Malo nezadovoljstvo i velika kampanja

U poslednjoj nedelji oktobra, pravo niotkuda, u centar medijske pažnje lansirana je priča o tobožnjim sukobima unutar LDP-a.

Okidač za pomenuto zbivanje bilo je pismo koje je na sajtu „Peščanika“ objavio Nenad  Prokić, profesor FDU, jedan od osnivača LDP-a, narodni poslanik u dva prethodna skupštinska mandata i ugledna javna ličnost.  Tekst je objavljen pod naslovom  „Umesto govora na  Glavnom odboru LDP“. Nema nikakvog  spora oko legitimnosti ovog čina. Nenad Prokić je slobodan da svoj tekst objavi gde želi i javno prezentuje svoje mišljenje i politički stav. Istog dana, tekst je integralno prenet na službenom sajtu LDP-a uz najavu od dve rečenice u kojima se kaže da se očekivalo da će Prokić o pitanjima koja je otvorio, govoriti na Glavnom odboru održanom dva dana ranije, na koji nije došao. Pored toga na sajtu LDP-a postavljen je link na finansijske izveštaje jer  se u tekstu tvrdilo kako se godinama u stranci ne podnose finansijski izveštaji.

No, ostavimo sada po strani sadržaj pisma prof. Nenada Prokića. Javnost je detaljno sa tim upoznata, jer su pismo istog časa „prigrlili“ tabloidi, a pažnju mu posvetili i drugi mediji, pa je ono do detalja analizirano i razrađivano.

Nekoliko drugih aspekata je ovim povodom jako zanimljivo i indikativno. Nemoguće je ne primetiti da pismo koje se tiče relativno nebitnih unutrašnjih odnosa u jednoj opozicionoj stranci, dolazi u sam centar pažnje i  to u zemlji s obiljem teških političkih i ekonomskih problema i apsurdnih skandala. Baš u danu, kad je pismo objavljeno, u Srbiji su boravile diplomatske“ dive“, Hilari Klinton i Ketrin Ešton, sa namerom da urazume srpsko državno rukovodstvo oko rešavanja brojnih regionalnih problema, pre svega odnosa sa Kosovom i BiH. Istovremeno, na unutrašnjem planu, vlada je pripremila budžet, oslonjen na potpuno nerealne parametre i lišen mogućnosti da svojom strukturom ozbiljnije utiče na reformsku i modernizatorsku potrebu srpskog društva i države. Vlada je pored svega, baš u ovom periodu, definitivno ugrozila autonomiju Vojvodine, a u Kragujevcu izazvala sukob lokalne vlasti i policije, koji je eskalirao do toga da je lokalni lider formirao neke svoje zaštitne stranačke jedinice. Istog dana „oborene“ su lokalne vlasti, u nekoliko srpskih gradova na potpuno politički incidentan način.  Baš tog dana, novinarka B92 iz Vranja, disciplinovana je bombom pred kućnim pragom, a u parlamentu su neke stranke tražile zabranu „Insajdera“, jer je valjda korupcija i lopovluk uslov opstanka  našeg naroda na Kosovu. U parlamentu je donošen zakon kojim se krše tri postojeća zakona i ozbiljno nagriza pravni sistem.  Dakle, direktno iz vlasti jedna bujica nerazuma i destrukcije.

No, sve to postaje nebitno i pismo Nenada  Prokića postaje najvažnije, jer je idealan povod da se napadne lider LDP-a , ključni kritičar vlasti, zapravo lider ono malo organizovane opozicione energije što je preostala u sumornoj, osiromašenoj i ojađenoj Srbiji.

I, po već tradicionalno poznatoj i uhodanoj šemi, krenula je politička kampanja. Nose je tabloidi i novinari koji već više od deset godina pokušavaju politički uništiti Čedomira Jovanovića, ne baveći se nikada njegovim političkim stavovima i aktivnostima nego naučenim i dogovorenim konstrukcijama i stereotipima, skovanim u „radionicama“ nastalim devedesetih.

U kampanju, ti politički propagandisti vlasti, i protivnici normalne Srbije, nekad voljno, nekad nevoljno, a nekad konstruišući, uvlače bivše članove LDP-a koji su napustili stranku i nude im da se i oni bace kamenom na LDP i Čedomira Jovanovića.  Bar dva tabloida, otvorila su duple stranice, kako bi razgorile temu kompromitovanja i to će se događati još nekoliko dana na taj način, a permanentno u kraćoj formi.

Zašto se tako arči energija propagandista „nazadnjačke“ Srbije i njihovih političkih pokrovitelja na jednu malu stranku koja u parlamentu ima 14 poslanika ?

LDP i njen  predsednik Čedomir Jovanović su zapravo jedina preostala opozicija u Srbiji, i to alternativa koja bez straha i bez putera na glavi, u parlamentu i javnom životu ukazuje građanima Srbije kojim bi putem trebalo ići ako hoćemo da živimo kao normalan svet. Reforme, racionalnost, modernizacija, promena sistema, evropske vrednosti i evroatlanske integracije. To je konstanta koja je definisana zajedno  s onim ljudima koji više nisu u LDP-u, a koji po nekad o njemu ružno govore i sa Nenadom Prokićem koji je član stranačkog rukovodstva, a koji je očigledno nezadovoljan.  Razlozi za nezadovoljstvo bi se najefikasnije mogli razrešiti kroz stranačke organe i raspravu. Verujem da to g. Prokić zna, kao i što verujem da mu nije bila namera da postane glavni junak „Kurirovih“ i „Informerovih“ serijala, koji su opasniji za „javno zdravlje“ građana Srbije nego za LDP i Čedomira Jovanovića.