lepe misli o nasilnim momentima

ovo je potrebno razumeti...i raditi na tome.

ova rečenica, kao i ostatak komentara je bila reakcija na gandijev citat "budi promena koju želiš da vidiš u svetu", a koji je gordanac upotrebila u svom komentaru o ljudskim pravima kod jelice.

srđane, kad si već preneo komentar sa jeličinog bloga, mogao si i ovu gandijevu rečenicu zbog koje je komentar i napisan.
inače, nemam ništa protiv da se o ovoj temi razgovara na posebnom blogu.
ionako kod jelice nije naišao na potrebno razumevanje jer je par komentara kasnije počeo fajt između jj bebe i višnje, a koji se munjevito preneo i na ostale blogere (uglavnom nesklone blogerskim svađama).

drugo nesto, nevezano za ovaj masterpiece introspekcije, vecno pitanje je kako, jednom kada si izlozen agresiji, kako reagujes nenasiljem. instinktivno bih izvadio secivo i prerezao pretnji grkljan - ukoliko je pretnja apsolutna. s druge strane plasim se da ce me policija, u tom slucaju, zaustaviti i na dugi niz odgovoriti od moje obitelji, a ona mi je najvazniji element zbilje. nisam sklon apsolutnom gasenju agresivnog nagona.

reaguješ instinktivno, dakle potpuno zavisi od situacije u kojoj si se našao.
instinktivan bes, odnosno instinktivna reakcija na nasilje je deo našeg unutrašnjeg bića i to se ne može izmeniti. podložno promeni je samo ono što je stečeno, ono s čim smo se identifikovali. jer sve naše negativne emocije dolaze usled identifikacije sa vanjskim utiskom.
dakle, mi možemo posmatrati kako se ponaša naš um na vanjske događaje, ali ako ti je život u neposrednoj opasnosti tvoja reakcija će biti instinktivna.
ono što možeš promenuti je da taj događaj ne napravi veliku štetu u tvom emotivnom polju, a to se događa ukoliko se emotivno vežeš za taj događaj.
to vezivanje potencira veliku količinu misli koji su negativnog karaktera i to te čini nasilnim. dakle, sama instinktivna reakcija na nepravdu nije nasilje, ali nered koji se stvori u tvom umu zbog tog događaja rađa nasilje.
taj nered mora biti izložen posmatranju.

instinktivan bes, odnosno instinktivna reakcija na nasilje

nalet adrenalina koji nekog gura u beg a nekog u skok u pravcu opasnosti...

iako priznajem da hercegovacki gen jeste u meni jaka komponenta,

Dobro da znam šta mi je, pošto pola gena vučem sa te strane.

nisam sklon apsolutnom gasenju agresivnog nagona.

Mislim da je određena količina agresivnog nagona potrebna svim ljudima za opstanak, za samoodbranu od neke opasnosti?

Šta bi moglo da pokrene sasvim obespravljene ljude na otpor ako tog nagona ne bi bilo?

Mislim da je određena količina agresivnog nagona potrebna svim ljudima za opstanak, za samoodbranu od neke opasnosti?

Šta bi moglo da pokrene sasvim obespravljene ljude na otpor ako tog nagona ne bi bilo?

odlično "predavanje" na tu temu ... posebno pentiranje na kraju



P.S. srđanu bi ono moglo biti posebno interesantno jer se odvija na univerzitetu u Tel Avivu

Mislim da je određena količina agresivnog nagona potrebna svim ljudima za opstanak, za samoodbranu od neke opasnosti?

Prema Frojdu, ljudi imaju nagon života, eros i nagon smrti, tanatos. Taj smrtni nagon tera ljude da se upuštaju u rizične i destruktivne situacije i činove koji bi mogli voditi do vlastite smrti - traženje adrenalina, nasilje, rizici i sl

Tanatos<<

Prema Frojdu, ljudi imaju nagon života, eros i nagon smrti, tanatos

po mom skromnom sudu, Frojd bolje da je konzumirao pečurkice (psilocibe) nego što je šmrkao kokain

dodao bih da mora postojati i granica u samopreispitivanju i da postoji granica našeg unutrašnjeg upliva u nagone i instikte koje vučemo od predaka (literarano govoreći) ... Nasilje jeste i uvek će biti deo naše, ljudske prirode.

ovo je netačno. nasilje nije deo naše prirode, kao što ni negativne emocije nisu deo naše prirode. nasilje i negativne emocije su nastale spoljnim uticajem i samim tim su stečene, a ne urođene.

kad govoriš o nagonu, odnosno instinktu, postoji u čoveku ta vrsta besa koji se javlja, kao što postoji kod svake životinje, ali taj bes ne vodi u nasilje nego je vođen nagonom za preživljavanje.

