Dilber

     Реченица у коју је стала читава једна судбина звучи као из античких драма: „Свети ми се сада систем који сам и сâм изграђивао." Изговорио ју је далеке 1955. године Милован Ђилас, на суду под оптужбом за „непријатељску пропаганду". Дојучерашњи комунистички првак, због јавно изречених захтева за више политичких слобода и критике двојаког морала властодржаца, све више је бивао прогањан. Недуго по првим „превратничким", новинским иступима, развластили су га његови најближи ратни другови, а партијску књижицу вратио је сам. Потом се систем, чак кад се то од њега и није тражило, стао утркивати да што ревносније казни и осрамоти свог некадашњег архитекту, а убрзо највећег дисидента некадашње Југославије.
     У тим утакмицама правоверја злурадом или подсмешљивом гледаоцу са стране пружало се много прилика да ликује. Политичко-идеолошки жрвањ увукао је тако у себе и тадашњи Савез спортских риболоваца Југославије, који из свога чланства избацује Милована Ђиласа. Ствар се овим не завршава, већ на ову одлуку избачени пише жалбу, наводећи, заправо, како га кажњавају због његових друштвених идеја, а не његових прекршаја као члана спортског савеза. У послатом допису стоји: „Тиме сам лишен права сваког грађанина ове земље да може да буде пецач независно од религије, расе, пола, језика и идеологије." Наравно - жалба је била одбијена, а у њеном сачуваном примерку Ђилас је својеручно дописао: „Не слати. Бесмислено. Шта су они криви?"
     Заглушујући комунистички оклопни воз давно је био обесмислио било какав другачији звук, примењујући најсигурнији метод убеђивања у свим расправама: силу. За њено оркестрирање Ђилас је био један од најважнијих људи у тадашњој великој држави. Његове су одлуке слале људе и у суднице и у затворе и у логоре, и често је он био невидљиви судија или тужилац. Када се на још једном суђењу током издржавања неке од затворских казни Ђилас тужиоцу обратио праведничким речима: „Више волим да сам на оптуженичкој клупи него на Вашој столици" - он је цитирао мисао хиљаде оних идеолошких суђеника комунизма који нису имали прилике да њему то лично у лице кажу. Прећутане реченице на крају увек неко мора да изговори, и погрешно би у њима било гледати иронију једне судбине. Тачна реч, овде, јесте правда.
     Ништа мање праведности није у оцени која Ђиласа сврстава у најинтересантније књижевнике једног доба. У властитој отаџбини, због забрана, он у литератури задуго није постојао, али зато су му, као комунистичком дисиденту, књиге штампане и објављиване другде у свету. Тамо је, ипак, најпре био цењен као идеолошки отпадник, мада су га жестина и уверљивост коју је показао у свом политичком преокрету пратили, попут карактера, и у литератури.
     Таква је и Бесудна земља, аутобиографска проза која у својој епохи нема литерарних парњака. Тај Ђиласов bildungsroman, хроника властитог одрастања и школовања у Колашину и Беранама, бескомпромисно је свођење рачуна са свим оним што је писцу било пред очима. Целокупна романтичарска идеолошка и литерарна „лакировка" једне епохе нигде није суровије и пажљивије претресана, остављајући на поштеди само свето тројство староцрногорског светоназора - лик сестре, мајке и усхит планинама. Насупрот очекиваних реченица - „Нема ничег свјетлијег <...> од сестринске љубави", „Планина примакне човјека себи, па небу, па човјеку", „Њена (мајчина) памет била је <...> некако исконски непогрешива..." - ређају се опречне слике суровости, одмазди и гадалука црногорске провинције и села из првих деценија 20. века. Свако онај ко је тих, педесетих година тврдио како је већинска Црна Гора силом утерана у заједничку државу, или да су санџачки Муслимани погибељно и без разлога страдали управо од Црногораца још у Краљевини Југославији, био је сувише смео за литерарни укус тадашњих политичких властодржаца. Стога се, наравно, о судбини Ђиласовe књиге није ни одлучивало у издавачким кућама, већ у кабинету министра полиције. Tај дојучерашњи   Ђиласов најближи пријатељ наложио је да се роман под згодним изговором одбије.
