UZ ZEMLJANI LONAC U KOME SE KRČKA ČORBAST PASULJ

               - Šta radiš?

               - Ništa.

               - Kako ništa?

               - A ti baš hoćeš da znaš?

               - Pa zato te i pitam...

               - Eeee, pa onda recimo sedim pod šarenom senkom bademovog drveta na kamenom zidiću toplom od letnjeg podneva, ne mnogo visokom, tek toliko da mogu slobodno da klatim nogama, evo vidiš - ovako. Sa severne strane je obrastao mnogim generacijama lišajeva i mahovina, tako da se njihove boje smenjuju od gotovo crne do smaragdno zelene ( a podatni su pod prstima - pomiluj ih slobodno, onako, ovlaš, da se uveriš da ne izmišljam ), a sa južne ga lagano gutaju podivljale vreže kupine bodljikave u razumnoj meri i teške od krupnih tamnih plodova koji mirišu na svaku pojedinačnu kap svetlosti za kojom je njihovo korenje ikada žudelo.
I tako, sedim tu i razmišljam o letećim ćilimima i teleportaciji i vremeplovu i slučajnostima...

               - Maaaa, daj...

               - Ne veruješ mi?

               - Ne. Samo pokušavaš da izbegneš odgovor.

               - A ti bi sasvim iskren odgovor?

               - Ako ti ne bi bilo teško, da.

               - Dobro, onda...
Upravo sam pristavila na šporet zemljani lonac sa pasuljem i pokušala da zamislim kako sedim na kamenom zidiću klateći nogama i razmišljajući o letećim ćilimima, teleportaciji, vremeplovu i slučajnostima. I pri tome, naravno, malo kao škiljim, sa glavom tek jedva primetno nakrivljenom ka levom ramenu da bih delovala onako, sasvim udubljena u misli.

               - Ti to ozbiljno? Mislim, ta razmišljanja...

               - Najozbiljnije.

               - I baš o tome?

               - Da.

               - A što?

               - Zar mora postojati razlog?

               - Ne mora, ali, nekako... Paaa, ne deluješ uverljivo.

               - Očekuješ da te ubeđujem?

               - Ne, ali bi mogla da mi objasniš. Osim ako te ne ometam u tom tvom zamišljanju i razmišljanju i uopšte...

               - Sigurno želiš da čuješ?

               - Aha...

               - Pa, dobro.
Dakle, pre par dana je neko koga do sada još nikada nisam srela ( a volela bih da jesam, da se ne lažemo ) poželeo da ima leteći ćilim i da mi ga prosledi da bismo mogli taj neko i ja da se vidimo u nekom sasvim posebnom trenutku na nekom naročito pogodnom mestu za neplanirane susrete ( a i za one planirane, uostalom ) u nekom zajedničkom pričanju i ćutanju.
               A znaš ti mene - odmah sam se uhvatila za tu ideju i počela da je razrađujem.
               Svidela mi se već sama ta mogućnost leta odavde do tamo na tako neobičnom prevoznom sredstvu. Ali, da li je bolji vuneni ili svileni? Prvi je, moguće je, po malo grubog tkanja i samim tim donekle neudoban, ali zato drugi deluje nekako nesigurno - bojim se da je suviše sklizak i time riskantan za vožnju. Onda, da li da se nonšalantno postavim u turski sed i glumim neustrašivost koju bih postigla i tako što bih sela postrance i klatila nogama kroz vazduh onako kao što sam to radila na zidiću ili da se za svaki slučaj prućim po njemu potrbuške i čvrsto, što čvršće se uhvatim za rese? Dalje, kojom brzinom se kreće jedan putnički leteči čilim ( o trkačkim ne želim ni da razmišljam )? Da li mi je potrebna kožna letačka jakna, ili će biti dovoljna marama savijena u trougao i kicoški vezana u čvor na potiljku i par dobrih tamnih naočara? Pa izbor šara. Nekako nije svejedno da li se voziš na nekom primerku u koji je nečija mašta neštedimice utkala sve boje sveta ili na nekom tamnom, tužnom, nečijom nesrećom išaranom. I ne najmanje bitno: da li izabrati staro, već tu i tamo po malo izlizano ćilimče koje je nebrojeno puta provereno u sličnim situacijama ili insistirati na novom, nekorišćenom, ali stoga i neproverenom kad su u pitanju avanturistički poduhvati?
               Gde, naravno, u nedostatku prihvatljivih odgovora ( jer, previše je toga o čemu treba odlučitvati ) dolazim do veoma udobne i, što ne reći brže, teleportacije. Jeste da kod nje nema ni najmanje naznake uzbuđenja, ali svakako radi posao.
               I tako, od teleportacije do vremeplova je samo koliko od jednog do drugog zamaha leptirovih krila, što je, opet, sasvim druga tema i o njoj ću ti nekom drugom prilikom, jer bi me sada dobrano skrenula sa onog o čemu sam htela.
               ( Ali, svakako zapamti da sam ti ovo pomenula. Videćeš, ima nešto u tome i sve je na neki način povezano baš kao i svaki pojedinačni čvorić u tkanju jednog ćilima, makar i ne bo lteći. )
               ...
               ... I gde sam ono stala?
               A, da...
               Vremenska mašina...
               Vidiš, nakon intenzivnog presabiranja i vaganja za i protiv, nekako sam došla do toga da ne bih volela da dobijem priliku da je koristim. Nije da nisam radoznala i nije da ne bih želela da malo zavirim u budućnost ili da nešto izmenim u prošlosti. Ali, čemu to?
               Mislim, nakupilo bi se toga što sam trebala i morala da učinim drugačije, bolje, smislenije... Opet, šta ako bih imala priliku sve to da ispravim i učinim to, a onda sav taj promenjen sled događaja izazove posledice koje čak ne mogu ni da naslutim, a potencijalno, ko zna zbog čega, imaju mnogo lošije ishode nego ovi koji su se već dogodili?
               Neka, hvala. Ne bih se ja time igrala.

               - ...

               - ...

               - ...

               - Što se meškoljiš? Dosadna sam ti?

               - Ne bih da te prekidam, ali, čini mi se da ti na šporetu nešto kipi.

               - Joooj, pasulj!

               Nego, hoćeš li da ostaneš na ručku? Onda bih mogla na tenane da ti pričam i o slučajnostima.