(R)EVOLUCIJA

Subota, 27. oktobar 2012. U Madridu hiljade ljudi na trgu organizuju narodni parlament u kome raspravljaju o novim merama vlade za prevazilaženje krize. U Rimu 25.000 ljudi demonstracijama obeleževa 'Anti Monti dan'. U Grčkoj, ne tako masovno, ljudi se bore protiv novonamernutih mera i sve glasnijeg fašizma. U Srbiji se raspravlja o tome da li je na slavi jedne političke organizacije služen suši i da li je potrebno da predsednik ide na rakijadu u susednoj zemlji.

Srbija je 2012. zemlja vaskolikog blagostanja i u situaciji koja podsećana neke druge zemlje u Evropi oko 1930. godine.

Katastrofalna ekonomska situacija u kojoj ima više zvanično nezaposlenih nego zaposlenih, gde je zaduživanje i trgovina osnovni biznis, gde postoji idejno potpuno bezlična politička 'elita' korumpirana i oslonjena na bogataše koji nemaju bilo kakvih ograda, sa zaostavštinom skoro izgubljenih ratova i susedima koji sa podozrenjem gledaju na Srbiju, sa elementarnim nedostatkom pravnog sistema, sa nasilnim grupama, sa političkim podzemljem koje se polako etablira zahvaljujući naklonosti pojedinih vlasnika kapitala i struja bezlične političke 'elite'.

U takvoj zemlji sindikati postoje samo kao parapolitičke organizacije namerene da očuvaju svoje pozicije i dobar odnos sa vlastima, ko god to bio. Najave, pa otkazivanje sindikalnih protesta imale su toliko minoran uticaj na one koji imaju razlog za protest i političare (vlast) da bi, da je poštenja, sindikati morali razmisliti o samoukidanju ili makar o potpunoj promeni delatnosti.

Ne bi trebalo biti ni preterano strog prema njima. Oni makar na papiru imaju članstvo među zaposlenima. Najveći broj zaposlenih u Srbiji radi za državu. Da bi Srbija krenula putem izlaska iz krize jedan broj državnih službenikabi trebalo da izgubi posao. To bi nekako trebalo da znači da sindikalci izvedu na ulice onu manjinu koja radi da bi im sačuvali radna mesta na račun većine koja ili ne radi ili se snalazi svojim radom. Tu bi se mogao potražiti razlog za ovoliki uticaj sindikata u Srbiji.

Nekako su se, kao sindikati, i političke partije u Srbiji pokazale kao institucije u koje se ne sme imati poverenje. Bez ideologije sa namerom da se dođe na vlast i da se sopstveni kadrovi rasporede po mestima koja kontrolišu protok novca a ne da se na vlast dođe kako bi se glasačima, pravim poslodavcima političara, olakšao i poboljšao život. Bez pominjanja imena ali sasvim se fino vidi da stranke rade u korist svojih finansijera a ne svojih poslodavca-glasača. Kako bi oni imali hrabrosti da predlažu kopanje rude nikla, GMO, eksploataciju škriljaca, nuklearne elektrane, uzimanje kredita, državne intervencije za odlaganje plaćanja dugova...

Temeljna rekonstrukcija sistema koji je uspostavljen i učvršćen ovde dovodi do sumanute situacije gde se zaista ne zna razlika između kandidata za predsednika ili njhovih stranaka, skoro je nemoguća. Ukoliko se ta rekonstrukcija želi mirnim putem moraju je sprovesti oni koji vladaju sistemom. Dobru volju za odricanje od moći teško je naći bilo gde u svetu pa i u Srbiji. Nasilna promena takođe ne daje šanse za pozitivnu promenu. Nasilno bi se jedna grupa ljudi zamenila drugu a budućnost bi svakako bila opterećena rezultatima nasilja.

Možda je idealističko ali je za sada jedino korisno...i sve više se pokazuje kao efikasno. Solidarnost i tolerancija ljudi (naroda, građana) i zajednički nastup prema državi i svim njenim pojavnim oblicima. Na našu veliku žalost pojedine komune su se prvo udružile na pitanju bezbednosti pa tako imamo naoružane stražare u atarima pojedinih sela koji štite njive. Država se na tom poslu pokazala neefikasnom. Sličnu stvar, potpuno drugačiji motivi, najavio je i gradonačelnik Kragujevca koji sprema 2000(!?) ljudi za zaštitu od države i njene policije. Istina pomenuo je i zaštitu Kragujevčana. Nedavno je grupa stanara nekoliko zgrada iz Beograda zaustavila sudske izvršitelje koji su došli da plene imovinu. Osim živog štita izvršiteljima su dostavljeni i svi zakonski osnovi za otpor.

Mada ne izgleda tako ali i masovno neplaćanje RTV pretplate je vid građanskog otpora. Pretplatu je zakonskim rešenjima nametnula država.

Pojedina sela funkcionišu po principu solidarnosti i u zajedničkim nastupima prema državnim organima čije odluke ugrožavaju opstanak sela (pojedina sela u opštini Kovin), zajednički nastupi prema tržištima van sela, solidarnost unutar same zajednice. Možda nije masovno ali video sam nekoliko sela sa uređenim i funkcionalnim unutrašnjim sistemom, sa zivim i sređenim sistemom školovanja ....

Možda je izlaz u shvatanju društva kao organizma, nezavisnog od državnih zakona i vladara (kako god da se zovu) i razvoja na osnovu zajedničke saglasnosti i promišljanja o uslovima života i daljeg napredovanja. Potrebno je sa druge strane slobodnim protokom ideja i iskustava učiniti da zakonitosti organizacija ne budu zacementirani većih prilagođavati.

Ma šta mislili o političarima ali lokalne vlasti u Aranđelovcu, Trsteniku, Vrnjačkoj Banji i Užicu jesu postupile kao deo organizma sastavljenog od građana a ne kao ovlašćeni predstavnici političkih partija, kada su zabranili radove na istraživanju nalazišta nikla. Interes zajednice ispred interesa grupacije na vlasti. Njihove odluke nisu 'zakucane' ali su korak ka samostalnosti 'lokalne samouprave'. Jednostavno nema vlasti koja bi im u ovom trenutku nametnula svoju volju. Iako 'država' ima svoje mehanizme da te odluke poništi pitanje je da li će to moći bez otpora same zajednice.

Organizacija bliže zajednice i prilagođavanje okolini (sa manje ili više 'izbegavanja' države) je možda put ka promeni. Korak po korak država odnosno njene elite mogle bi ostati na čelu ljušture bez realne moći i uticaja. I tada možda prihvatiti promenu, odnosno prilagoditi se istoj.

Mnogi će pokušati da nađu ideološke osnove tih promena i verovatno će, pogrešno, koristiti nazive kao što su komunizam, kolektivizam i slično. Utopija možda, ali ona je bliža, više nego što bi mnogi bili spremni da priznaju, anarhizmu....

Mnogi u Amerikama, Evropi, pa i u Srbiji primenjuju anarhističke principe, bez preteranog razmatranja kako se to zove. Ljudi jednostavno rade sve da bi živeli slobodno.