     Бесудна земља запањује извесном честитошћу писања: ништа се не сме прећутати или сакрити ма колико непријатно могло да звучи. Очигледно, у једном трену свог живота Милован Ђилас донео је одлуку да лажи у њему више не сме да буде, била она политичка или литерарна. Тај новоустановљени интелектуални credo, који је деценијама недостајао југословенском друштву, осликао је у Ђиласовој прози прећутане призоре оне херојске Црне Горе Марка Миљанова и Љубомира Ненадовића. Ту редови мушких поколења, попут саме Ђиласове породице, не умиру на постељи, већ у заплетеним злочинима и осветама; ту невољом терани српски војник, одступајући ка Албанији, пролази кроз „братску" Црну Гору „као кроз туђу земљу, дивљу и бездушну"; ту се, у пијанству древне освете и пљачке, затиру Муслимани; ту Срби разносе псовке а Црногорке дарежљивим грудима дочекују Аустријанце окупаторе. Дакако, ове слике - одвећ грубе али тачне - нимало се нису уклапале у званичну иконографију. Да је 1956, када је Бесудна земља нуђена српским издавачима, један од моћне Тито-Кардељ-Ђилас-Ранковић четворке штампао овакво дело, и оно друго што се говорило шапатом стекло би тиме право објаве, и утолико је разумљиво што је две године касније књига објављена тек у иностранству.
     Чак и без ове монтањарски плаховите привржености „истини", Бесудна земља је изузетно дело. Она своје мучне тонове приповедања уме да утопли интимним призорима дома и одрастања, али потом и непријатно тачно ослика црте друштвеног живота и карактера средине. Поредећи их с данашњим, читалац каткад осети нелагоду и подсмех спрам те времепловно далеке патријархалне и конзервативне Црне Горе, а каткад, опет, збуни га сталност људских назора. Јер угледа данашњи свет.
     Црногорска паланка Колашин пре далеко више од века заиста је огледало данашњег света. Један од заплета који се у њој збива „понавља" често жељени врхунац модерних reality емисија - јавни сексуални однос учесника, мушкарца и жене. Наравно, ствар се, у ишчезлој и грубој Црној Гори, указује у свој својој огољености: варошки мангуп био је намамио у црквену звонару малоумну, бангаву и дебелу служавку, и тамо је притиснуо наочиглед целог града. Његови грађани, дочувши за то, изашли су на прозоре, врата, улицу, не да „бране светињу од скрнављења", већ да уживају у понуђеној бруци. Два жандарма, која су послата да перипетију окончају, љубавника су нахватали с панталонама у рукама, а потом њега и бесловесну „љубавницу" повели преко чаршије. „Све је то било одвратно" - каже Ђилас. И љубавници, и сам призор, и реакција „скоро половине варошана". „Зар људи морају тако предано уживати у гадостима?" Морају, изгледа. И та слика уживања у гадости понавља се, по истом механизму, сигурно и дуже од ових век и по.
     Карактер чаршије и ћуди њеног ума увек су послушни пред силом и моћи. То добро знају сви режими, све власти, сви победници и моћници. У чаршији се не рађају буне нити одважне мисли; чаршија је трома и прождрљива и спремна да прихвати све што јој се дâ. С другим властима долазе и други обичаји а када оне нестану - све се наново промени и оно што „штрчи" сведе на ваљану меру. О томе говори и Ђиласова прича из Берана о остарелом варошком пандуру, некада момку на гласу по лепоти, који је насрнуо на властиту кћер. Његова болест, бунило и врућица, били су му једним делом оправдање, а оним другим - била је то искрсла тајна о овом човеку као турском дилберу (љубавник, драган, миљеник). Још за доба Турака он је службовао код месног кајмекама, среског начелника, коме је, због своје лепоте, служио уместо жена када је овај обилазио своју казу - административно задужену област. Будући да на таква путовања кајмекам није могао да води жене, уместо њих водио је плаћеног дилбера. У то доба овако нешто било је готово сасвим јавна ствар. Тридесет година касније постало је зазорно сећати се таквих детаља турске владавине, а и за овај се изнова рашчуло најпре да се оправда насртај оца на кћер: обичаји једног доба срамота су тек у оном другом...
     Тако изгледају судбине појединих Ђиласових јунака. Његова лична, заокружена - која сеже од комунизма и револуције до тога да по властитој жељи буде сахрањен по православним обичајима - јесте, најкраће речено, да је био и судија и кривац. Подразумевано достојанство и језгровитост литерарног заната каже да би тако ваљало и назвати есеј о њему. Опет, можда би и неки други наслов био прикладан? Рецимо, онај који би указивао да је Милован Ђилас био миљеник и драган једног доба, да би потом, у врућици и обрачуну, али пуне свести, насрнуо на њега и пород који је с њим добио? Било би то, можда, нефер према једном истински великом писцу и човеку? А опет, можда би било фер према онима који су ту његову величину морали својим судбинама да плате?
     Мучно је доносити одлуке за које се зна да ће неког повредити. Каткад их је немогуће избећи.

