Gost autor| Kultura

ratujemo mi - slučajno iskopan teks'

Srđan Fuchs RSS / 21.08.2012. u 06:44

 AmosOz_5322.jpg

gost autor: amos oz

 

 

АМОС ОЗ: Израел и Палестина су два избегличка логора у конфликту

 

Ја пишем руком и користим два наливпера, са плавим и црним мастилом: једно ми служи за писање прича, а друго да кажем влади да се носи дођавола. Ја морам да сањам и морам да пишем. То је основна људска потреба. Слушање и причање прича је као храна, као секс– рећи ће Амос Оз, један од највећих савремених израелских писаца и добитник бројних међународних признања (као што су „Гете” и „Принц од Астурије”) током сусрета са својим читаоцима у Сијени, у позоришту Риновати, уочи ексклузивног разговора који смо недавно водили за „Политику”.

Писац је, на почетку, упознао публику са оним делом свог живота – од своје четрнаесте, до 44. године–који је провео у кибуцу, „најбољем универзитету о људској природи” где је, вели, научио све о ономе о чему пише: о љубави, смрти, жељи, очајању... И открио да рај није заиста рај: „Ту је било љубоморе, зависти, оговарања, као, уосталом, свуда. Међутим, у кибуцу нико није био гладан и нико није био сам. Кибуц је Израел у малом. Израел није држава, Израел представља колекцију аргумената.”

Оз заступа тезу да Јевреји имају амбивалентан став у односу на Европу. Њихова веза са Старим континентом базира се на константном преплитању љубави и мржње. „Тридесетих година прошлог века, моји дедови и родитељи насилно су избачени из Европе. Али, то је за њих била срећа, преживели су.” Писац сматра да су једини Европљани у тадашњој Европи били управо Јевреји, остали су били националпатриоти:

„Јевреји се никада нису сматрали Пољацима, Русима... Били су заљубљени у историју Европе, у њену уметност. Изнад свега, музику. Али зато што су волели Европу, проглашени су космополитима, бескрупулозним интелектуалцима и паразитима... „Моји родитељи су волели Европу, али Европа није волела њих. Јаки антисемитизам приморао их је да је напусте. Они нису имали где да оду: у Канади, Швајцарској и Аустралији нису их желели; Израел је био једино место где су могли да се усидре. Раније, у европским градовима постојали су графити на којима је писало: ’Јевреји, идите у Палестину’, а касније: ’Јевреји, напустите Палестину’.”  

За савремени Израел Оз каже да припада Фелинијевом, а не Бергмановом филму. „Ја сам чест гост у кући премијера. Он ме позива на кафу или пиће и пита где је грешка. Присутни се обично диве мом одговору, али га касније игноришу. Не можете очекивати да ће данашњи писци успети више од пророкау прошлости.”

На питање да ли између Амоса Оза писца и Амоса Оза, политичког активисте, ипак постоји заједнички корен, одговара: „Радозналост је моја особина. То је способност да уђеш у туђе ципеле, да се подвучеш под нечију кожу, не зато што ви некога волите, него зато да бисте видели свет његовим очима. То је оно што радим као романописац и политички активиста. Сваког дана, рано ујутру, пола сата шетам по пустињи, потом попијем кафу и седам за писаћи сто. Питам се шта би урадио он или она. Још као дечак питао сам се шта други мисле о нама, зашто нас мрзе. Критикујем палестинске лидере, исто као и израелске. Схватио сам да израелско-палестински конфликт није сукоб добрих и лоших, као у ружном холивудском вестерну. То је трагедија у античком смислу. Израел је избеглички логор. Палестина такође. То је судар два избегличка логора. Једино решење је у болном компромису, не у шекспировском стилу, када се позорница напуни мртвим телима, већ у чеховљевском стилу. Код Чехова, сви су фрустрирани, разочарани, меланхолични, али су живи.”

 Коначно, у позоришном фоајеу, након чекања у реду са другим новинарима, стиже и мојих пет минута. На нека од припремљених питања, књижевник је, у разговору са публиком, на индиректан начин, већ одговорио. Стога,разговорза „Политику” почињем надовезујући се на Озово призивање чеховљевског решења за сукоб Палестине и Израела, на коме, како је рекао, дуго ради заједно са кругом својих истомишљеника.   

