Moj prijatelj Džon

Moj prijatelj Džon je skaut iz Belfasta. Ima 48 godina, troje dece, unuče. Porodičan čovek. Srednje visine, malo debeljuškast, do skora sa žutim brkovima iz kojih je virila neizbežna tanka cigara. Naizgled običan kao i mnogi drugi.

Moj prijatelj Džon imao je život kao i mnoga deca Belfasta. Uzburkan, surov, prepun sukoba, izazova, preispitivanja, bola, neizvesnosti. Život ga je učinio čeličnim i teško salomivim. Ima ludački smisao za humor, spreman da uvek napravi šalu na svoj i svačiji račun.

Moj prijatelj Džon je sjajan trener. Igrom slučaja, prilikom prvog susreta ja sam bio trener njemu, tada novopridošlom načelniku za obuku skauta Irske. Kasnije, radili smo u nekoliko timova. Lako smo se "osetili" i uvek imali sjajan odnos. Obično bi jedan drugom bili prvi izbor kada smo tražili parnjaka.

Moj prijatelj Džon je oštar vozač, nešto kao i ja. Ili možda i ludje. Svi pričaju no njegovom Mercedesu dvosedu koji je izazov i strah za svakog novog suvozača. Prelazio je njime po dvadeset do trideset hiljada godišnje.

Moj prijatelj Džon je do skora radio u najvećoj bolnici u Belfastu. Radio je na hitnim intervencijama. Njegove veštine hladnokrvnog odlučivanja i smirenosti u najtežim situacijama, stečene dogogodišnjim radom sa decom i odraslima u lokalnom skautskom odredu i na raznim drugim poslovima u Pokretu, učinile su ga poštovanim i cenjenim čovekom.

Moj prijatelj Džon može, na osnovu svega ovoga što ste do sada pričitali, biti vidjen kao čovek velikog, otvorenog srca. Lavljeg srca. Kao mnogi obični, ludi, veseli, otvoreni, neposredni irci. I više.

Moj prijatelj Džon imao je prvi srčani udar sredinom 2005. godine. To danas i nije toliko strašna vest - dešava se tolikim ljudima kao posledica ludog života koji živimo. Zajedno sa vešću stigla je i ona da je u redu i da "samo mora da se pripazi".

Moj prijatelj Džon i ja vodili smo još jedan seminar marta 2006. godine. Čuveni Seminar o menadžmentu bio je prilika da ga vidim i da uživam u timskom radu. Uradili smo ga onako, baš... Prava milina. Medjutim, Džon mi se činio previše žut, podnabuo. Pušio je i dalje kao lud i svaki čas se zadihao. Videlo se da nije u redu. No, nije se dao, nije želeo da ga ni mi ni on sam štedimo.

Moj prijatelj Džon imao je drugi srčani udar istog proleća. Spaslo ga je to što su ga prihvatili ljudi iz bolnice u kojoj je radio. Njegovoj ženi rekli su da su šanse da preživi daleko ispod minimalnih. Ali učinili su sve, i njegovo lavlje srce je pobedilo. Pretekao je.

Moj prijatelj Džon i ja trebalo je da imamo sastanak u Dablinu, krajem novembra, da osmislimo promene u pristupu obuci o upravljanju. Par dana pred put, čuo sam da je imao treći srčani udar i da je totalno poražen, sabijen u ćošak. Ipak, nije se predao ni tog puta.

Moj prijatelj Džon od tog novembra čeka na presadjivanje srca. Nešto što sam čitao u novinama, čime smo bili opčinjeni krajem šezdesetih kada se to prvi put desilo u Južnoj Africi, sada se dešava čoveku koga znam, mom prijatelju.

Moj prijatelj Džon sačekao me je u Belfastu, na povratku iz Dablina, prošlog marta. Nisam mogao sebi da dozvolim da putujem kroz Irsku a da ga ne vidim. Kako sam mu se obradovao. Odvezao me je kući na večeru. Ne njegovim čuvenim Mercedesom već ženinim, sporijim kolima. Proveli smo divno veče u krugu njegove porodice, ćaskajuči uz hranu i vino. Drago mi je bilo da može da popije poneku s vremena na vreme. Doneo sam mu Vranac Pro Corde i objasnio mu zašto.

Moj prijatelj Džon kao i svi drugi kojima treba novo srce mora da čeka da se pojavi neko sa potpuno istim osobinama kao i on: krvna grupa i podgrupa i ko zna šta sve ne. Stoga ne može da putuje van Velike Britanije. Mora biti na par sati od nekog aerodroma. Jer, takva situacija se ne dogadja svaki dan. Ili se nikada ne dogodi.

Moj prijatelj Džon se ne predaje. Takvi ljudi ne odustaju nikada. Aktivan je živi koliko god može. Uživa u kuvanju hrane za svoju porodicu. Trenutno je na kursu indijske kuhinje. Aktivan je skaut i dalje. Ne može da putuje, ali je uvek spreman da pročita, pošalje savet, predloži. To ga drži živim. Kada god pričamo, kaže: "naredni put, kada me oprave, biću opet onaj pravi. Vidimo se ko zna gde, na nekom narednom seminaru".

Moj prijatelj Džon dočekao nas je u petak na aerodromu u Belfastu. Njegov široku osmeh izdvajao se u masi. Organizovao nam je sastanak u malom skautskom centru na obali mora. Ceo vikend radili smo na nekim temama koje su nove za sve nas. Džon je bio potpuno uključen, željan rada. Povremeno bi zastao, a uzme dah, da odmori svoje uscrpljeo srce.

Moj prijatelj Džon čeka nečiju nesreću da bi mogao da nastavi da živi. Kako je to teško. Da bi dobio novo srce, neko drugi treba da umre. Nekom drugom život treba da prestane da bi on mogao da ga nastavi. Surovo, do koske. Ne znam kako to preživljava i nisam se usudio da ga pitam. Znam kakav je i verujem da bi ga pogodilo, koloko god to uspeo da sakrije.

Moj prijatelj Džon je jedan dragi čovek koga njegovo lavlje srce nije moglo da prati. Svi čekamo da dobije novo, i strepimo kako će ga to novo služiti.

Moj prijatelj Džon ima mnogo prijatelja. Znam da mu ne mogu mnogo pomoći, ali znam da ima nas stotine i hiljade koji često mislimo na njega. Zaslužio je.