Divlja gradnja oko nas … (Deo PRVI)

da ublaže taj direktan i neposredan način obeležavanja pojave svojstven narodu. A kako da priznaju da za njihove vlade ima nešto divlje. Inspiracija za ovakav način gradnje započela je kad je država zanemoćala, a gradnja je posebno bila u ekspanziji devedesetih uz buktanje rata koji nije postojao, tada su mnogi, koji su postojali došli u grad tražeći spas, zatim su naišle ničim zaslužene sankcije i nered u državi, pa tranzicija i sve je to dalo vetar u leđa ovakvom načinu gradnje.Desilo se u tom periodu preko 150.000 raznih nelegalnih objekata širom Beograda ili više, od čega je nemali broj primeraka o kojima je reč smešten na javnom zemljištu namenjenom parkovima, objektima od zajedničkog interesa a ima u jednom, istina iznimnom slučaju  zauzeće ćak  i terena za autoput. Arhitektura je, naravno, ovim masovnim pokretom dobila veoma značajan doprinos u sasvim novim formama, oblicima i načinu izražavanja koji je specifičan i jedinstven, može se reći i sasvim autentičan a da se mnogo ne pogreši. Klasično nastrojeni kritičari sporih refleksa još uvek nisu razumeli poruku ove arhitekture u nastajanju i moraju se hitno tome posvetiti.

Mnogi graditelji u ovoj disciplini su to uradili iz očaja; tek pristigli u Beograd i nerado gledani od domorodaca, našli su sebi mesto pod suncem na periferiji velegrada i zbrinuli porodicu gde i kako su mogli, a divlja gradnja na nekoj njivi bez vodovoda, puta i struje im je za to pružila mogućnost. Neki su umanjivali svoju  nesreću gradnjom kuća od više stotina kvadrata, pa i na dva, tri sprata, to je njihovo ljudsko pravo da leče svoj bol za izgubljenom zavičajem tamo negde na sebi prihvatljiv način. Uz njih su se prišljamčili i ušunjali lokalni hohštapleri koristeći opštu zabunu ne bi li sagradili po neki metar kvadratni za lukrativne svrhe. 

Ali ne sme se zaboraviti kao sasvim mogući i već viđeni način ni poetično i herojsko osvajanje prostora (setimo se Divljeg zapada i Indijanaca…) gde čovek u borbi za životni prostor preuzima sudbinu u svoje ruke i gradeću kuću, dom svoj, uspeva da se izbori za svoje mesto na planeti. Misliti tada na pravila koja nameću urbana kultura ili neki obrasci civilizaciskog ponašanja nije moguće a ni svrsishodno, i tu pobeda nije izgledna pa kad se to radi, dobro je glavu okrenuti na drugu stranu i preskočiti i prećutati u sebi klasično domaće vaspitanje. Zar u toj borbi misliti na komšiju kome se zaziđuju prozori ili na zauzeti deo ulice? U takvim slučajevima građanska moralisanja su samo prepreka ka ostvarenju lične sreće u kojoj tuđa, sreća najbližeg suseda ili bilo kog Beograđanina, nema mesta.

Divljom gradnjom pobeđen je klasični urbanizam jer je u svetu uobičajeno da se urbanističkim planom predvidi razvoj nekog placa, da se planom oblikuje vizija pa tek onda gradi. Kreativno, alternativno i divlje delanje nametnulo je drugačiji adet: prvo se izgradi a onda urbanisti planiraju i u pravila uteruju stvoreno, na silu stvaraju viziju, jer kakav je to plan bez vizije, pa eto napravićemo je na brzaka gledajući u izgrađeni uzorak! Tako je ustanovljeno iznuđeno pravilo i način ponašanja postao prihvatljiv način izgradnje grada, tako reći, novi model, i nije jasno zašto to država ne kapitalizuje i ne plasira (proda) Evropi kao još jedan doprinos razvoju planete, koji će pokazati kolika je moć naše kreativnosti. Elem, kad se zna da je tako, da se to divlje rođeno mora gajiti, nekim planom u budućnosti kako-tako urediti, čemu čekati planere da osmisle viziju,  vizija se odmah gradi; jedino što ne valja je što je ta vizija svedena na jednu vlastitu parcelu, pa se onda od mnogih pojedinačnih, spontanih vizija, stvara ona ukupna za celo naselje.

I nije ovde reč samo o nelegalnoj gradnji kao nezakonitom činu koji remeti uobičajeni način mišljenja i urbane komunikacije među građanima. Ljudi koji preduzimaju takvu akciju negiraju osnovu na kojoj opstaje grad, jer grad nastaje i traje na poštovanju zajedničkih interesa i kompromisu građana oko različitih  stvari. Od "ne bacaj đubre komšiji pod prozor", od "ne zidaj tamo gde planom nije predviđeno" sve do “čuvaj javni prostor da bismo preživeli”. Istina, na drugim mestima širom planete države u ovome znatno pomažu, štite I održavaju na životu pravila, pa I urbana koja su usvojena I na kojima se zajednica održava. To se dešava naravno tamo gde je država opstala i deluje što ovde ne beše slučaj onih godina a pitanje da li I sada tako što postoji. Bar što se urbanizma tiče.

Svaki pokušaj objašnjenja ovog procesa i događanja teško nailazi podlogu u okviru logičnog razumevanja što neki zlonamerni tumače kao prirodno svojstvo ovog herojskog graditeljskog naroda, uostalom ni za Dečane nij ebilo nekog urbanizma. Masovnost gradskih delova nastalih u maniru divlje gradnje je blokirao državu te nije više u moći da vrši svoj posao, da sprovodi zakon koji kaže da je nelegalna gradnja krivično delo. Umesto toga, stvoren je čitav sistem i rečnik kojim se sve to opravdava, oni, divlji graditelji, ovog trenutka nadmoćni sebe malte kvalifikuju kao avangardu. To je očito postao (ne)legalan manir, a posledica se ne leči izradom nekakvih planova koji će to čudo naknadno da urede, jer je to nemoguće, već prihvatanjem urađenog i statusa quo i stvaranjem novih pravila kojima će se regulisati taj model, kao, na primer, neki novi urbanizam iza koga država ima snage da stane. Najzad, i naivno slikarstvo je posle dugog vremena dobilo ravnopravan status sa onim koje nije naivno, čak i dela iz tog načina stvaranja umetnosti vise po svetskim galerijama i muzejima, a žene iz Kovačice postadoše svetski poznate i priznate primadone.