Питам га,шта „чеховљевско решење” прецизније значи? Да ли се ово решење може везати за идеју за коју се, као један од оснивача покрета „Мир сада”, већ годинама залаже: два народа, две државе?

„Да, то значи стварање независне државе Палестине и подразумева мир са другом државом, Израелом. У тежњи да променим моје сународнике, ја радим са другим писцима и интелектуалцима. Ми се залажемо за помирење и мир.”   

Подсећам свог саговорника да је још 1967, након Шестодневног рата, написао чланак у којем осуђује употребу термина ’ослобођена територија’, објашњавајући да територије не могу бити ’ослобођене’ и да се реч ’ослобођење’може односити само на људе, а не на долине и планине. Петнаест година касније, пишући о израелској инвазији на Либан (1982), навео је да га је је збунио званични израелски термин за тај крвави рат – ’Мировна операција за Галилеју’, јер се рат, чак и најправеднији, не може назвати ’миром’.

У данашње време, подсећам га, у употребу улази свежи термин: ’хуманитарни рат’?

„Ја сматрам да рат није никада хуманитаран. Ниједан рат не може се назвати хуманитарним. Неки ратови су само неизбежни, али никада хуманитарни”, каже Оз лаконски.

Прошле јесени промовисао је нову „партију” против ултраортодоксног понашања у Израелу. Да ли је то јошувек актуелно? Докле се стигло са овим пројектом?

„Јесте. Моје колеге и ја веома се залажемо да  промовишемо групу интелектуалаца која се ангажује у борби против фанатизма, свих форми фанатизма.”

У Израелу или шире, инсистирамо.

„Да, и шире, али нарочито у Израелу. Ја мислим да у двадесет првом веку главни проблем није борба Истока против Запада, хришћанства против ислама. Најважнији проблем је борба између фанатика и осталог дела човечанства.”

Подсећам га да је као дечак, до четрнаесте године, живео у Јерусалиму. У његовој аутобиографској књизи „Прича о љубави и тами” откривамо да је, када је остајао сам у кући, читао, сањао, писао, прецртаваои поново писао. Како је то детињство предодредило његову литерарну судбину?

„Кад сам био мали, Јерусалим је вибрирао од насиља. Британци су контролисали град и сваке ноћи се чула пуцњава. Атмосфера је била страшна. Нисмо били сигурни у нашу будућност. Још као дечак, схватио сам како је лако умрети. Полицијски час је почињао у седам сати увече и ми смочитали и писали. Међутим, ја тада нисам желео да постанем писац, већ књига: јер људе можете убити као мраве. И књижевника је лако убити, док књига, чак и када се методично уништава, ипак има шансу да преживи на полици неке забачене библиотеке.”

 У роману „Прича о љубави и тами” разголитиo je сопствени живот, а у књизи „Живот се римује са смрћу”, објављеној у Италији  2008, протагониста је уморни писац налик Амосу Озу. Све се одиграва током једне спарне летње ноћи у Тел Авиву. У овој књизи „микроскопској” сцени секса посвећено је десет страница. Откуд толико, пресудно инсистирање на детаљу?

„Сматрам да је живот пун детаља. Сваки људски контакт је сачињен од детаља. Он није направљен од генерализација нити од изјава. Међутим, то мало значи. Тако, на пример, ако кажем девојци и девојка мени одговори „ја те волим”, ја то морам да објасним. Моја прича полази од детаља, од малих животних ствари, зато што се живот састоји од малих ствари.”   

Последња књига Амоса Оза, „Сцене из сеоског живота”, након Израела, прошле године је објављена у Немачкој, Француској и Бразилу. У Италији ће се појавити у марту.О чему је реч, питам на крају разговора.

„Моја последња књига  састоји се од осам прича које се дешавају у истом селу. Личност из прве приче се појављује у другој, и тако редом. На крају ћете упознати све људе из села, сва сеоска оговарања и тајне. Село је описано графички, тако да ћете научити како да идете од једне до друге куће. Моја нова књига у себи сажима два књижевна рода: причу–љубавну причу и роман–брак. То значи да ћете за исту цену добити две ствари. Лајтмотив књиге је хумор и релативизам. Јер, „хуморизам”је вакцина против фанатизма и фундаментализма.”  

