Urbani tattoo

Građanin je sedeći u kafeu ugledao na ruci mladića za susednim stolom bogato iscrtani tattoo, grafika crteža nije bila sasvim jasna, nazirao je tri spirale u raznim bojama, polazile su od lakta a pri ramenu kome su spirale težile mogao se naslutiti oblik sličan tornju sa svetionikom na vrhu. Motiv mladog čoveka za trpljenje i nošenje crteža takvog sadržaja na sopstvenom telu mu nije bio jasan, nije mogao iz njega da pročita i dokuči poruku koja je crtežom odaslana. Zna da je tattoo iskaz sopstvenog stava, beleg i poruka, znak na koži kojim se prezentuje, za sebe ili okolinu, lični stav izrečen svojim, autentičnim jezikom, nešto sasvim intimno ali kad se nađe na mestu koje okolina može da osmotri onda je poruka ipak javna i intimu iznosi u gradski prostor. Poruka tako ispisana, nacrtana ili prilepljena na koži ljudskog tela je samoobeležavanje, potčinjavanje nečemu, podsećanje i beleženje sećanja, skladištenje uspomena, slanje poruke i iskazivanje poštovanja nekome ili nečemu što je označilo važan događaj iz životnog iskustva.

Posmatrajući tattoo na ruci mladića pomislio je da crtež na koži ljudskog tela neodoljivo podseća na sliku gradske matrice na kori planete. Ne samo zbog likovnosti crteža i sličnosti koje iz te grafike slede i mogu se nazreti ili prosto umisliti, već i radi svih atributa koji su svojstveni tattoo na epidermu. Tattoo na ljudskom telu nastaje u trenu, ali je dugovečan, stalan i traje do isteka vremena kože same, ne može mu se dati drugi smisao, osim pokajničkog pokušaja naknadnog docrtavanja ali tada i osnovna poruka i ono dodato se utapaju jedno u drugo i oba bivaju razmazani i ne sasvim prepoznatljivi. Ima sada u ovom kvazi svetu i tattoo za jedno veče, nalepi se i onda ode sa prljavom vodom posle tuširanja ali i taj, ma kako privremen, ostavlja trag i govori o savremenoj kulturi na brzaka,

Grad tattoo se začinje beleškom na tlu kada crtač, posle dugog traganja  obeleži mesto gde će se nastaniti i delati i onda se u vremenu začetak matrice razvija, posle prvog zamaha alatkom dodaju se nove crte i potezi, posle se ubacuju boje i opisi, protokom dana i godina, možda i vekova crtež na tlu postaje prepoznatljiv, uspeva da se izbori za svoj identitet i traje prateći životni ritam i potrebe crtača koji se takođe smenjuju jer svaka epoha delegira svog izvođača crtačkih radova. Zato je tattoo na zemljinoj kori promenljiv, izmenjiv, smenjiv je, može se čak sasvim izbrisati ili zaboraviti na mestu gde je prvobitno ucrtan i biti precrtan na neko  drugo pogodnije mesto a prema želji i potrebi crtača. One zaboravljene kasnije radoznali tragaoci za prošlošću iskopavaju i gledajući pronalazak pišu istoriju.  

Tattoo na epidermu i grad tattoo na zemljinoj pokorici imaju posebnu, neraskidivu virtuelnu vezu u kojoj se pojedinačne, lične poruke crtežom na ljudskoj  koži i grafikom gradske matrice podstiču, uslovljavaju, utiču jedne na druge, međusobno se iscrtavaju i stvaraju sredinu u kojoj crtači opstaju, određuju urbani i kulturni obrazac. Jedan bez drugog ne mogu nastati niti opstati, ako se veza prekine onda vetrovi nanesu zaborav i zatrpaju nacrtano a novi crtež nastaje na novom nasutom sloju, preko svega i tako do sledećug zasipanja, pa crtanje ispočetka ako se crtaču mesto dopadne. Crtači tattoo beleže matricu trenutno važećeg kulturnog modela na ljudskom telu u skladu sa željom, voljom i stavom vlasnika tela kao njegovu autentičnu i ličnu poruku. Urbanisti, izvršioci crtačkih radova prateći volju i potrebe nadređene volje upravljača, crtaju grad tattoo crpeći inspiraciju iz iscrtanih ličnih poruka sa ramena, mišica, leđa ili nogu pojedinaca, tumačeći ih na svoj način kao kada se pročitava obavezna školska literatura iz istorije na primer i bez direkntog učešća tvoraca i nosilaca izvornog uzora. Tako se kida virtuelna veza, pregrađuju se putevi praporuka, one, nedovoljno primećene i prihvaćene samo pro formae, bez razumevanja, postaju nejasne, bezlične, stereotipne, ušančuju se u domen statistike gde brojevi nadvladaju autentičnost poruke i prikrivaju značenje, bilo da se radi o poruci pojedinca ili zajednice.

Nastaje značajna i nepremostiva provalija između tattoo na telu pojedinca, građanina i uopštene urbane tattoo šeme nikle na tlu u pokušaju, uobičajeno neuspešnom, nalaženja načina za uprosečavanje i nalaženje najmanjeg zajedničkog sadržaoca koji bi mogao, možda, a tome se nadaju evo već vekovima svi crtači tattoo gradova da održi integritet urbane matrice. Komunikacija između oba tattoo se gubi u protoku vremena jer imaju veoma različitu dinamiku bitisanja, trajanja, značenja i vrednosti zabeležene poruke.

Mladić iz kafea, ali i bilo koji drugi učesnik u performansu sa svojim telom i kožom nosi svoj lični tattoo pokazujući ga ne bi li bio shvaćen ili bar da iskaže svoje mišljenje i stav, ako ne bude pročitan na prihvatljiv način spustu rukav ili zakopča do grla haljetak pa tako do sledeće prilike. On ima privilegiju da svoju poruku kontroliše, da je menja ili pokazuje u skladu sa svojim namerama i potrebama. U tattoo gradu poruka je uvek otvorena, javna i dostupna na gledanje i mišljenje svima okolo, nema načina da se, ma kako i šta urbanističari ili gradski dužnosnici činili ne bi li je prilagodili svojim potrebama ona je stalna i traje svo do nekog snažnog vetra koji jedino može da je promeni ili pokrije nanetom prašinim. U tom tattoo urbanističaeskom nema mesta ni vremena da se pojedinačne poruke čitaju, urbana matrica sve uprosečuje, ništi individualitet i vremenom postaje sama sebi svrha, ponaša se kao nepismeno čeljade kada mu zadaju da azbuku sa epiderma čita. Onda je nastao megapolis.