гост петком

„Odlučio sam: tokom narednog meseca neću više sedeti na krovu i razmišljati da li da skočim, nego ću se zaista ubiti. Ali, neću otići s ovog sveta a da pre toga ne saznam kako izgleda jebati se s nekim.“

Dnevnički zapis iz 1983. godine nevinog šesnaestogodišnjeg Kurta Kobejna (1967-1999)depresivnog bolesnika, kasnije heroinskog ovisnika, buduće grandž ikone devedesetih i lidera planetarno popularnog sastava Nirvana u kojem donosi odluku da seksualno napastvuje punoletnu mentalno zaostalu devojku zbog čega je zamalo izbačen iz srednje škole Vedervoks u Aberdinu, država Vošington

„Zapravo, ceo album Nevermind, zvučao je kao dugačak spisak mnogih stvari do kojih im nije stalo. Naravno, rokenrol ima dugu i ponosnu istoriju pesama posvećenih silaznoj životnoj putanji, ali sa Nirvanom je prvi put zabeleženo da ova vrsta pank muzike istovremeno izbaci i najprodavaniji album i najslušaniji singl. ... Ako je biti gubitnik moglo da postane cool – i ako je Nirvana mogla da proda 10.000.000 primeraka albuma Nevermind, da proda zbirku demo-snimaka i B-strana pod imenom Incesticid u zlatnom tiražu, i gleda kako joj treći album, In utero (prvobitnog naslova „Mrzim sebe i želim da se ubijem“ – prim. N.S.), zauzima prvo mesto na top listama odmah po izdavanju – onda je bilo jasno da se kultura depresije duboko usadila u meinstream... Svako ko je doživeo ozbiljnu depresiju ima svoju tužnu, groznu priču da ispriča, sopstvenu muku da preživi. Na nesreću Kurt Kobejn nikada neće stići dotle. Svakoga dana zahvaljujem se Bogu što sam ja u tome uspela.“

Elizabet Vercel (Elizabeth Wurtzel) spisateljica sa Harvarda, autor svetskog bestselera „Prozak nacija – Mladi i depresivni u Americi“ (Prozac Nation) ličnih memoara o depresiji publikovanih 1994. prema kojima je snimljen istoimeni film sa Kristinom Riči i Džesikom Lang u glavnim ulogama

NEVERMIND (9/x)

Nirvana, Geffen records (1991)

Kada se moj dobri i voljeni tata Filip ubio, majka se osetila izneverenom.

Sećam se, posle prvog šoka, kada smo ga pronašli obešenog o opasač privezan za cev odvoda -  od stana iznad nas, koja je izlazila iz plafona našeg kupatila – Helena nije ni suzu pustila. Nikad. Ni na bdenju, ni na Novom groblju na sahrani, niti na četrdesetodnevnom pomenu kada se familija ponovo iskupila – zaista nikad, nikad posle toga. Negde duboko iznutra mama je mrzela tu „njegovu sebičnu“ poslednju odluku koju je doneo i „ostavio nas same na ovom svijetu“. Nikako nije želela da razume njegovu slabost, ali Filip, obe smo to vrlo dobro znale, bio je zaista teško bolestan. Još od puberteta patio je od kliničke depresije ali je godinama uspešno lečio svoje depresivne epizode i psihičke poremećaje putem psiho-terapije i uz pomoć lekova koje mu je propisivala teta Katarina, lekar psihijatar, kasnije najbolja mamina prijateljica, sve do najveće krize u koju je bio zapao – koja se okončala tragično po naše živote. Depresija nije smrtonosna ali Filip je nažalost pripadao onoj suicidalnoj grupi od 15 %  depresivnih bolesnika koji naposletku dignu ruku na sebe.

Dobro se sećam, te sedmice u novembru, kada se Filip obesio, na MTV-ju se pojavila „Smells like teen spirit“ najpoznatija pesma Kurt Kobejna (Kurt Cobain) koju je napisao posle bolnog raskida sa svojom velikom ljubavi Tobi Vejl a prema grafitu njene prijateljice Hane Ketlin koja je posprdno na zidu njihove sobe ispisala „Kurt miriše na Tin Spirit“, parfem svoje tadašnje ljubavi sugerišući da se seksao s njom. 

Mislim, Filipu nisu kao Kobejnu kada je bio dete odlučili da prepišu lek Ritalin jer je patio od hiperaktivnosti (ADHD), niti je komšijinu mačku zatvorio živu u dimnjak kuće svojih roditelja i smejao se naglas kada je umrla i usmrdela celu kuću, niti je mrzeo svoje razvedene roditelje i svoju majku smatrao kurvom, niti su ga fascinirale odvratne stvari poput fotografija bolesnih vagina iz medicinskih časopisa, niti je bio opsednut fliper-bebama, decom koja se rode bez ruku, niti je pisao drske glupačke grafite poput „Bog je peder“ ili „Abortiraj Hrista“, slikao vanzemaljce i izdeformisane fetuse, niti se drogirao pušeći marihuanu, konzumirajući LSD, ekstazi, heroin, ništa od toga. Ali je, baš poput lidera Nirvane, uprkos ogromnoj ljubavi koju je osećao prema supruzi i detetu, i uprkos velikoj podršci moje majke i porodice koja je prolazila kroz pakao i mrak njegovih depresivnih epizoda, iz nekog razloga beskrajno mrzeo sebe i doneo odluku kakvu je doneo.

