таквих области у Великој Британији.

Коришћење пластичних кеса забрањено је законом, а улице су чисте сваког јутра. Саобраћај је течан, уз поштовање прописао као што је обавезно ношење кацига током вожње мотором (и за сувозаче). На аеродрому, ако сте претходно заштитили пртљаг умотавши га у пластичну фолију, љубазно особље ће вас упозорити да је то забрањено у њиховој земљи и помоћи вам да фолију скинете о баците у за то предвиђене контејнере.

Више од свега, народ који је не толико давно преживео геноцид данас ради нешто што је до скора било скоро незамисливо: гради суживот са онима који су учествовали у истребљењима, тортури и силовањима. У многим случајевима, преживели и убице живе поново у истим улицама и квартовима, у којима данас нема насиља већ се могу наћи изузетни примери опраштања и помирења.

Геноцид почињен у грађанском рату 1994. године однео је 800.000 Тутсија и један мањи број Хутуа у само 100 дана. Након тога, више од 2 милиона цивила Хутуа морало је да потражи склониште у суседним Бурундију, Танзанији и Заиру (данас Демократска Република Конго).

Приступ очувању животне средине и решавању проблема отпадака је оно на чему Кигали гради стратегију за будућност. Само четири године након завршетка грађанског рата, град је донео одлуку да уведе ред и избори се са ђубретом.

Све је у комбинацији обавезног и чврстог са заједничким и подстицајним. Тако је неконтролисано бацање отпадака забрањено а казне за прекршиоце огромне, па људи носе своје отпадке све док не дођу до могућности да га правилно одложе. Док су са једне стране сви запослени у државним службама обавезно на послу у 7 ујутро и лако добијају отказ уколико не покажу резултате у раду, са друге стране сво грађанство је укључено у широке друштвене акције које служе не само да се постигне материјални резултат већ да се гради осећај заједништва и слоге, осећај власништва над проблемима и решењима. У томе је кључ успеха.

Сваке последње суботе у месецу сви су у обавези да учествују у "угамунди" - колективној акцији чишћења околине. Од 7 ујутро до поднева не раде радње нити државне службе а саобраћај је минимизиран. Сви су на задатку, од обичног грађанина до председника државе. Временом, ово је од обавезе постала мотивациона друштвена активност која се завршава весељем и прославом резултата. То додатно гради осећај припадности и јача заједницу.

Поруке које се упућују сасвим су јасне и лако прихватљиве: "Чист Кигали", "Зелени Кигали" и "Безбедни Кигали". Поред тога, присуство веома агилног и предузимљувог председника Пола Кигамеа, градоначелника и других високих и локалних руководилаца, јасно примером указује на потребу за учешћем свих.

Председник има једноставно решење: "За чишћење и одржавање нашег града и свачије непосредне околине не захтева додатне ресурсе које ћемо тражити из иностранства. То је нешто што носимо у себи, па зашто не почети од тога? То треба да постане обичај, начин живота."

Кампања одавно носи и још једну занимљиву димензију: у оквиру акције чишћења организују се и форуми, разговори, дискусије, које имају за циљ да се пренесе порука али и ослушне глас и потребе народа.

Посебан подстицај обезбеђен је подршком развоју приватног предузетништва. Мале компаније стимулисане су да учествују у прикупљању, разврставању и рециклирању отпада. Они који су имали слуха, као што је оснивал и власник малог предузећа Полан Барегеа, схватили су да је отпад сировина и роба, и упустили су се у ризик који им је донео профит.

Становници Руанде се не мире са мишљењем да сиромашни немају потребу да уреде ствари. Ако постоји визија, која полази од идеје да се не може у будућност ако се ствари не среде, онда се може надати бољитку.

Кроз заједништво у акцији, становници Руанде решили су да удруже снаге, јер су "схватили да нема разлога за поделе. Заједно постижемо резултат".

Посебна пажња се поклања младима. Уместо да хушкања на поделе и сукобе, образују се да граде дух заједништва, што је залог боље будућности.

Коментар

Цео овај део афричког континента изузетно је богат природним ресурсима, али је уништен корупцијом, неефикасношћу, политичком нестабилношћу, сиромаштвом и болестима. Влада предсеника Кигамеа, који је на власт дошао априла 2000. године, упустила се у борбу са овим проблемима непоколебљиво и оштро, на начин незабележен у региону, али и са визијом која је обухватала учешће свих.

Власти Руанде су у ствари сасвим добро разумели поруку о потреби одрживог развоја и делотворно је примењују у пракси.

Град је усвојио Визију развоја која предвиђа да ће:

Кигали бити безбеднији, чистији и конкурентнији модеран град са све бољим могућностима за одрживи развој својих становника и целе земље. Наш идентитет је "Боља услуга". Кигали ће остварити своју визију тако што ће бити:
•    Модеран град доказаног квалитета
•    Топао и гостољубив, како за становнике тако и за посетиоце
•    Покретач националног економског раста
•    Подршка доброј представи о земљи и јачању регионалне и међународне сарадње

Ових дана се одржава конференција светских вођа у Рио де Жанеиру, у Бразилу, са жељом да се резимирају резултати Самита о земљи одржаног пре 20 година и утврде правци даљег развоја. Тај историјски скуп јасно је нагласио да је одржив развој могућ само уколико се складно развијају три равномерне компоненте:
•    економска
•    еколошка
•    друштвена

Најлакше се ово приказује као столица која има 3 ноге (наш традиционални троножац). Ако се не улаже равнометно у све три области, онда је нека нога дужа или краће. Може ли се седети на таквој столици? Тешко.

Ако нека заједница превише улаже само у развој економије, запоставиће своју животну средину, што може довести до катастрофалне и тешко поправљиве штете, као и друштвене односе, што доводи до слабљења друштвених веза, промене културе и начина понашања, итд.

Закључак

Само добром комбинацијом практичних мера (добри закони који се поштују) и освешћивања, образовања и укључивања целокупне заједнице у планирање и спровођење развоја може се остварити напредак. То се сасвим јасно види на примеру Кигалија и Руанде.

Као становник земље која је негде у исто време пролазила кроз сличне проблеме, не могу да се не запитам зашто то није и код нас могуће. Нажалост, у нашој земљи се све политичке структуре баве само економијом (и то неуспешно) и суровом робром за власт, уместо заједничких напора за налажење усаглашеног пута у будућност.

Животна средина је предмет поткусуравања у формирању влада и обично се додељује као плен малим коалиционим партнерима. Грађанска иницијатива је обезвређена и један велики талас апатије и индоленције нас је запљуснуо.

Као извиђач, учествовала сам у многим акцијама очувања животне средине и знам колико је то лепо и корисно. Чистили смо и уређивали своју месну заједницу, а на летњим таборима и рецимо корито реке Млаве. Мислим да смо успели да деци и младима усадимо обичај да не загађују већ да, сасвим супротно, брину о својој околини. И сама сам то усвојила.

Више од тога, пример Кигалија нам указује колико других позивитних резултата може донети друштвени ангажман. У земљи која је изнурена економским проблемима и где је заједништво у кризи, ово је један добар пут који треба да одаберемо.