Prepis iz dnevnika jednog Beograđanina ...

Pre neki dan u Manješkom parku dečak je na klupi našao svesku rukom ispisanih stranica, posle se ispostavilo kada je napisano sricao pred roditeljima da je to dnevnik  jednog Beograđanina sa beleškama iz novembra i decembra 2035. godine. Otac dečakov mi je dao svesku i ovde prepisujem nekoliko stranica bez ikakvih ispravki, dodavanja ili oduzimanja.

>... „15 dec. 2035 g. Subota ... Jutros sam pošao pešice, tamo od Đerma, nizbrdo Bulevarom uz koji su radnici obrezivali jesenas posađene mladice voćki koje su zasadili umesto platana iz 2011 a koji se sve do jesenas nisu primili. Išao sam ka izvorištu moje radoznalosti, novom, tek izgrađenom zdanju Beogradske Opere i Baleta kod ušća Save u Dunav, na obodu Parka prijateljstva. Poslednji put sam tamo bio pre dve nedelje kada je izgradnja Opere započeta postavljanjem kamena temeljca u obliku jedne velike note od kamena peščara na kome je upisan datum - 29 nov. 2035 g. kao  početak izgradnje. Kamen temeljac su postavili meni sasvim nepoznati ljudi, narodne vođe očito, bili su  lepo obučeni i ostavljali su utisak kao da zaista veruju da se polaganje kamena temeljca događa u stvarniosti. Od tada čeznem da se vratim i potvrdim viđeno, da pokušam ponovo da doživim  senzacije koje sam tamo imao i da vidim kako gradnja napreduje i nisam se žurio, gradnja će svakako trajati pa će biti prilike da s vremena na vreme odem i pratim šta se događa i da se uverim da sve ide kako treba. Odluku da danas pođem tamo doneo sam videvši iznenada i sasvim neočekivano u štampi na prvim stranicama da je građevina Opere završena i da za nekoliko dana treba da bude svečano otvaranje, pa će doći zvaničnici, akademici, umetnici i viđeni građani, a pošto ja takve situacije ne volim i ne osećam se prijatno u takvom društvu, odlučio sam da odem danas i da vidim zdanje dok zvanično još ne postoji jer ga nisu otvorili niti popovi osveštali. Krenuo sam pešice jer je značaj i cilj putovanja zasluživao poseban napor sa moje strane.  Napolju je pretilo kišom, prohladno vreme sa izmaglicom i mirisom ugljen monoksida, što je bio poseban izazov da se sve to savlada. Ličilo je na avanturu. Stigao sam do Doma naroda i skrenuo ka Trgu Republike, prošao pored multimedijalne Gradske galerije izgrađene na mestu „Staklenca“ pre nekoliko godina na osnovu pobedničkog projekta sa konkursa iz 2003 godine. Gradska galerija je bila otvorena, ali u njoj nije bilo nikoga jer su mladi Beograđani kojima je bila namenjena ovih dana angažovani u radnoj akciji opismenjavanja ljudi iz jednog rubnog naselja pa su galerijske aktivnosti obustavljene, pismenost je bitna kako bi se stanovništvo pripremilo da može koristiti objekte kulture u gradu. Posle sam pešačio Knez Mihailovom, pa pored kafane „Proleće“ ka Brankovom mostu gde je bila gužva izazvane popravkama na drugim mostovima i video sam ogroman pano sa obeveštenjem o početku izgradnje metroa.

 Tada sam ugledao, na novobeogradskoj obali, belu građevinu, ličila je u svemu na slike projekta objavljene na televiziji uz arhitektu zgrade koji je nešto nerazumljivo pričao, te sam shvatio da je Opera zaista stasala i došla među nas, tu nadohvat oka.