Prema običaju u domu ožalošćenih po „odlasku“ pokojnika utihne sva muzika, ugasi se televizor, mesecima čak vlada sućutna tišina i tihi razgovori o životu upokojenog ali ja u svojoj sobi nisam gasila radio i tv prijemnik. Zbog te „nove muzike“. Zbog Nirvane. Zbog sebe. Zbog Filipa.

Mama je, iako shrvana od tuge, vrlo brzo skinula crninu. „Nije ju zaslužio“ – govorila je prijateljicama i susedama koje su tih dana svraćale na kafu i razgovor.

Filip je bio slikar, voleo je rok muziku i najčešće se družio sa muzičarima. „Muzika je slika duše“ – čitao mi je sa jedne od svojih omiljenih ploča. Bila sam još uvek klinka kad nas je odveo na oproštajni koncert njegove najdraže grupe Smak na košarkaškom terenu „Crvene Zvezde“. Beše to osamdeset i prve, otprilike u isto vreme kada je Kobejn snimio svoj jezivi film „Kurt počinjava krvavo samoubistvo“ u kojem se pred kamerom super 8 pretvara da seče žile ivicom napola presečene konzerve.Te večeri posle koncerta na Kalemegdanu plakao je, kao i mnogi od 7000 ljudi u publici, baš kao malo dete. „Dobro, pa nije Smak sveta“ – mama ga je tešila u šali.

  Voleo je slika, da ćuti, duboko razmišlja i dugo puši cigarete.

On me naučio da crtam. Da maštam. Da razmišljam.

Nikada mi nije kupio poklon. Majka je bila zadužena za „ih, te stvari“. Kao dete mrzela sam ga zbog toga ali kasnije kada sam upoznala i shvatila jedan veći deo ličnosti moga oca – nisam mu zamerila. Na protiv, još više sam ga zavolela zbog toga. Vikendom smo za lepog vremena išli u šetnje na Kališ, na klupici u parku sedela sam mu na ramenima dok je majka šetala sa Katarinom, i posmatrala dok je u blok broj 5 polagano izvlačio jednu dugu zagonetnu neprekidnu liniju...

Onda bih pogađala šta crta i uvek je iznalazio načine da me iznenadi.  Maštom.

Kuca na njegovom crtežu je naposletku kada bi se linija zatvorila nepogrešivo na čudan način postajala mačka, zeka patka a miš slon.

„Filipe, ne zamajavaj nam dijete Filipe“ – brinula se majka. „Pusti bar jednom da pogodi šta to škrabaš.“ Ali nikada to nije učinio.

Sećam se, zalepio je na drveni okvir mog krevetića nečiji crtež o dvostrukom kodiranju iz knjige Čarlsa Dženksa na kojem su bili istovremeno prikazani i zeko i patka. Učio me kako neki vide jedno a drugi opet drugo ali da „mi“ moramo da vidimo oboje, da bi što bolje razumeli svet koji čine svi koji gledaju i tumače, i oni prvi i drugi i treći. Hteo je da mu kći razume tog simpatičnog hemafrodita, „čika-tetu Zeko-Patku“.

Krišom mi je pokazivao i objašnjavao svoja platna, pošto mama nije volela njegove slike, a njega je opet volela mnogo, više nego sebe – i to mi je oduvek bilo čudno. Pričao mi je kako ju je na jedvite jade zadržao u Beogradu, koji nije volela, niti Beograd nju. Na njegovom platnu  „Ljubavnici“ na kojem je sredinom sedamdesetih naslikana Helena, moja prelepa mati kao devojka i on sićušan, izveštačen i nakazan zagledan u lavirint koji je predstavljao njeno, za njega „misteriozno“, srce - pomešao je sa uljanim bojama i svoju spermu (što su činili mnogi slikari, mnogo kasnije čak i Kurt Kobejn u svojoj slikarskoj fazi).  Na taj način, tvrdio je, ja imam na desetine polu-braće i polu-sestara kojima je on i otac i mati. Vremenom, sva platna i grafike na koje sam nailazila, posmatrala i tumačila, postale su ako ne moja braća i sestre onda sigurno moji bliski rođaci.

Otprilike tri meseca posle sahrane, bila je nedelja, dobro se sećam, ćutke smo ručali „bakin objed“ - mlince i pohovanu piletinu - jelo koje ju je njena majka naučila da sprema.

-          Sutra odlazim. Dogovorila sam. Dala sam otkaz i oprostila sam se sa prijateljima i koleginicama.

-          Lepo, baš lepo. – zajedljivo sam prokomentarisala. Bilo mi je krivo.

-          Više te neću siliti. Ako ideš, lijepo završi ručak i kreni da se pakuješ. Ako ostaješ, tu ti je stan, režije su plaćene, snalazi se sama, ne zanima me...

