Arhitekta između dva morska grebena

Od kada se Praotac otisnuo u virtuelne, nebeske prostore odake posmatra kako naslednici i sledbenici razrađuju njegovo delo koje im je ostavio u amanet, oni grebeni su u početku za njegovog vremena kada je započinjao arhitekturu gradnjom prve nastrešnice ili uređivanjem ulaza u pećinu viđeni kao mali kamenčići koji vire iznad površine mora, posle su rasli pogurani potrebama vladara počevši još i pre faraona, verskih časnika, još kasnije imaocima kapitala ili političara kada su otkrili mogućnost promocije putem arhitekture. Ili prosto vizijom nekog ko je imao moć da nadograđuje te dve stene i drži ključ za odobravanje prolaza između njih po sopstvenoj volji. Da sve oko rasta grebena i ključarenja ne bi  zvučalo vulgarno i da bi se pokazalo narodu kao korak u bolju budućnost izmišljen je i, naravno, opšte prihvaćen eufemizam o napredku civilizacije i unapređenju kulturnog obrasca bez objašnjenja o uzrocima i posledicama ali sa naglašenim slovom o onima koji posedovaše ključeve.

U pojedinim istoriskim etapama kada je civilizacija privremeno posustajala i gubila kontrolu nad samom sobom ali i kada nije uspevala da sagleda šta joj je činiti ubuduće ključ je na neko vreme dospevao u ruke ljudi manjkavih u domenu elementarne kulture pa je delovanjem tih necivilizovanih ključara arhitektura posrtala. Takođe, uočeno je da kad promine nevolja koju u predhodnoj rečenici navedeni učiniše desi se prisustvo nadošlih naprednih i humano nastrojenih koji su želeli novo ili da bar uspostave razgrađeni urbani model, ali nikada dovoljno snažno i dugotrajno da bi se potrlo predhodno, za vremena nepodobnog što je bilo izgrađeno. U principu uvek je bilo, bez obzira na vreme ili ključara, pravo na prolaz otuđeno od ljudi koji nisu imali pristup ključu i koji su nametnutu arhitekturu ili urbani milje koristili i sa time se, hteli ili ne, saživljavali.

Navođenje primera tokom istorije arhitekture, iz bilo koje epohe, čak i kada se radi o slučajnom izboru uvek svedoči o iznuđenosti stvaranja arhitekture.   Iz onog što bi moglo da bude navedeno kao primer, bez namere da bude i dokaz. Uočava se značajan i presudan uticaj naručioca iskazan u moći da se dozvoli i podrži iskorak ka novoj formi jer zdanje niče i udeva se u urbani milje samo ukoliko je izgradnja zdanja plaćena a motivi platioca mogu biti veoma različiti, od iskrene želje da se unapredi okolina do zadovoljenja svojih potreba, možda hirova ili obeležavanja epohe u kojoj je stvarao svoj svet, ma kakav da je. Arhitekta je sledio princip, u masi događanja i arhitektonskoj produkciji tokom vremena preovladavao je princip kompromisa, ujedničavanja i srednjeg puta. Ipak, kada jedan model postane zasićen i kada se u njemu ne može više prepoznati inicijator ili naručilac, ključar okreće ključ, otvara prolaz i izabrani arhitekti odplovljavaju ka pučini i model se menja nudeći novu formu koja onda postaje etalon za novu varijantu kulturnog obrasca.     

