Heroji ulice

Nedelja, 12. januar2008.

Passengers at Argentina's main airport have damaged ticket counters and thrown objects at staff after an airline cancelled flights for a second day. TV pictures showed broken glass in the terminal of the national carrier, Aerolineas Argentinas, at Ezeiza International Airport in Buenos Aires. The protests were against delays caused by a baggage handlers' strike and a walk-out by ticket counter workers. Witnesses said the stoppage began after a passenger abused an airline employee.

- Aleksandre, da li možeš da mi kažeš zašto u Beogradu nema demonstracija - pitao me je moj izraelski prijatelj dok smo razgovarali o najnovijim političkim potezima Vojislava Koštunice.

Probao sam da mu objasnim da je ljudima dosta šetanja i demonstracija, i da nema više Miloševića koji je mogao da okupi kritičnu masu ludi.

Pažljivo me je saslušao pa dgovorio da izraelski narod već 50 godina protestuje, s vremena na vreme, kad zatreba, da na ulicu izlaze i NGO sektori da se bore protiv sukoba s Palestincima, i sindikati koji traže veće plate ili bolje uslove rada, i drugi.

- Nikada nam nije bilo muka od demonstracija. To je jedini način da kažeš svoje mišljenje - reče mi.

Zaista, priznajem, uhvatio me je na suprotnoj nozi. Matirao. Nisam imao odgovor. Znao sam da je u pravu.  

Srbi ne izlaze više na ulicu i tačka. Srbi se više ne bune ni-za-šta. Otupeli smo. Sedimo kući. Čitamo novine, gledamo TV, slušamo radio, surfujemo. Pišemo u nedogled.

Više se ne bunimo glasno kada u pozorištu gledamo lošu predstavu. Ćutimo, po neko izađe iz sale, ali niko da baci paradajz ili jabuku, niko ne opsuje niti glasno kritikuje. I još na kraju dobiju aplauz.

Sindikati ne izlaze na ulice. Valjda živimo u divnom sistemu, s divnim primanjima. Što se ne ugledamo na braću Grke, bliske nam Italijane, Francuze. Tamo sve stane, tamo se gaće tresu na sam pomen sindikata, ovde je sve podeljeno stranački. Ej, stranački sindikati.

Ljudi ćute i trpe.

Čirevi, infarkti, šlogovi, dijabetesi, suicidi su logične posledice akumulacije nervoze i depresije u organizmu.

Ne pozivam na lomljenje izloga, niti na tuče s policijom, niti na bilo šta destruktivno.

Jednostavno, pitam zašto Srbi, narod nebeski, voli da bude toliko tuzzan u pojam i da "ćuti i trpi"?

"Psss, nemoj da te čuju". "Ma kakav sindikat, hoćeš da dobijemo otkaze". "Ma kakva ulica, protiv koga da protestujem, pa da me direktor vidi"....

Srbine, srpski!

Ustani kad te žulja guza. Urlaj kada neće da te čuju. Pokaži koliki si, kada te smatraju mišem.

Zašto ćutiš i trpiš, Srbine srpski!

ps

Ovaj blog je namenjen svima -  ljudima koji misle da je krajnje vreme da narod izađe na ulice i kaže da mu je dosta laži, manipulacija, devedesetih, lažnih patriota, izolacije i kulturne, sociološke i ekonomske bede...