Akvareli

Pre dva, dva i po meseca, zove me telefonom moj drugar, prijatelj i kolega Radiša Lucić: Mikele... da li bi ti ...učestvovao u Likovnoj koloniji akvarela u ...Gerontološkom centru u Zrenjaninu....oni su organizatori...a ja mu dođem kao neki selektor... Pristanem iz taka. Onda se setim i pitam: A ko još dolazi? Radiša prvo poćuti malo a ja kao da ga vidim kako se češka po glavi: Ne znam...tebe sam prvog zvao...ali ću pokušati da okupim pravu ekipu. I bogami je okupio! Ne računajući mene, u ekipi su bili sve vrsni akvarelisti, majstori svog zanata: Čeda Kesić, Dimitrije Kolarević, Dragoslav i Olgica-Olja Husar, Milica Belanović, Rudolf Brkić, Pal-Paja Dečov, Aleksandar Kačar, Đuro Maravić, Nemanja Popović.

Sedmog oktobra u šesnaest nula, nula sati, eto mene u Zrenjaninu. Izađem iz autobuske stanice i  pitam momka koji naslonjen na ogradu , držeći je pažljivo palcem i kažiprstom, cedi poslednje dimove iz cigarete, kako da stignem do Gerontološkog centra? Taksijem, odgovara kratko. Ali ja bih da malo razmrdam ukočena kolena... E onda ćete se bogami napešačiti...kod semafora, eno onog, pokazuje mi prstom, skrenite desno, pa prva levo i samo pravo...ne možete da promašite. Ču'š napešačiti, mislim u sebi, neću se ni zagrejati, ja stari pešak i biciklista. I ne prođe ni petnaest minuta a ja pred kapijom Gerontološkog centra. Deluje kao lep hotel, oko njega negovan park, klupe omalane u crveno i sve čisto čistacko! Nigde da vidiš papirić, opušak...deluje nestvarno! Vi u likovnu koloniju, pita me portir i na moj odgovor upućuje me gde treba. Ulazim u centar kroz automatska staklena vrata, pa još jedna i stupam u prostran lobi, dnevni boravak, sa dvadestak udobnih što fotelja, što troseda. Upaljen televizor, bake, deke, paraplegičarke, distrofičari u kolicima na akumulator, prate neku seriju. Nazovem im dobar dan, pitam ih kako su, htedoh da sednem s njima na kratko ali se, verovatno obaveštena od portira, pojavi direktorka Zorica, mlada energična, sposobna ali vesela i komunikativna osoba, i povede me u tz Plavu salu. Tamo zatekoh pored Radiše i Olju i Dragoslava. Izljubimo se i pitamo za junačko zdravlje, popijemo kafu, na stolovima piće u rasponu od mineralnih voda, gustih sokova, Koka kole, Fante do Gorkog lista, Loze, Belog i Crnog vina. Da, i ćase sa kikirikijem i slanim grickalicama. Čaše i male i velike, staklene. Hoćete li da se smestite, da ostavite stvari, umijete se, skoro će večera, upita me direktorka? Dobio sam sobu broj 202 na drugom spratu. Po cenu da budem dosadan, ponovo ću o čistoći. Lift, hodnici, soba...prečisti, kako se ono kaže: Možeš da ližeš pod! Soba prostrana i svetla, imam i terasicu, kuhinju, veliko kupatilo, plakare, posteljina i peškiri kao da su uštirkani, sapun u celofanu, u kuhinji dve flaše mineralne vode i čaše, televizor sa satelitskim programom....imam osećaj kao da sam u Palasu u Portorožu! Kasnije sam video da i tz korisnici imaju istovetne sobe a parovi i prave apartmane. Sredim se i stepenicama siđem na večeru. Opet zadivljujuća čistoća. Na mom ali na ostalim spratovima, u sredini od koje se račvaju hodnici sa sobama, dnevni boravci. Tu upoznam baku koja neprekidno nešto plete. Pitam je šta će to biti a ona mi kaže: Bolero! Ja to nikad ne bih obukla ali pletem za jednu devojku. Sutra ću kad ovo završim, da ispletem natikače za moju dobru drugaricu kojoj zebu noge. Kažem joj da smo u neku ruku kolege, ona umetnica, ja umetnik. Smeje se a baka koja sedi na fotelji pored nje, potvrđuje: Da samo znate šta sve ona ume da ištrika!

Sutra posle doručka zadužujemo pribor i materijal. Dobijam deset tabaka 300-gramskog Fabriano akvarel papira, Fabriano blok i o čuda!, Sankt Petersburške akvarelne boje! Za one koji nisu upućeni, to su jedne od najboljih boja na svetu! Recept je tajna i potiče od davnina ali je procurelo da se kao vezivo koristi med. Pored Engleza, Rusi su oduvek bili najbolji akvarelisti.

Ali ne! O nama samo telegrafski. Radili smo u fantastičnim uslovima i ostavili centru odlične akvarele.

