The Doomsday Machine

Kako prepoznajete prevaru ili blef? Kako procenjujete da li će neko poštovati dogovor ili ugovor? Kako procenjujete da će neko ispuniti svoje obećanje ili ostvariti pretnju? Kako znate da li je neko ozbiljan, da je istina ono što govori? Kako znate da li je crvena linija koju je neko povukao zaista crvena linija ili tu još ima prostora za pomeranje?

Svi inteligentni ljudi traže i kreću se po granici. Po crvenim linijama. Zato što se na njima uvek nalaze optimalna rešenja. Sva deca instinktivno traže crvene linije. Dokle mogu da idu? Da li su roditelji zaista ozbiljni? Kada će roditelji da reaguju? Te "pregovore" bake obično ladno gube.

U situacijama u kojima dve ili više strana imaju delom suprotstavljene delom zajedničke interese, gde su crvene linije, ko pobeđuje i zašto? Recimo prilikom pogađanja oko cene automobila. Ili u koalicionoj vladi. Da li pobeđuje onaj na čijoj strani je više racionalnosti? Više inteligencije, morala, dobrih argumenata, hladnoće, opcija, snage i jasne komunikacije?

U vreme hladnog rata, a i danas, obe vojne supersile su imale i imaju mogućnost uništenja celog sveta. Zamislite situaciju u kojoj jedna od strana greškom ili sabotažom lansira nuklearne rakete prema drugoj i ne može ih opozvati i o tome odmah obavesti drugu stranu. Ova situacija je obrađena u romanu i istoimenom filmu Dr. Strangelove.

Koje opcije ima druga strana? Zvanična politika kaže da treba odmah pritisnuti crveno dugme i uzvratiti napad. Ova zvanična politika je služila kao glavni mehanizam odvraćanja protivnika od napada. Jer je protivnik znao da će biti napadnut ako napadne. Međutim sada kada je napad već krenuo, šteta je već napravljena. Slati svoje rakete na drugu stranu neće ništa popraviti. Onaj koji pritisne dugme će biti zapisan u istoriji kao neko ko je iz čiste osvete, bez ikakve koristi, ubio milione ljudi.

Ali ako sada ne pritisnu dugme, druga strana će znati da je politika odvraćanja bio blef. Međutim koja je poenta sada dokazivati da nije bio blef. Međutim, možda je druga strana upravo ovo planirala i slagala da se radi o grešci. Međutim sve i da jeste, sada se ništa ne može promeniti ...

Problem napadnutog je racionalnost i sloboda izbora. Postojanje te slobode izbora je upravo ta slabost koju je možda napadač i iskoristio da bi ostvario konačnu pobedu. Kako se izboriti sa ovim problemom odnosno sa ovom slabošću? Odgovor je: uklanjanje slobode izbora. The Doomsday Machine je mašina koja se automatski aktivira u slučaju napada. Mašina sudnjeg dana. Uklanjanjem mogućnosti racionalnog izbora, odnosno dobrovoljno odricanje od kontrole, stvara najbolji mehanizam odvraćanja napadača od napada.

Ovaj paradoks nuklearne strategije se može primeniti na svaki konflikt u kome dve ili više strana imaju delom suprotstavljene delom zajedničke interese.

Zamislite situaciju u kojoj demonstranti pokušavaju da spreče lokomotivu sa kompozicijom koja nosi štetni otpad da dođe do deponije. Spreče je tako što svojim telima blokiraju prugu. Mašinovođa zaustavlja lokomotivu kada vidi demonstrante ne pruzi. Kompanija koja ga angažuje onda kaže mašinovođi da kada dođe na 100 metara od demonstranata, iskoči iz lokomotive koju ostavi da se dalje sama kreće. Demonstratori koji to vide nemaju izbor nego da se sklone sa pruge. Da bi to sprečili, demonstranti se lancima vežu za prugu. Da bi to upalilo, mašinovođa mora da vidi da su vezani i da ne mogu da se sklone što ga sprečava da iskoči. Kompanija onda zaposli kratkovidog mašinovođu i o tome obavesti demonstrante ...

U ovim pregovorima popušta onaj koji ima izbor. Odnosno pobeđuje onaj ko se odrekao izbora. Paradoks izbora.

Recimo da kupujete automobil. Vi želite da kupite, a prodavac želi da proda. Imate zajednički interes. Sa druge strane, vi bi da ga kupite što jeftinije, a prodavac da ga proda što skuplje. Imate suprotstavljene interese. Prodaja se desi kada jedan od vas dvoje učini finalni ustupak. Prodavac neće popustiti ukoliko misli da ćete vi popustiti. Vi ne popuštate ukoliko mislite da će prodavac popustiti.