Daklem, rekao bih da osoba koja se plaši da bude ono što jeste u društvu ima jako male šanse da sebe "untutrašnje" promeni tako da bude i dalje dopadljiva društvu jer društvene norme se menjaju (džabe ste krečili )

onaj koji želi sebe da promeni to nikako ne treba da radi zbog društva nego zbog sebe. ako mu društvo servira poželjne promene onda treba samo da se drži zakona, ali to i nije neka promena. nasilje će ostati.

Hoću reći da znanje vodi ka samosvesti a ne želja za introspekcijom ... danas svi barataju informacijama ali znanja je sve manje ... zato smo svi u kategoriji jedno spolja, drugo u porodici i treće sam sa sobom

znanja je sve više, ali je razumevanja sve manje...pogotovo ako se radi o razumevanju samog sebe.

zemljanin
Hoću reći da znanje vodi ka samosvesti a ne želja za introspekcijom

postoje različite vrste znanja.

ovo je netačno. nasilje nije deo naše prirode, kao što ni negativne emocije nisu deo naše prirode. nasilje i negativne emocije su nastale spoljnim uticajem i samim tim su stečene, a ne urođene.

Nasilje u opštem smislu jeste dominacija tj. pokušaj da se bude alfa ... kompletna evolucija iz koje mi potičemo je zasnovana na tom primarnom obracu ponašanja ... taj animalni deo ljudske psihe se može smisleno uobličavati ali će uvek biti prisutan ... na kraju tog JA pacifizma stoji - izumiranje ... što je društvo pitomije tj. lakše za mnaipulaciju to su i nagoni za reprodukciju umanjeni ... u životinjskom svetu se to najbolje odslikava u ZOO vrtovima gde definitivno (sa aspekta ljudskog shvatanja) životinje "bolje" žive ...

Uopšte nisam protiv smanjivanja nasilja ali težnja ka njegovom apsolutnom potiskivanju samo će otvarati druge "ventile" ...

znanja je sve više, ali je razumevanja sve manje...pogotovo ako se radi o razumevanju samog sebe.

U globalu jeste sve više znanja ali u opštem proseku nazadujemo u odnosu na XX vek jer imamo strašno puno informacija ali mnogo manje znanja (prosečno) ...

docsumann

zemljanin
Hoću reći da znanje vodi ka samosvesti a ne želja za introspekcijom

postoje različite vrste znanja.

Postoje samo činjenice koje mi obrađuem u subjektivnu ili objektivnu realnost ... i postoji filozofija oko svega toga ... ali jedino na šta se možemo pozivati sa sigurnošću jesu činjenice ... zato dogma nikada ne može da postane nauka niti znanje već samo verovanje

Postoje samo činjenice koje mi obrađuem u subjektivnu ili objektivnu realnost ... i postoji filozofija oko svega toga ... ali jedino na šta se možemo pozivati sa sigurnošću jesu činjenice ... zato dogma nikada ne može da postane nauka niti znanje već samo verovanje

postoje znanja o fizičkom svjetu interpretirana kroz koncept nauke i sistem objektivno provjerljivih činjenica.
međutim postoje i duhovna znanja koja su lična i neprovjerljiva za druge sem ako se oni sami ne usude na sopstvenu duhovnu avanturu.
i da, ona nemaju nikakve veze sa dogmom. dogma ja sistem ideja koji "u životu" održavaju religije (o toj dogmi pričamo, zar ne).
duhovna spoznaja uopšte ne mora biti vezana za religijska učenja, a opet u nekim sferama može sa njima imati dodirnih tačaka (nije baš sve ni u religijama pogrešno )

naučnik i jogi imaju svoje specifične predstave o svijetu u čije istinitosti su obojica prilično uvjereni.
ono što umnogome razlikuje ta dva znanja je da jogi bukvalno živi u skladu sa svojim znanjem, a naučnik ga je samo svjestan, ono ne utiče bitno na njegove odluke u svakodnevnom životu niti ga definiše kao ličnost.

naučnici mogu biti vrhunski stručnjaci u svojoj oblasti, a u isto vrijeme biti i depresivni i skloni alkoholu, mogu biti intimno nezadovoljni svojim životom, pogubljeni na emotivnom planu, duboko nesrćne osobe ... dok spoznaja kojom jogi raspolaže čini ga oslobođenim od psihičkih patnji modernog čovjeka.

e sad koje je znanje tu superiornije prosudite sami ...