APPENDIX
Избледела херојства

     Легендарна фотографија Ернеста Че Геваре, на којој је рашчупани Comandante с беретком на глави, прибраног и одлучног погледа, настала је током Ла Кубр инцидента. По свој је прилици CIA у Хаванској луци извела успешну диверзију и дигла у ваздух истоимени белгијски брод с товаром муниције. Рођени Аргентинац Ернесто, иначе лекар по образовању, налазио се недалеко од места експлозије и одмах се довезао повређенима у помоћ. Следеће сата провео је помажући рањеницима, што је само учврстило његову славу и углед револуционара.
     Сутрадан је председник владе Кубе Фидел Кастро предводио велике демонстрације и протестну поворку до градског Колумбовог гробља. На једној од забележених фотографија виде се петорица кубанских тадашњих вођа, међу њима Кастро и Че, како руку под руку ходају на челу. Готово сви су у униформи и наоружани, а само један од њих је у грађанском оделу и бирократске појаве. (Ово је уобичајени однос броја бележника и војника у револуцији?) Тада заслужену праведничку ноту целом скупу додао је и принчевски пар левичара интелектуалаца Жан Пол Сартр и Симон де Бовоар.
     Током Фиделовог говора начињена је најпознатија фотографија 20. века, слика команданта Че Геваре. Решеност коју је она забележила била је несумњиво потребна тих година. Бивајући и управник главног кубанског затвора, једно од Че Гевариних задужења било је спровођење револуционарне правде - суђења, прогона и стрељања припадника свргнутог диктаторског режима. На примедбе „света" (Америке) да се све одвија исхитрено и без правог судског поступка, Кастро је на победничком митингу испред председничке палате упитао окупљене грађане да ли су за то да се стрељања наставе? Наводно њих милион без оклевања je ускликнуло „Да". Народ је тако рекао своје
     Неодлучност је, свакако, за револуције погубна. Млади доктор Ернесто Гевара записао је у свом дневнику једно од таквих искушења са партизанских почетака кубанске револуције. Еутимио Гуера, сељак-водич герилаца по кубанским планинама, био је подмићен и приморан да војницима диктатора Батистуте одаје кретања Кастрових одреда. Признајући пред друговима своје издајство, Еутимио је изговорио реченице кајања у које сви посрнули верници страствено верују: због својих поступака заслужио је казну и смрт, револуција за њега не треба да има милости. После емотивних излива и других бораца, наступили су ишчекујући тренуци тишине и неодлучности. Че Гевара у свом дневнику овако описује оно што је уследило: „Ситуација је постала непријатна, и за људство и за самог Еутимија; разрешио сам је устреливши га пиштољем калибра 0,32 у десну страну мозга, са излазном раном у пределу десног слепоочног режња. Уздахнуо је накратко и потом умро." Дистанцирани, медицински опис убиства говори да је, каткад, и смрт тек посао.
     Истоветне реченице предсмртног кајања изговаране су при стварању Стаљинове Русије, Маове Кине, Титове Југославије. Пејзажи тих смрти се мењају, али њен механизам не. Револуционарне издаје и огрешења наплаћују се махом у крви, каткад и без достојанства, до којег је командант Гевара ипак држао: треба избећи непотребна понижења, смрти су довољна опомена оним живима. Девет хиљада километара даље и скоро двадесет година раније, каже сећање једног сведока, у јесен прве године рата, на северу Црне Горе, одиграва се сличан призор: двојицу браће њихови саборци стрељају јер су трећем, присталом уз некомунистичку страну, дојавили да му се спрема заседа. Осуђеници, који су показали мањак револуционарне чврстине, умиру уз покличе револуцији, великом Стаљину (Тито се тад још не спомиње), мајци Русији и друговима. Командир, њихов пресудитељ, потом наређује да се около тела поведе коло и запевају незграпни стихови: „Тако сваки издајица, / ко издаде домовину, / нос побио у ледину!"
     Онај који ову причу казује отац је писца ових редова. Ревносни командант, наслућује се, био је Милован Ђилас. Оно што остаје непознато, и поред поновљених запиткивања, јесте одговор на питање да ли је сведок био и у стрељачком воду давне пресуде; оно што такође остаје непознато јесте одговор и на питање да ли је сведок, тада младић од 18 година, играо коло које је певало незграпне револуционарне стихове. Следеће четири године, жестоко се борећи, повећава се број смрти које је млади борац гледао или у њима непосредно учествовао. Касније, онима који су га слушали са запањујућим детаљима умео је да опише тарабе надомак запаљеног Београда, сагореле бункере око Чачка или почињене босанске погроме и затечена клања. Ипак, најлакше се памтила једна његова узгредна реченица: „Све оне, што сам их убио, ја бих волео да су живи..."
     Жељни да буду усрећитељи следећих генерација, револуционари са старих слика нису оклевали да бољу будућност започну градећи је од смрти.
        Неким фотографијама време ипак не даје патину. Оне напросто избледе.

P.S. аутора

     Ове текстове, приче за два зуба, хтео сам да објавим тек следећег викенда. Као ни овог, бојим се да ни тада нећу имати времена. Опростите ми, стога, ако будем забушаво у коментарима.