Idemo na ono što je meni bilo najvažnije, najbitnije. Pored iskrene i neprekidne pažnje koja nam je posvećivana od strane direktorke Zorice, psihologa(škinje) Ane, Socijalne radnice Mire, Jasmine šefice računovodstva, Roži terapeutkinje, divnih hitrih i nasmejanih kuvarica i servirki, posle samo jednog dana, shvatio sam da se na isti način ophode i prema korisnicama i korisnicima Gerontološkog centra. Iako u centru stalno boravi 300 osoba, svima su znale imena, do u tančine svaki pojedinačni slučaj, uvek spremne da pomognu, fizički i psihički. Od prvog dana sa nama je vredno radila Renata, tiha introvertna ženica. Sutradan sam je zamolio da mi pokaže svoje radove. Kad sam joj pohvalio nekoliko, uz nenametljive savete kako da organizuje površinu, za nagradu sam posle ručka dobio izložbu njenih radova u keramici! Na praznom stolu, poređala je petnaestak terakota posudica, korpica, šolja i šoljica. Bio sam zaista ushićen. Pitao sam je da li je neko nagovorio ili je sama odlučila da ih ne boji nego da ih ostavi u boji pečene cigle? Ja sam smatrala da je tako lepše, rekla je gledajući u pod. Složio sam se s njom. Vrlo brzo su nam se pridružile Slađana, Nada i Jovanka, sve tri u kolicima, onim teškim sa komandama i akumulatorom. Sklanjali smo stolice da bi mogle da se primaknu stolu. Sve tri približno istih godina i sve ekstrovertne ali različitog obrazovanja. To im nije ni malo smetalo da se druže i pomažu međusobno ali i da kontaktiraju i razgovaraju s nama. Ni u jednom trenutku nisam osetio sažaljenje, nisu mi dozvolile one same, a verujem da bi bile povređene da je bilo drugačije, smejali smo se i šalili, gledale su nas kako akvarelišemo, komentarisale, sa velikim zanimanjem postavljale pitanja, Nada je Slađani pridržavala šolju s kafom, ja sam joj preko stola upaljačem palio cigaretu, sipao im sokove, sve u svemu, kao bilo koji susret s prijateljicama, prijatan i opušten.

Za GC sam uradio tri akvarela koji su pre svega moja lična igra nadahnuta kineskim i japanskim ideogramima.

Koleginica Olja me tiho zamolila da njoj napravim jedan za uspomenu. Uradio sam još desetak akvarela, prvi, pejsaž, poklonio sam terapeutkinji Roži, drugi rađen po sećanju, Gradska kuća i Katolička crkva u centru Zrenjanina, poklonio sam Slađani, podelio sam i ostale. U neobaveznom razgovoru sam se izrekao da doručkujem jabuku i kašiku meda. Na stolu se ubrzo našla posuda sa žutim, zelenim i crvenim jabukama. Preko puta mene je u tom trenutku sedela baka izuzetne lepote, doterana, sve na njoj u savršenom skladu od boja do materijala! Pre nego što je sela, dubokim baršunastim altom je pitala da li će nas omesti u radu ako posedi s nama do večere. Već sam bio spakovao boje, oprao četke ali sam ponovo sve raspakovao, stavio papir ispred sebe i naslikao činiju s jabukama. S radoznalošću je pratila poteze moje četke: Zavidim vam na daru, bio je njen komentar kad sam potpisivao akvarel. Ustao sam i preko stola joj dao jabuke: Ovo je za vas. Izraz na njenom licu ću pamtiti dok sam živ! Za mene! Ali gospodine...pa ovo je...ne znam kako da vam se zahvalim...? Sutra ću ga poslati na uramljivanje, hvala vam od srca. Gospođo, zadovoljstvo je moje.

300 ljudi, 300 sudbina! Na poklon smo dobili i knjige poezije sa posvetom iz ruku njihovih autora: Plavi bokal, Nenada Terzioskog i Reč pesnikove duše, Tomislava Govedarice. Obojica su u kolicima ali Nenad iako od pojasa naniže nepokretan, može da pokreće ruke, veseo je, nasmejan i raspevano raspričan. Tomislav je težak slučaj! Jedva sam uzeo knjigu iz njegove ruke koja se kretala nearikulisano u svim mogućim pravcima. Grimase koje su izobličavale njegovo lepo lice, označavale su osmeh. Nejasni glasovi visokih tonova koji su dolazili iz njegovog grla, govorili su da je srećan što je među nama i što je mogao da nam pokloni svoje pesme. Posveta u knjizi izgleda kao žvrljotina, kao razrađivanje hemijske olovke ali je meni dragocena. Neko se može zapitati kako je uspeo da napiše knjigu, odgovor je strpljenje i pažnja terapeutkinje koja je vremenom i upornim radom s Tomislavom, naučila da pravilno tumači njegovo glasanje. Ljudskost na delu!

Mogao bih još dugo o njima ali mislim da je i ovo dovoljno da shvatite gde sam i s kim sam bio, da razumete i prihvatite sve ljude na zemaljskom šaru.