Tako, bio je onaj gospodin što je Rajtu rekao da hoće muzej koji do sada nije viđen i koji će da pomeri granice negde unapred, možda i horizont da dotakne, a pošto će se muzej zvati njegovim imenom eto i njega uz to neverovatno zdanje direktno u istoriji. Ili verske imperije koje su naručivale crkvena zdanja, te su se desile katedrale, mošeje, džamije, manastiri. U tom kontekstu a na drugoj strani posebno aktivni u ovom procesu su bili vladaoci koje je istorija označila kao diktatore. Nalagali su arhitektama da stvaraju arhitekturu i urbani milje sa zadatkom da ih ovekoveči, da pruži potvrdu o njihovom trajanju, težili su zato klasici, klasikom su pokazivali da nisu od juče i da su postojali od pamtiveka i da će trajali doveka. Nisu onako željni večnosti shvatili da je klasika gotike koju su posebno cenili odigrala svoju ulogu kad joj vreme beše a za njih nema te prerogative koje su zamišljali da im donosi . Posle svega, takvim retrogradnim mišljenjem ostalo je samo devastirano okruženje i temeljito naružena klasična arhitektura. Za čudo, i danas se u nekoj formi pojavljuje sličan poriv kog ljudi koji su odjednom nakupili dovoljno para i uz nedostatak elementarne kulture ali sa neopisano velikom potrebom da se iskažu i dokažu kao kolenovići koji su tu odvajkada i onda posežu opet za klasičnim formama verujući kao i oni diktatori da se time upisuju u istoriju. U toj pobrkanoj istoriji i prevrnutim epohama stvara se tako sasvim drugačiji kulturni model gde se prostakluk i nouveaux riches ideologija nameću a mnogi arhitekti prate trend i učestvuju u razaranju ne samo arhitekture kao pojedinačnog arte facta već i ukupne urbane matrice.

Ipak, arhitekti su imali povremeneo priliku da stvaraju formu arhitektonsku zaista slobodno, fornu do tada neviđenu i prelepu istražujući dokle mašta i talenat kada su nesputani i oslobođeni mogu dosegnuti. Ipak i to je bilo samo kada je onaj koji je naručio zdanje tako želeo i hteo, sloboda je bila prividna, ograničena voljom i vizijom nadređenog naručioca koji je putem arhitekture poželeo da se upiše u istoriju ili nametne svoje viđenje ili pokaže svoju moć ili je zaista imao iskrenu nameru da unapredi kulturni model ali teško je dokućiti šta od ova dva gesta važi. Zabeleženi su i slučajevi kada je vladalac zaista imao potrebu da menja i unapređuje i prevazilazi do tada učinjeni model i da se iskazuje kao istraživač novih oblika i to je ipak bilo u sferi njegovog razumevanja sveta i umetničkog doživljaja stvarnosti a arhitekta je u tom okviru delovao i ovaploćivao svoje viđenje vizije koja mu je predočena.  

Graditelji piramida, pa arhitekti katedrala sve do modernista, post modernista i kasnije u ovo vreme slobodnh strelaca, Kalatrave, g-đe Hadid, Fostera, koji još nisu klasifikovani jer nije moguće bez istoriske distance uočiti i formulisati definiciju modela u kome oni stvaraju. Oni su dobili ili stekli sobodu koja njihovo delo čini sasvim različitim i novotvorenim i tek se očekuje vreme kada će oni biti uvedeni u neki od kultiurnih obrazaca  kao što je to učinjeno sa svim predhodnim pregaocima. Najnovije doba, ovo savremeno, i delanje nekoliko arhitekata koji misle unapred je posledica slobode koja im je data voljom i moći naručioca koji je spreman da njihovu viziju izgradi i podnese troškove bilo zato što zaista želi napredak razumevajući potrebu za promenom i napredkom civilizacije ili prosto želi neobičnom i do tada neviđenom arhitekturom da stekne ili preotme bolju poziciju na tržištu. Arhitekta ostaje i dalje prodavac angažovan na arhitektonskoj pijaci gde mu je ako je dovoljno dosledan u praćenju trenda dodeljena jedna od tezgi za prodaju arhitektonske lepote, i dalje tegli svoju arhitekturu na leđima pokušavajući da uveri ključara da je njegov teret upravo to što ključaru treba i što očekuje i da zato treba da mu otvori prolaz između ona dva grebena.