Kazezoze

onaj koji želi sebe da promeni to nikako ne treba da radi zbog društva nego zbog sebe. ako mu društvo servira poželjne promene onda treba samo da se drži zakona, ali to i nije neka promena. nasilje će ostati.

Само да истакнем. :)

EDIT: И да упитам: како то да Каз нема ауторску опцију?!

EDIT: И да упитам: како то да Каз нема ауторску опцију?!

Zar nema?

milivoje_bg

Текст није толико лош, но некорипћење великих слова на почетку реченице знатно успорава читање.
Молим аутора да убудуће не користи овакво насиље, те да се потруди да користи велика слова.

žao mi je, ali na mojoj tastaturi ne rade velika slova kad blogujem.

Текст није толико лош

čuj loš, izuzetan je

usporavanje čitanja od nekih 0,3s po rečenici ipak ostavlja dovoljno vremena da se završe sve dnevne obaveze

Srđan Fuchs

milivoje_bg

Текст није толико лош, но некорипћење великих слова на почетку реченице знатно успорава читање.
Молим аутора да убудуће не користи овакво насиље, те да се потруди да користи велика слова.

u, skroz se ne slazem, nekoriscenje kapitalnih slova odvraca upravo paznju od okolisnih zakoncica i potrazuje fokus na bit reci. usporava ignorantnost, i trazi pobudjenost paznje. jedno je sigurno, a to je da robotizirana bica nece obratiti paznju na ovakav vid izraza.

Ниси у праву. Но, нема везе !

Аутор текста је студирао теологију, говори о медитацији, а панкер је.

još nisam slušao kaza kako na blogu pušta pank

али нигде нисам приметио да се каже зашто би једна особа пожелела да постане мање насилна.

Када направиш један насилан акт, онда верификујеш насиље као прихватљив вид комуникације са другом особом. Пошто несвесно не познаје субјекте онда верификујеш и насиље над собом. Онда проради нагон за самоодржањем па улетиш у много гадан трип, а то је да мораш да будеш јачи, бољи, паметнији, моћнији, богатији... (све зависи о ком виду насиља се ради). Тако си сам себи направио стрес да мораш још више да радиш (вежбаш, послујеш, учиш...) како би се одржао у свету у коме је насиље прихватљиво (а сам си направио да буде прихватљиво). А пошто увек постоји неко ко је у нечему бољи, онда биваш рањив, па то прави додатни стрес и проблем са нагоном за самоодржањем који никако да буде задовољен. И онда душа живи хорор.

Гадан трип. Много гадан.

Šta reći detetu - skloni se kad ga vidiš

... i otići kod školskog pedagoga ili psihologa, izneti problem i tražiti da se obrati pažnja i preduzmu odgovarajuće mere protiv ponašanja problematičnog deteta

arianna

Šta reći detetu - skloni se kad ga vidiš

... i otići kod školskog pedagoga ili psihologa, izneti problem i tražiti da se obrati pažnja i preduzmu odgovarajuće mere protiv ponašanja problematičnog deteta

Ma sve je to već u toku, obaveštena je i socijalna služba, ali sve to traje. Đaci koliko god da su problematični zaštićeni su kao beli medvedi, a najveća teškoća je nesaradnja roditelja. Mislim, problem je daleko ozbiljniji nego prvi primer koji sam navela, meni jedino to što ne znam šta je prava informacija za moje dete u smislu vaspitanja stvara poteškoće.
Ne želim da vaspitavam dete da se sklanja od svakog ko podrazumeva da mu se sa puta skloni, a kako da se sačuva ako se ne skloni? Tek su pošli u drugi razred, prvi je prošao više nego harmonično - divna deca, sjajne učiteljice, skroz razumni roditelji. Drugi razred je počeo sa novim učenikom zbog kog su se ispisivala deca i premeštala u druga odeljenja u školi iz koje je došao.

meni jedino to što ne znam šta je prava informacija za moje dete u smislu vaspitanja stvara poteškoće.

uf, jedino... to nas saplice svakodnevno...
ne reci mu da udari da se zastiti jer nasilje nije resenje
ne reci mu da se skloni jer nasilnicima daje zivot
ne reci mu...

antioksidant

meni jedino to što ne znam šta je prava informacija za moje dete u smislu vaspitanja stvara poteškoće.

uf, jedino... to nas saplice svakodnevno...
ne reci mu da udari da se zastiti jer nasilje nije resenje
ne reci mu da se skloni jer nasilnicima daje zivot
ne reci mu...