-          Ali bilo bi ti bolje da me poslušaš i ideš sa mnom. Ja sam ti majka. – ipak je dodala.

-          Mama, rekla sam ti, ne idem nikuda. Punoletna sam, odlučujem sama. Beograd je moj dom. Ja tebe preklinjem da ne ideš.  Urazumi se, u Hrvatskoj besni rat.

-          Upravo zato i idem. Hoću da budemo na svome, sa svojima. Ne želim da sjedim ovdje i iz dana u dan slušam ovu odvratnu srpsku propagandu.

Danima smo se svađale oko iste stvari. Bila je uporna u nameri da odselimo kod bake i dede u Slavonski brod. Ujaka Ivana, Heleninog rođenog brata, te godine mučki su ubili u Vukovaru; rat koji je uveliko uzimao maha poljuljao je mnoge međuljudske odnose, tako i naše; dugogodišnji prijatelji su postajali mrski neprijatelji, susedi su digli oružje na susede, državne televizije emitovale su nemilosrdnu huškašku propagandu, afirmišući zlo i mržnju. Filipovo samoubistvo i nedugo potom ujakova smrt – nanele su joj veliku duševnu bol i uticale na radikalnu promenu njenog ponašanja. Od brižne, tihe, umiljate i nenametljive žene, Helena se pretvorila u neurotičnu, agresivnu i drsku osobu srca ispunjenog gorke, neopisive boli. U kući, na ulici, čak i na poslu nije izbegavala niti jednu priliku za konflikt. Ja sam znala da me ona voli najviše na svetu ali njenu suludu odluku da odlazi u neizvesnost tada nisam nikako mogla da razumem. 

-          Ženo Božija, znaš da sam primljena na faks, tvoja podrška mi je sad najpotrebnija! Kako si tako sebična! – svađa je bila ne izbežna.

-          Ženo Božija?! Ja sebična?! Kakav je to drski ton! Kako to ti razgovaraš sa mnom?! Srami se!!!

-          Da je tata sad živ on bi sigurno...

-          Ali nije. – odmah me prekinula. I nemoj mi, molim te, opet o njemu. On je pokazao koliko nas je volio. Ne znam šta sam uopće vidjela u tom sebičnom slabiću! Zaludio te neakvim glupostima, „velika tatina umetnica“, mo'''š mislit'! On i njegove glupave ploče, knjige i usrane slike! Sebičnjak! Mesecima nisam spavala od brige, bila sam uz njega kroz sve krize koje je prolazio! Upamti, da nije bilo mene živjeli bi smo kao prosjaci! Na stranu to što je meni okrenuo leđa, ali evo sad, okrenuo mi je sopstveno dijete protiv mene. Ne zaboravi, Lena, ja sam te rodila, najviše se brinula o tebi i vređa me kada uporno odbijaš da prihvatiš ovo što ti govorim... – bila je van sebe od besa.

  Nastavila je da priča. Njena galama više nije dopirale do mene. Bila sam „unutra“. Nisam čula njene reči, već samo  „Endless, namelles“. Suze su mi kanule u tanjir sa kuvanim mlincima i pohovanom piletinom.

-          I zašto sad plačeš? – napokon je primetila. Čuješ li ti šta te pitam?

-          Nijevažno, mama, nijevažno...   

/Namerno napisano nepravilno „nijevažno“– umesto „nije važno“ poput „nevermind“ – u literaturi prevedeno na srpski jezik i kao „nemaveze“/

Nikola Svilar (radna verzija romana „Audio zgrada“) 2008

Hvala gospodinu Stojanoviću.  

Literatura i izvori:

--------------------------------------------------------------------------------------------------

Elizabet Vercel „Prozak Nacija – Mladi i depresivni u Americi“  Plato, Beograd 2004.

Elisabeth Wercel „Prozac nation“ 1995. /Čarls R. Kros  „Teže od neba“ Rubikon Novi Sad 2007.

Charles R. Cross „HEAVIER THAN HEAVEN a Biography of Kurt Cobain“ 2001.

Mirko Jakovljević „Nevidljive terazije Slobodana Stojanovića Kepe“ Krug Ćuprija 2000.

Čarls Dženks „Jezik postmoderne arhitekure“LP „Crna Dama“ Smak, PGP 1977.

www (wikipedia)

Manje poznati pojmovi i objašnjenja

Mainstream – glavna struja

Grandž /grunge/ – pank-rok, podžanr alternativnog roka nastao u Sijetlu koji je dominirao tokom devedesetih na radio stanicama i muzičkim televizijama širom SAD posebno kroz rad sastava Nirvana, Alice in Chains, Pearl Jam i Soundgarden.

Platinasti tiraž – preko 1.000.000 prodatih primeraka nosača zvuka

Zlatni tiraž – preko 500.000 prodatih primeraka nosača zvuka

„Endless, namelles“ – skrivena psihodelična numera na albumu „Nevermind“ koja oslikava unutrašnji bes, očaj, beznađe.