Prodavac će popustiti ukoliko se uplaši da ćete izaći iz salona automobila (dealership). U Americi npr. prodavac zna da postoji u radijusu od 10 km još barem 10 drugih potpuno nezavisnih dilera koji imaju isti takav automobil, kao taj koji on prodaje. Kupac ima izbor, ali ne zna da li će u drugom salonu dobiti bolju cenu. Doduše, u Srbiji je barem jednostavno. Ima jedan diler, tako da kupac nema izbor pa i ne pregovara. Jedini izbor je da kupi drugačiji automobil. Ali i tamo je sličan diler kao i ovaj prvi. Zadržaćemo se na primeru Amerike. U Americi ne postoji varijanta da će vas prodavac pustiti da izađete iz njegovog salona, a da ne kupite automobil po koji ste došli. Osim ako ne tražite nešto potpuno nerealno.

Ako kažete prodavcu da ćete platiti ni $ više od $10.000, kako da dokažete da ste zaista ozbiljni? Prodavac procenjuje vaš blef. Recimo ako prodavcu pokažete menicu koju ste dali nezavisnom trećem licu da može sa vašeg računa da skine $2100 ukoliko automobil platite više od $10.000. Odnosno da nemate izbor ili da ćete imati veću štetu. I obratno. Ako vam prodavac kaže da vam ne može prodati automobil za manje od $12.000. Kako da procenite da li je blef?

Za ovu situaciju, svi prodavci su razvili strategiju po kojoj nemaju izbor Prodavac nikada nije ovlašćen da prihvati vašu ponudu. Kada prodavcu kažete koliko ste spremni da platite, on će vam reći da on može da vam proda vozilo samo za $12.000 i da mu menadžer salona ne da da proda automobil za manje. Inače bi propao salon. U ovoj taktici, menadžer koji u stvari i donosi odluku, uskraćuje sebi mogućnost komunikacije. I time paradoksalno pojačava svoju pregovaračku poziciju. Koji je vaš odgovor na ovu taktiku? Morate da imate svoju strategiju odricanja od izbora. U ovoj situaciji kupac je u mnogo boljoj poziciji, samo mora da je bude svestan. Morate da napravite ponudu i kažete da imate samo toliko novca i da iz razgovora sa drugim kupcima znate da za taj novac možete kupiti taj automobil. Pretpostavimo da je proizvođačka cena $9.500 i da su troškovi salona $500. Uz vašu ponudu, salon bi pokrio troškove bez profita. Čak i taj scenario je povoljniji po prodavca nego da vas pusti da napustite salon. Ceneći vašu demonstriranu odlučnost prodavac će reći da mora da proveri sa menadžerom. Ukoliko ste bili ubedljivi, vratiće se sa cenom koja je za $100-$200 veća od one koju ste ponudili. Bez obzira šta ste ponudili. Ukoliko niste bili dovoljno odlučni i jasni, vratiće se sa cenom koja je i preko $500 veća od one koju ste ponudili. Jedino ukoliko ste ponudili manje od proizvođačke cene, oduvaće vas i reći da ste neozbiljni. A onda će naknadno pokušati da vam utrapi razne ekstra dodatke.

Paradoks odricanja od izbora demonstrira i vojska koja prilikom napada forsira reku preko mosta i odmah ruši most preko koga je prešla.

Koaliciona vlada je još jedan primer u kome strane imaju delom zajedničke delom suprotstavljene interese. Ako date dovoljno jaku izjavu o tome šta ste namerili da uradite, time ste drugim partnerima u vladi poručili da nema povratka. Srušili ste most. Političari koji ne daju konkretne izjave, izjave koje mogu da ih koštaju, koji samo govore o opštim mestima, ne rizikuju ništa. Rušenjem mosta za lagani povratak postavljate partnere pred izbor: ili će prihvatiti ono što ste im nametnuli, ili će pružiti otpor i dovesti do pada vlade. Ukoliko vam pad vlade nije u interesu, odnosno šteta od novih izbora je veća od potencijalne koristi, odlučite da popustite. U suštini i nemate izbor. Imate ulogu žabe koju davi zmija.

I u slučaju pretnji, odsustvo izbora i racionalnosti služi kao važan mehanizam dokaza ozbiljnosti pretnje. Odsustvo racionalnosti dolazi u formi jakih emocija i strasti.U vatri borbe, ljudi zaborave na to gde su im interesi i bivaju poneseni emocijama. Strast je forma Doomsday Machine. Postoji jasno odvajanje strasti od racionalnog. Um je dizajniran da prepusti kontrolu strasti koja služi kao garancija ponuda, obećanja, pretnji. Mereći i ocenjujući emocije i strast kod drugog čoveka, ljudi i procenjuju njihovu ozbiljnost i odlučnost. Osnovni mehanizam prepoznavanja emocija kod drugih ljudi je čitanje izraza lica. U situacijama u kojima su ljudi pod potpunim uticajem strasti i emocija, komunikacija i racionalan izbor više nisu opcije. To je situacija pokrenute Doomsday Machine. Emocije kao garancije obećanja i namera, iskrenosti, kao odsustvo izbora, kao odvraćaj napadača od napada, kao podsticaj na određena ponašanja, kao motivator.

Recimo strah od gubitka deteta je izuzetno moćna emocija, koja ima prateću neopisivu bol u slučaju tragedije, i predstavlja Doomsday Machine koji nas tera da učinimo sve da sprečimo i najmanju mogućnost da se tragedija desi. Ova emocija nema veze sa racionalnim ili sa odlukom. Sa njom smo rođeni. Nastala je u procesu evolucije kao strategija koja je dovela do povećanja uspeha u preživljavanju potomaka. Isto kao i Doomsday Machine u slučaju Dr. Strangelove, ona u slučaju tragedije gubi smisao za jedinku koja je izložena razarajućem bolu. Ima smisao samo za druge jedinke kao dodatna opomena na moguće posledice.

Emocije je jako teško sakriti, a još teže simulirati. Naši detektori simuliranih emocija su jako vešti. Algoritmi emocija pokreću čitavu seriju reakcija tela: od izraza lica, do znjenja, crvenila, podrhtavanja, grčeva, suza  i sličnih rekacija. Glumci, čiji je posao simulacija emocija, u pozorištu ili na filmu, vam mogu reći koliko je rada i treninga potrebno i koje sve metode koriste da bi uspeli da nateraju svoj mozak da pokrene lavinu rekacija tela koje gledaoci očekuju da bi poverovali da se radi o stvarnoj a ne lažnoj emociji.

Darwin je pristupio objašnjenju porekla vrsta primenjujući princip dizajna unatrag (reverse-engineering). Znamo kako stvari izgledaju danas i pitamo se koji su izroci da su postali to što su.

Mogućnost eksperimentisanja kao metoda dokazivanja je bila krajnje ograničena. Sva moderna saznanja u oblasti genetike potvrđuju teoriju evolucije i počinju da otvaraju vrata za eksperimente. Od mnogih se ljudima diže kosa na glavi. Kombinovanje gena, stvaranje novih vrsta, kloniranje, eksperimenti sa matičnim ćeiljama itd. Strah od mogućih posledica nas navodi za ideje o zabranama i zatvaranju očiju.

Prirodna selekcija i evolucija jedinki (replikatora) u ogromnim vremenskim periodima dovodi do selekcije i akumulacije onih gena koji su doprineli unapređenju preživljavanja i brzine reprodukcije jedinki. Oni geni koji su doveli do boljeg preživaljavanja i reprodukcije ljudi su danas dominantno prisutni.

Na kraju svoje knjige, Darwin je napisao da se njegova teorija ne odnosi samo na tela živih bića, nego i na njihove umove. Odnosno da se um životinja i ljudi, isto kao i njihova tela, razvijao po istim zakonima evolucije. Tada je i dao predviđanje da će to predstavljati potpuno novi temelj psihologije.

Evoluciona psihologija je upravo taj temelj. Primenjujući iste principe dizajna unatrag, evoluciona psihologija objašnjava i svrhu emocija i način njihovog nastajanja. Emocije, takve kakve su prisutne kod većine ljudi danas, su nastale i izgrađene u jednom dugačkom vremenskom preiodu delovanja prirodne selekcije i zakona evolucije i opstale su jer su unapredile preživljavanje i reprodukciju ljudi. Svaka emocija vrši mobilizaciju i uma i tela kao odgovor na izazove i probleme sa kojim je suočena jedinka.

Ljudski um je dizajniran u procesu evolucije da bi rešio probleme koji su bili postavljeni pred naše pretke pre više od 20.000 godina. Većina evolucije čoveka se odvijala u kontekstu društva lovaca i sakupljača. Tako da u moderno doba imamo jedan poprilično zastareo dizajn. Sreća je da racionalni deo tog dizajna ima potencijalno dominantnu ulogu i uspeva da shvati i kontroliše većinu štetnih i neprimerenih poriva.

Sledeći put o konkretnim emocijama kao primerima Doomsday Machine. Strah. Bes. Gađenje. Sramota. Zahvalnost. Doživljaj lepote. Ljubav.

Liberalna ekonomija - prvi deo

https://www.facebook.com/SasaRadulovich

https://twitter.com/SasaRadulovich

.