Upravo to.

Đaci koliko god da su problematični zaštićeni su kao beli medvedi, a najveća teškoća je nesaradnja roditelja.

Jasno mi je o čemu pišeš, ali ono što možeš kao roditelj je da svoje dete naučiš da sebe sačuva, tako što će da se skoni od problematičnog učenika, naročito kada izostaje reakcija roditelja. Prepustiti problem nadležnima u školi, a svoju decu naučiti da postoje "drugačiji". Lično ne bih savetovala ulazak ni u kakav konflikt sa problematičnim učenikom, niti njegovim roditeljima.

Ukoliko se problem nastavlja, a preduzete mere nadležnih u školi ne daju rezultate, izneti problem na savetu roditelja i u dogovoru sa pedagogom ili psihologom škole, napisati prijavu protiv roditelja problematičnog učenika, za propušten vaspitni nadzor nad maloletnim licem.

arianna

Đaci koliko god da su problematični zaštićeni su kao beli medvedi, a najveća teškoća je nesaradnja roditelja.

Jasno mi je o čemu pišeš, ali ono što možeš kao roditelj je da svoje dete naučiš da sebe sačuva, tako što će da se skoni od problematičnog učenika, naročito kada izostaje reakcija roditelja. Prepustiti problem nadležnima u školi, a svoju decu naučiti da postoje "drugačiji". Lično ne bih savetovala ulazak ni u kakav konflikt sa problematičnim učenikom, niti njegovim roditeljima.

Ukoliko se problem nastavlja, a preduzete mere nadležnih u školi ne daju rezultate, izneti problem na savetu roditelja i u dogovoru sa pedagogom ili psihologom škole, napisati prijavu protiv roditelja problematičnog učenika, za propušten vaspitni nadzor nad maloletnim licem.

Slažem se sa ovim što je Ariana napisala. Iako se čini da je sklanjanje izraz slabosti, ono ipak to nije. Jednostavno nema efekta stupati u komunikaciju sa nasilnikom jer je njegova sposobnost za rasuđivanje u tim situacijama smanjena i samo sebi stvaramo komplikaciju. Tek kad se neko smiri onda možemo razgovarati. Vršiti konstatan pritisak na učiteljicu, psihologa i pedagoga škole, pisati prijave svaki put kad se desi nešto da to ostane zabeleženo.

Ono što mene muči u ovoj situaciji je što i se čini da škola ne čini dovoljno i nema adekvatne mere prema problematičnim đacima i roditeljima, a pre svega roditeljima dece. I nikako ne ulaziti u konflit sa roditeljima problematičnog deteta. Znam za više situacija gde se je to dodatno iskomplikovalo stvar i bilo na ivici međuroditeljskog obračuna.

Моја је прва помисао била да је дисфункционални систем јачи од нас појединаца и породица, и да овом проблему нема решења.

Онда сам помислио да је рећи "нема решења" сурово и глупо. Дете које је под нападима се, на крају крајева, може преместити у друго одељење. Такође, не дешава се ретко да се насилно дете повуче након што му се одговари насиљем. Значи решења постоје али нису лепа, задовољавајућа.

Онда се у мени појавио нови протест. Како то, нема лепог решења. Зар нисам пре пар година читао психолога Cialdini-ја, тамо где он наводи причу слабог детета које је свог насилника преокренуло у пријатеља. То се десило тако што је насилнику дало главну улогу (хероја) у његовом аматерском филму. Зар се често не тврди да су школски насилници по правилу деца која осећају да им се не посвећује довољно пажње. Ето идеје из које се може зачети нешто добро.

Волео бих да ове сугестије буду размотрене критички, ја нисам никакав ауторитет по овим питањима.

Онда се у мени појавио нови протест. Како то, нема лепог решења. Зар нисам пре пар година читао психолога Cialdini-ја, тамо где он наводи причу слабог детета које је свог насилника преокренуло у пријатеља. То се десило тако што је насилнику дало главну улогу (хероја) у његовом аматерском филму. Зар се често не тврди да су школски насилници по правилу деца која осећају да им се не посвећује довољно пажње. Ето идеје из које се може зачети нешто добро.

