Virtuelna kafica

Deca vole čudne stvari. A tek odrasli...

No, no... Nećemo o tome. Em nisam odabrala odgovarajuću kategoriju, em ima pozvanijih. Nego, da svi lepo priznate šta volite. Ne ono, mamu, decu, lepo vreme, umetnost, mace, kuce, slatkiše, putovanja i te normalne stvari. Nego one ... čudne. 

Jer svakog od nas čini srećnim gomila nekih neobičnih stvari, utisaka, dešavanja, koje drugim ljudima ne znače ama baš ništa, ili im smetaju ili ih uopšte ne primećuju. Neke od njih imaju za sobom priču, koja tu neobičnu ljubav opravdava, neke su logične, a neke nemaju baš nikakvog smisla, niti opravdanja. I šta će im? Dovoljno je što nekog čine srećnim.

I što sad to?

E pa sve to, jer živim u blizini benzinske pumpe, velike, prometne, sa kafićem i toboganom. I radujem se prolasku kraj nje. Nisam luda za mirisom benzina i ostalih derivata. Samo, lepe, velike sređene pumpe podsećaju me na putovanja. Na one trenutke u kojima nigde ne žuriš, staneš, možda popiješ kafu, pojedeš (suv, a kakav drugi) sendvič, gledaš ljude koji su se tek razbudili na zadnjem sedištu i trljaju pospane oči, vozače koji protežu noge sa kafom u rukama, decu koja trče oko tobogana presrećna što su makar malo napolju. I svi oni negde putuju, čeka ih neko lepo odredište, neko prijatno društvo, a putevi su nam se malo ukrstili oko tog sendviča.Opušteno, blago umorno,srećno. Dakle raduju me pumpe. 

I naravno, klupko počne da se namotava. Aha, lujko! Pumpa te čini srećnom. Ima toga još priznaj. Ima. Vatromet. Bezmerno me raduje. Makar i mali, malecki. U daljini.  I miris ulice posle kiše. Da, da, onaj miris navlažene prašine. Bez razloga. Kad me 11 godina mlađa sestričina zove "teko". Trebalo bi da me nervira, šta me tetkaš, mislim može to i po imenu. Ali .. to teko me u sekundi vrati u neke dane kad je ona bila veoma mala, a ja veoma mlada. A čovek voli da je mlad. Žena posebno.

Nasuprot svakoj logici, a posebno ženskoj, čini me srećnom pranje gomile sudova. Prost manuelni rad koji momentalno daje vidljiv rezultat. Neprocenjivo. 

Kao Baja Patak volim ponekad samo da sednem i gledam; brojim  i dodirujem svoje blago... knjige koje smo tokom ovih godina nakupovali i podobijali. Pouzdan dokaz da čovek može imati mnogo i kad nema mnogo. 

Pogled. U daljinu. I u širinu. Na grad ili  bilo šta drugo. Planine najbolje. Kad se ukaže između dve zgrade, može i pri sletanju aviona ili sa nekog visa, po izlasku iz tunela, makar sa  novobeogradske terase na 14. spratu.. Imam utsak da dišem dublje. I da je svet veći. Skoro sam otkrila zašto je Vidikovac ... vidikovac. Lepo.

Prohladno jutro na moru. Bistar vazduh. Ne mora ni da bude na moru, samo da je leto. I da liči  na more. Ono kad ideš na doručak ili ispijaš kafu u haljinici i papučama iako je realno za čarape i duge rukave. Pa se pomalo stresaš. Al' nema veze. Kad znaš da će biti toplo i sunčano i savršeno, onda već jeste tako.

Sasvim sigurno ima toga još. Setiću se možda.  A vi izvol'te. Mislim, sigurno ste malo iščašeni.