Писац није желео да открије тајну свог новог рукописа. Загонетно се насмешио, учтиво поздравио и отишао са својом супругом Нили са којом је већ педесет година у браку.

 Само она зна шта у будућности очекује читаоце;једино госпођа Нили познаје тајну Озових наливпера. А нама преостаје да нагађамо да ли се ради о есеју упереном против владе или, пак, о новој причи или роману, које књижевник обично пише када није у миру са самим собом: када је пун сумњи, нерешених питања и сентименталних двоумљења.

Снежана Симић

---------------------------------------------------------

Породична мушица на плафону

Током „година учења, Амос Оз одлучио је да постане све оно што његов отац није био: „Он је био интелектуалац, а ја сам постао сељак; он је био научник, а ја сам возио трактор. Мој отац је био десничар, а ја сам постао социјалиста. У једној речи, моје целокупно стваралаштво се односи на породицу. У две речи, на несрећну породицу, а ако то треба да изразим у три или више речи, ви бисте морали да прочитате сва моја дела. Читав живот посматрао сам породице. И сада, када бисте ме питали да ли бих више волео да полетим у астронаутском броду и видим удаљене планете или да постанем мушица на плафону у некој кухињи, определио бих се за мушицу. Рођен сам и одрастао у несрећној породици. Сада живим у срећној породици, али још увек учим. Радим на мистерији која обавија односе родитеља и деце, браће и сестара, супружника. Укратко, ја сам писац камерне музике.“

објављено: 06/03/2010

 



Komentari (10)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

loader loader 06:59 21.08.2012

Paralelogram

Оз заступа тезу да Јевреји имају амбивалентан став у односу на Европу.


Нешто ми то познато... Ни Србија није далеко од таквог приступа.



Иначе, Велика препорука за минијатуру која се односи на Озова наливпера

Srđan Fuchs Srđan Fuchs 17:21 21.08.2012

Re: Paralelogram

zamisli tek koliko je teško Evropljaninu u mojoj koži uz Izraelca i Srbina, potpuni sukob. :)

Нешто ми то познато... Ни Србија није далеко од таквог приступа.

loader loader 23:30 23.08.2012

Re: Paralelogram

Ima mesto u koje se uvek može kročiti i koje sve pobrkane i sukobljene stvari miri i daje im smisao.

Dakle,
би кул
bocvena bocvena 16:28 21.08.2012

Nekako sam propustila ovog pisca,

ali mi se jako dopao ovaj intervju. Posebno pogled na pisanje i književne teme. Jednostavnost, detalj i porodica. Ko misli da je to lako, nek proba:)

A ova činjenica
и отишао са својом супругом Нили са којом је већ педесет година у браку.

je izgleda posledica mladosti provedene u kibucu:)
I da nije napisao ništa u životu, ovo je dostojno poštovanja.
Srđan Fuchs Srđan Fuchs 17:52 21.08.2012

Re: Nekako sam propustila ovog pisca,

Ko misli da je to lako, nek proba:)


a ko misli da je dosadno i smor, neka se ne zaleće u čitanje. :) mislim da nije kibuc uticao na tu razvojnu crtu kod njega, da je to prosto njegova lična plemenitost. jeste tako, ono što je privlačno kod Oza je ta jednostavnost s kojom rečenice nastaju. nema previše epohalnih i dramatično komplikovanih, često samo pseudoučenjačkih konstrukcija. na ivritu (hebrejskom) mene je kao prvi tekst na tom jeziku kojeg sam bio kadar čitati sa razumevanjem Priča o ljubavi i tami sustigla u situaciji kada sam verovao da je apokalipsa odmah tu iza ugla: ostavila me je velika ljubav moje mladosti, žena-umetnik posle koje nisam verovao da je moguće voleti ikada više; u gradu su, skoro svakodnevno, eksplodirali ljudi u masakrima ispunjenim krajnje apsurdnim očajanjem i tmulim odsustvom svake perspektive nadanja ili budućeg doba; na periferiji grada čule su se armadne mašine što seju smrt, da stvar bude još gora, grad se zvao Jerusalim - baš kao i grad iz Ozove priče...