I ja se uvek iznova iznerviram kad shvatim da su rešenja retko na dobrobit obe strane. Imam utisak da se ovde ide na kažnjavanje pre nego što se dođe do toga šta je uzrok ponašanju i onog trenutka kad dete kazniš a ne pružiš adekvatno objašnjenje zašto si to uradio ono jednostavno ne kapira uzorčno posledičnu vezu između dela-nedela i kazne. I ja delim to uverenje da nasilnici često jesu deca koja u matičnim porodicama ne dobijaju adekvatnu pažnju. Pojedini roditelji reaguju samo kada deca naprave neku grešku, prestup i galame, tuku, bivaju nasilni verbalno i fizički i deca jedino takvu reakciju i dobijaju a onda to usvajaju za model komunikacije. Disfunkcionalno kako god okreneš.

ne reci mu da udari da se zastiti jer nasilje nije resenje
ne reci mu da se skloni jer nasilnicima daje zivot

Da se skloni, naravno.
Taj problem sto sklanjanjem daje zivot nasilnicima neka resava neko drugi a ne dete.

Problem koji ja vidim u sklanjanju nije taj sto tako nasilnicima daje zivot, vec kako detetu objasniti da sklanjanje nije njegov poraz vec naprotiv, pobeda.
A to i nije neki nereseiv problem

edi-va

Ako školski drug tri puta u istom danu gurne devojčicu od osam godina jer mu je stajala na putu (srećom ne na stepenicama već u učionici) i na njeno pitanje zašto je ne zamoli da se pomeri ona dobija odgovor: "Nemam šta da te molim, kad vidiš da dolazim imaš da se skloniš" - kako onda objasniti ili preneti najbolju reakciju na takvo ponašanje? Šta reći detetu - skloni se kad ga vidiš, a kad ga ne vidiš neka su ti anđeli čuvari u pomoći!?

Dosadašnje reakcije jednog roditelja školskog druga u sličnim, težim, ozbiljnijim situacijama sa drugom decom su bile da su to dečija posla.

Hvala unapred na konstruktivnim predlozima!

edi, carice...pažljivo sam pročitao ovaj tvoj komentar i mislim da razumem problem u kojem si se našla.
e, sad, pitanje je šta suprostaviti nasilju a da i to nije nasilje.
jedino što je moguće suprostaviti nasilju je razumevanje.

ako si pažljivo pročitala ono što sam napisao, a srđan objavio, primetila si da je naglasak na našem odnosu prema negativnim emocijama koje su izazvane vanjskim utiscima.
dakle, u tvom slučaju negativne emocije su izazvane nasilnim ponašanjem nekog dečaka u školi prema tvojoj devojčici i nerazumevanju roditelja tog dečaka da mu se dete nasilno ponaša.

dakle na tebi je da razumeš u potpunosti vanjsku situaciju koja je dovela do nasilnog ponašanja tog dečaka i negativne emocije koje su u tebi tim ponašanjem izazvane. ako uspeš da razumeš da svojim besom, ljutnjom ili bilo kojim drugim negativnim emocionalnim stanjem u koji si upala u tom trenutku nećeš uspeti ni za dlaku da promeniš nasilno ponašanje tog dečaka, tada ćeš znati i koji savet da uputiš svojoj devojčici jer je i ona doživela emotivnu reakciju pošto je bila izložena samom činu nasilja.

dakle jedino s čim je moguće da se suprostaviš nasilju, kako u tebi tako i prema tebi ili nekom tebi bliskom je razumevanje.

bilo je par saveta da obavestiš socijalnog radnika, nastavnika i sl. i svi su ti saveti razumni i dobri, ali mislim da je najvažnije da ni ti ni dete ne podlegnete i sami nasilničkom rešavanju problema, jer nasilje vodi u nasilje i jednom kad se pokrene ta nasilnička linija teško ju je kasnije zaustaviti.

Problem koji ja vidim u sklanjanju nije taj sto tako nasilnicima daje zivot, vec kako detetu objasniti da sklanjanje nije njegov poraz vec naprotiv, pobeda.
A to i nije neki nereseiv problem

pa to ti i kazem - ne dajes nasilniku zivot vec predajes svoj
ne moze sve tvoje bitke zivotu da vodi neko drugi

a da ponovim kaza (stitim se kazom od nerazumevanja)

mislim da je najvažnije da ni ti ni dete ne podlegnete i sami nasilničkom rešavanju problema, jer nasilje vodi u nasilje i jednom kad se pokrene ta nasilnička linija teško ju je kasnije zaustaviti.

jedino što je moguće suprostaviti nasilju je razumevanje.