Prešavši Brankov most uz saplitanje jer mi je pogled sve vreme bio uperen u belu građevinu na drugoj obali, naišao sam na široku pešačku aleju oivičenu presađenim platanima sa Bulevara. Sve sumnje u uspeh ove presadnje su otklonjene izjavom važne gradske face u vestima na lokalnoj tv gde on reče da će ovde sigurno da procvetaju a doveli su i nekoliko gačaka autentičnosti radi. Aleja, popločana belim kamenom sa potokom bistre vode u sredini je vodila od mosta, desno, pravo ka Operi. Zgrada Opere se ukazala na kraju aleje, u parku, uz Muzej savremene umetnosti a u pozadini između njih videlo sam ušće Save u Dunav i široki zeleni prostor na drugoj obali Dunava i siluetu Trećeg Beograda naseljenog Kitajcima i do koga se dolazi kitajskim mostom. Desno, preko Save, prepoznao sam opet Kalemegdan isti kao i pre petnaset dana. Opera je za protekle dve nedelje od polaganja kamena temeljca izgrađena u vidu velike kocke, visoke kao Muzej, od belog kamena bez otvora i prozora, pokrivena krovom u obliku plitke staklene piramide zelene boje. Ulaz u zdanje, veoma visok ali neobično uzak, bio je jedini otvor na fasadi. Iz ulaza je izlazio debeo zid ljudske visine, obložen plavim kamenom i protezao se ka parku i prema palati Ušće. Posle sam video da je isti zid napravljen i na drugoj strani, gde je još jedan ulaz u zdanje, prošavši kroz hol Opere, doveden skoro do samog ušća. Hodao sam uz plavi zid i ušavši u hol video sam i razumeo da su to ustvari dve zgrade, jedna u drugoj, bela kamena fasada je samo opna oko unutarnje zgrade u kojoj je napravljena glavna sala sa binom i jedna manja, oko njih su, na nekoliko etaža, garderobe i druge prostorije gde se umetnost, operska, baletska i koncertna priprema i izvodi za gledaoce. Oko tog jezgra su holovi na više etaža načinjeni kao jedinstven prostor sve do staklenog krova sa više transparentnih nivoa, tako se stiže i do svih galerija. Aleja sa potokom kojom se  spolja ulazi u hol  se deli na dva kraka, potok obilazi jezgro sa salom i opet se spaja kod ulaza sa suprotne strane i izašavši iz zgrade nastavlja ka Ušću gde se potok i uliva u reke. Unutrašnja strana fasadnog zida je celom visinom i dužinom u punom obimu oko jezgra pokrivena ogromnim monitorima koji se iz hola vide i pokazuju u velikoj razmeri snimljene scene iz opera i baleta ali i značajnih koncerata uz savršenu reprodukciju zvuka, koji se ne čuje u sali - to prikazivanje se može događati istovremeno sa predstavom. Zastao mi je dah od uzbuđenja pred tolikom lepotom i sposobnošću Beograđana da izgrade ovako velelepno zdanje, bez obzira koliko se na to čekalo, ali kad se donese odluka, onda dlanom o dlan i može da se peva i igra za narod. U salu mi nisu dozvolili da uđem jer je u toku bila proba za prvu predstavu svečanog otvaranja Opere, te sam prošavši kroz hol sledeći tok potoka i popivši kafu za barom u jednom uglu hola, izašao iz zgrade ka ušću, tamo gde se sreću Sava i Dunav sedeo sam klupi i gledao suznih očiju ka Kalemegdanu. Posle sam se okrenuo i video da Opera i dalje stoji na svom mestu i onda sam, zadovoljan, otišao kući, sasvim uveren da mi se to danas sve i dogodilo“ ... <

Sutradan sam vratio svesku dečakovom ocu, zahvalio mu se i priložio jednu čokoladu sa lješnjacima za malog nalazača dnevnika zato što mi je ulepšao dan i pomogao da vidim svoje snove ostvarene. A šta može jednog građanina više da obraduje od ostvarenih sopstvenih snova o svom gradu, makar i u tuđem dnevniku.