da li si Ti, Bocvena, beše, kod nas Preko, ili su to neki Prečani imali lepe reči o Tebi? ako jesi, ili te put navede u NS i u Bulevar, na potezu od ž-stanice ka Kameničkom mostu, na uglu sa ulicom Novosadskog sajma, nalazi se knjižara Bulevar Books, koju toplo preporučujem, i u njoj uskrslo izdavaštvo Narodna knjiga sa lepim prevodima Oza na Ćirilu. a u izgubljeno i zaboravljeno doba mog posve mladalačkog mladićstva, kada sam lutao beogradskim džadama, misleći o budućnosti samo kao o kategoriji Mašte, izdavaštvo Narodna knjiga nalazilo se na tadašnjoj ulici Maršala Tita prekoputa Beogradžanke (ugao Kralja Milana i Resavske danas?).
Vojislav Stojković Vojislav Stojković 21:32 21.08.2012

Re: Nekako sam propustila ovog pisca,

bocvena


Mnogo si propustila, ali sve se može nadoknaditi.:)

Preporučujem da počneš od Ozovog romana "Moj Majkl". Prve rečenice tog romana, («Pišem ovo zato što su ljudi koje sam volela umrli. Pišem ovo zato što kao mlada bejah puna sposbnosti da volim, a sada i ta sposbnost umire.»), ukazuju upravo na ono po čemu je Amos Oz posebno poznat – sposobnost da kroz priču o pojedincu i njegovoj sudbini govori o ljudskoj prirodi uopšte.

Zatim bi mogla da pređeš na "Fajmu", "Pantera u podrumu", "Crnu kutiju"... a dalje ćeš se snaći i sama.:)

omega68 omega68 21:57 21.08.2012

Re: Nekako sam propustila ovog pisca,

Srki,
Kako si ?
bocvena bocvena 22:15 21.08.2012

Re: Nekako sam propustila ovog pisca,

Hvala obojici na preporukama. Zvuči kao literatura koju volim. Staraću se da nadoknadim propušteno:)

(inače nisam Prečanka, teška Šumadinka...odavno tamo na uglu, preko puta Beogradjanke nema knjižare)
Srđan Fuchs Srđan Fuchs 23:03 21.08.2012

Re: Nekako sam propustila ovog pisca,

ništa zato, lepo ekskurzija kod nas na Štrand, koliko sutra, s klinčadijom, pa te je bacim do Bulevar Books dućana. :)

Srđan Fuchs Srđan Fuchs 00:17 22.08.2012

Re: Nekako sam propustila ovog pisca,

omega68
Srki,
Kako si ?

sve super kod mene. ne znam za ovo šta da ti kažem. mi nemamo u turizmu neku obavijest da se planira fajt, dapače, imamo veliki projekat sa Egipćanima i Amerima da čekamo njihove kruzere u Crvenom moru u novembru i decembru, meni samo pršte telefoni iz Izre da me rezervišu da ne radim sa Jugoslovenima ove jeseni već da se posvetim Amerima, što ja nisam previše oduševljen, jer su bolje pare sa našima pošto su naši lardž (svi osim Slovenaca), dok su ti Ameri i Britanci sa brodova teške stipse, nešto te potapšu po ramenu i ćaos glupanos, a ti se namučiš sa njima od jutra do mraka da im prođe sve okej tokom putovanja. dok se Hrvati, Srbi, Crnogorci svi časte dok su u Svetoj Zemlji, i uživaju ljudi svaki pojedini momenat dok su tu. i Slovenci su okej, ali su povučeniji i rezervisaniji, kao Germani više.

uzgredbudirečeno, u tolikom "obaveštavanju" da bliskoistočni rat "tek što nije" u evropskim medijima, ja naslućujem gotovo želju da toga i dođe, a slutim da bi određeni krugovi u srbiji takođe imali interesa da do toga zapravo i dođe.

ps. tko mi stalno izbacuje apostrof iz naslova, i zašto?

Arhiva