Znam.

mislim da je najvažnije da ni ti ni dete ne podlegnete i sami nasilničkom rešavanju problema, jer nasilje vodi u nasilje i jednom kad se pokrene ta nasilnička linija teško ju je kasnije zaustaviti.

No way.


P.S.: Hvala vam svima.

mislim da je najvažnije da ni ti ni dete ne podlegnete i sami nasilničkom rešavanju problema, jer nasilje vodi u nasilje i jednom kad se pokrene ta nasilnička linija teško ju je kasnije zaustaviti.

Da li je samoodbrana nasilje?



Fajt je nekada jedino resenje.

alselone

mislim da je najvažnije da ni ti ni dete ne podlegnete i sami nasilničkom rešavanju problema, jer nasilje vodi u nasilje i jednom kad se pokrene ta nasilnička linija teško ju je kasnije zaustaviti.

Da li je samoodbrana nasilje?



Fajt je nekada jedino resenje.

Možda za dečake, ali šta ćemo za devojčice?

Evo još jedne situacije, skorašnje. Problematično dete u fajtu sa dečakom koga verbalno brani drugarica, kojoj potom problematično dete uvrće ruku, skače drugi dečak u njenu odbranu i kaže: "Devojčice se ne biju, one se ljube", problematični dečak njega pesnicom, ovaj uzvraća udarac i lomi mu naočare. Roditelj traži da se nadoknade naočare. Trenutno razmatramo da sakupimo novac za naočare - neke skupocene su u pitanju.
Dečak koji je viteški branio drugaricu je takođe dobio ukor.

Još jednom da ponovim, oni su generacija 2004/2005. To je ono što me najviše zbunjuje, a i plaši.

Možda za dečake, ali šta ćemo za devojčice?

Apelovati na uvodjenje zdravstvenog i specijalnog obrazovanja.

Zašto?

Zato što odgovorno društvo radi generalnu ili opštu prevenciju nasilja počev od osnovne škole - sistematskom EDUKACIJOM, i zato što su nam gradjani vaspitno i zdravstveno zapušteni<<<

Možda za dečake, ali šta ćemo za devojčice?

Da se skloni od budale. Sklanjanje nije bezanje. Ne znam... Sto kazu (mislim) Dalmatinci - nisam pametan.

Nije u pitanje bežanje od nasilnika, već čuvanje i zaštita sebe

ne vidim ni jedan razlog zašto bi neko drugi (mirno dete i njegovi roditelji), vodio/li nečije propuštene bitke (u ovom slučaju propušteni vaspitni nadzor nad problematičnim učenikom) i isterivao/li pravdu silom.

Učenik koji ima problem u ponašanju imaće ga i dalje, a naći će se već neko da njemu i njegovim roditeljima to jasno stavi do znanja. Ako mu već ne možete pomoći, nemojte mu produbljivati već postojeći problem.

Najlakše je upasti u krug nasilja, najteže je spustiti loptu.... i... što bi rekla jedna meni draga osoba: "ako ne znate da se igrate, prebacite je u tudje dvorište ".

Edi-va
Ne želim da vaspitavam dete da se sklanja od svakog ko podrazumeva da mu se sa puta skloni, a kako da se sačuva ako se ne skloni? Tek su pošli u drugi razred, prvi je prošao više nego harmonično - divna deca, sjajne učiteljice, skroz razumni roditelji. Drugi razred je počeo sa novim učenikom zbog kog su se ispisivala deca i premeštala u druga odeljenja u školi iz koje je došao.

Niko to ne želi, ali te situacije se nekada rešavaju same.

Moju ćeru je jedan mali stalno vukao za (dugu) kosu, beš negde u tom uzrastu. Ona mu rekla nekoliko puta daje to boli, meni se požalila, ali ja okrećem na šalu ("Možda si mu simpatija" ) ...i jednog dana ona dođe iz škole sva kaljava, blatnjava i mokra?

Šta se desilo, pitam ?


" A da vidiš kakav je on otišao kući" rekla mi je sva ponosna.
I nikom ništa, više nije bilo problema.

(edit : samo ga je uvaljala u baru, nije bilo tuče )

samo ga je uvaljala u baru, nije bilo tuče

blato je ljekovito

docsumann

samo ga je uvaljala u baru, nije bilo tuče

blato je ljekovito

Dokazano.