Krugolina evocira uspomene plus izvinjenje

S istorijske distance i pod teretom griže savesti, osećam potrebu da ovde na blogu, gde sam pre četiri godine dobila ogromnu podršku sumanutoj ideji da građani mogu doprineti promeni sistema, iznesem neke manje poznate detalje iz doba nastanka i trajanja Majke Hrabrosti. Ne znam tačno zašto, verovatno je u pitanju sebični poriv da olakšam sebi, ali nekako se tešim da bi kolateralna dobrobit mogla biti i lekcija nekom drugom ko se eventualno zaleti na vetrenjače. Sudeći po nekim komentarima na nedavnim blogovima, više od jednog blogera 'vata baš ta vrsta ludila.

U celu priču ušla sam čista srca i čiste biografije. Nikad nisam bila član nijedne partije, nikad posao nisam dobila preko veze, nikad s policijom i sudovima posla nisam imala, nikad krala, nikad nikom ništa svesno nažao učinila. Najveće mrlje u biografiji bile su mi činjenica da sam potplatila anesteziologa da bih bila sigurna da ću da dobijem epidural na porođaju, i činjenica da sam se rukovala i slikovala s Klintonom. Prvi greh sam odmah otvoreno priznala, već u drugom blogu o dogodovštinama s trudnoćom i porođajem. Drugi sam prećutala sve do sad, plašeći se da će da me prozovu za špijuna i domaćeg izdajnika. Prof. dr Stanojević svejedno me je tako i ocenio, a da za "Nice to meet you" momenat s Klintonom nije ni znao. Nazivana sam i "ministrovim čovekom", pripisivalo mi se i da sam se prodala. Tako da mi sad sve ravno do Kosova (i Metohije), može da me naziva ko kako hoće, i da priča ko god šta hoće!

Prva lekcija koju sam tokom Majke Hrabrosti naučila bila je: ako nemaju za šta da se uvate da bi te diskreditovali - oni će to da izmisle. Jedan od abera iz lekarskih krugova, koji je pustio (bar kako sam čula) moj omiljeni doktor svih vremena, smešta me u Lazu Lazarevića tokom maja i juna te i te godine. I tvrdi da imam proverenu dijagnozu. Vid'o on dokumentaciju rođenim očima. Drugi aber potiče sa neke konferencije psihologa, gde moja prijateljica, nakon što je pomenula da me poznaje, nailazi na reakciju zgražavanja kolega uz rečenicu: "Ja sam čula da je ona teška narkomanka".

Druga lekcija koju sam naučila: Plaketle i diplome primaj, ali pare i poklone - NIKAKO! Prva nagrada koju je Majka Hrabrost osvojila bila je DISRUPTION AWARD, a u obrazloženju je pisalo: "... zato što je uspela da poremeti uobičajeni sistem razmišljanja i ponašanja u Srbiji..." Iako su posle toga stizale i druge nagrade, meni je ta prva - isključivo zbog tog naziva i obrazloženja - ostala najmilija od svih. Ej, poremetiti poremećeni pogled na stvari, malo li je?!

Problem je nastao kada smo od nagradodavaca, predstavnika marketinške agencije LUNA/TWBA bili priupitani čime bi još mogli pomoći akciju, imaju oni razne klijente, animirali bi ih da nam doniraju šta treba... Znajući da nas u budućnosti očekuju obilasci porodilišta, a s obzirom da kola nisam imala, priupitala sam ih da li imaju neku rent-a-car agenciju za klijenta, koja bi nam ustupila kola na dan kada treba obilaziti porodilišta?

Sledeće što znam je da u danima koji su usledili stiže do mene priča da mi se hoće pokloniti auto. Ja u šoku! Moj čovek viče: ni slučajno! "It's a bribe!" Onda ja neću da primim kola. Onda problem što neću da primim. Pa što neću, to će biti ohrabrenje drugima da se građanska inicijativa isplati? Pa uvrediće se darodavci! I na kraju pristanem da ta kola uzmem na korišćenje, pa da se vrate kad više ne budu trebala.

I tu se zahebem. Zinulo mi dupe na kola. Zbog toga doživim da me prof. dr Paja Jovanović u radio-emisiji uživo optuži da sam se prodala, da mi je ministar lično kupio auto! Zabolelo me je to više nego bilo šta drugo što sam tokom Majke Hrabrosti doživela. Za srce me je ujeo. I sa velikim olakšanjem sam ta kola nakon 13 meseci korišćenja vratila. Ali priča ostaje. Prodala sam se.

Treća greška: bezgranično poverenje u ministra. Verovala sam da je i on čista srca, da hoće da menja stvari. Uostalom, on je nas kontaktirao, on se prvi javio, on je na svim vestima nakon prvog sastanka za televiZOR izjavio da inicijativu podržava i da bi on prvi potpisao peticiju da nije njemu upućena, pa nema smisla da je potpisuje. A mi bez zvanične podrške ništa nema da napravimo samo kuknjavom. Mi imamo želju da se nešto menja, on ima poluge menjanja u svojim rukama. I još kaže da se slaže i da hoće da menja situaciju.

Jedna novinarka je u tim ranim danima pokušavala da me upozori, pričala mi da je on u prvi mah šizeo uzduž i popreko zbog blogova o stanju u porodilištima, i besno tražio da se tome stane na put. A onda mu je neko od savetnika rekao da bi on to trebalo da podrži, pa je zato podržao. Nisam joj tad verovala. Sad joj verujem.

Četvrta greška: razvodnjavanje. Već na prvom sastanku s ministrom dozvolila sam da se skrene s teme. Pristala sam na prvi zajednički predloženi projekat: anketu porodilja. Sad se mislim - koji mi je k***c bio i kakve li sam bunike tada jela? Kakva, bre, anketa porodilja? Iza nas je tada bilo 500 horor priča o maltretiranju i korupciji po našim porodilištima. I umesto da se reklo: evo to vam je anketa, ne treba nam nijedna druga, nego ajte vi vidite kako te svoje lekare da uvedete i podvedete pod neki sistem koji funkcioniše, otišlo se u gubljenje vremena o smišljanju pitanja za tu neku "zvaničnu" anketu. Žalibože 'artije i mastila.

Na drugi sastanak je s nama krenuo i Drug Lepi. Ministra tad nije bilo, ali je Drug Lepi svejedno ljudski, direktno i kulturno krenuo da radi ono što je i trebalo da se radi u tom ministarstvu zdravlja: da im hebe mater. "Vi to morate sistemski da rešavate! Riba smrdi od glave!" U pravu je bio Drug Lepi, to je i bio jedini ispravni pristup. Ali ja to tad nisam videla. Mene je on svojim čvrstim stavom na smrt isprepadao! Ja sam bila za saradnju, cvetiće i leptiriće sa ministarstvom zdravlja i ministrom. Kao, zajedno ćemo mi to. Jes', kako da nou. Glupača, grdna. (Mah, mah za Druga Lepog. I izvini.)

Peta greška: zavadi pa vladaj. I dan danas, kad se setim ministra, setim ga se kako reaguje na Dr M-ov predlog da pošalje Obavezujuće uputstvo svim zdravstvenim ustanovama da mora to i to, tako i tako! Iskren prasak u smeh i rečenica: "Pa, zar vi mislite da sve što je potrebno jeste da im ja nešto naredim da urade, i oni će to da urade!?" Zabezeknuto sam odgovorila: "Pa, da." Ha, ha, ha, ha, ha... Zaceni se čovek od smeha. A meni ništa nije bilo jasno.

Ubrzo nakon toga ministar je zakazao sastanak sa svim načelnicima i glavnim sestrama svih porodilišta u Srbiji na Institutu Batut. Tu sam u otvorenoj diskusiji čula da su priče sa sajta Majka Hrabrost izmišljene, da je reč o histeričnim ženama koje bulazne i buncaju gluposti usled naglog pada hormona nakon porođaja i postporođajne depresije. Od 58 načelnika, jedan jedini mi je nakon toga pisao da kaže "u pravu ste, treba sve da se menja". Anonimno. Iz straha od kolega. Koji mi nikad nisu pisali, i nikad akciju nisu podržali.

Ubrzo nakon toga, usledila je i (NE)ČUVENA prepiska s prof. dr Stanojevićem ovde na blogu. Ko je to propustio, mora da pročita. Nakon toga, definitivno sam zaključila da je ministar u pravu: nije on problem, problem su lekari. Evo, prvi među njima bulazni gluposti. A svi ostali u njega gledaju. Naravno da su lekari problem, jasno ko dan!

I tako se ova žaba u vodu svađe s lekarima naterala, i zbog toga kritike trpela. