ЖАЛ
Џабе ми је све сестро мила и марке и одело и ципеле
Нема га више оној наше кад се искраднемо из дом па босе побегнемо на сред село а тамо онија наши слепци
Е кад се сетим срце пусто оче да пукне
Сејо сети ли се некој за мене или су ме сви заборавили
Поздрави кој пита за мене
Ако те овуј зиму некој потражи узни мојти дар
Франкфурт, 1970. године
(из књиге „Печалбари" Драгослава Манића ‒ Форског)
Читам поново књижицу „Печалбари", једну од преко двадесет пет које је на свом родном (лужничком) дијалекту написао Драгослав Манић ‒ Форски (међу њима и један роман, колико знам ‒ један), лужнички Вук, како га зовем. (Лужница је предео дуж истоимене реке на крајњем југоистоку Србије.) Долазе ми у свест срећни дани у селу мојих родитеља, када сам о празницима и током лета с њима одлазио нашим „фићом" у посете бабама и дедама. Ни недостатак текуће воде, ни инсекти, ни земљане куће, ни пољски клозети, ни блатњави путеви... ништа није могло да помути моју радост када смо тамо одлазили. (Чујем недавно да сличну везу са својом „прапостојбином" има и једно данашње градско дете, које је тамо много ређе, коме тамо нису баба и деда и које је узвикнуло овог лета: „Ово је право село!") Осећао сам да су ти људи топли испод избразданих лица одебљале коже и отврдле мимике, осећао сам то у њиховој жељи да ми се приближе, да ми дају „бонбонку" или „чоколатку", или да ми направе „медовину", иако често нисам разумео бар половину од онога што су ми говорили. Некима је било чудно зашто не одговарам, док се не би појавио преводилац, најчешће у лику моје маме.
Али, није овај текст о мојим сећањима на Стрелац тих година. Не. Већ подуже желим да, онима које то занима, а нису видели тај свет из другог угла осим оног „комедијашког" у домаћим филмовима и серијама, понудим неке аутентичне текстове из књиге „Печалбари" аутора кога сам споменуо. Знао сам да за већину тамошњих људи није било зараде у новцу осим преко печалбарења (а касније од „дотација" њихове деце која су отишла у град). Да продају нешто из своје производње није било шансе (можда нешто од принова стоке) ‒ планински крај, уз неплодну земљу нудио је кратка пролећа и јесени, недовољне некад за сазревање оно мало поврћа које би се родило. Многе су породице заправо бивале на ивици глади или су се лако могле наћи на тој ивици. Колико год људи били ведрог духа, такав живот их је ипак крунио. Штедело се на себи, али за госте је увек морало да има све, за њих се највише чувало.
И, дакле, док читам ове кратке записе, боре се каткад суза и осмех, због посебне наивности, једноставности језика који ми је све симпатичнији, који ми делује невино, па и онда када куди и проклиње.
С дозволом аутора (који је у овом случају заиста више био сакупљач него аутор у дословном смислу речи), цитираћу вам нека од писама ‒ због могуће бројности (зависно од интересовања), као посебне коментаре. Овде још само:
ПИСМО ЧИТАОЦУ
Ова књига настала је на основу аутентичних писама, која су печалбари писали или добијали. Из мноштва писама одабрана су она писма која најбоље казују ко је то печалбар (печаловник, како кажу Лужничани); зашто одлази на печалбу чим окопни снег; зашто оставља породицу саму; како понесе торбу у свет, а остави срце дома; како својим знојем кваси малтер и жуљавим рукама зида палате широм света; како се враћа топлом породичном огњишту тек у позну јесен, када земља почне да мрзне и када чекић и висак крену на зимовање у лужничким селима...
Ово је књига о оним старим печаловницима који су ишли пешице „чак у Влашко", о онима који препознају своја дела у Београду и онима који су отишли у далеку Аустралију, а можда и у ‒ недођију.
У овој књизи ништа није измишљено. Сачуван је и говор Лужничана. Извршене су само неопходне корекције. Можда ће ова књига потврдити да су речи „печалба" и „печал" (туга) истога рода. И више од тога! Јер, печалбарство није само лични и породични проблем, већ социјални, друштвени проблем.
Намера ове књиге је да се боље упознају Лужница и Лужничани.
Драгослав Манић Форски (1974)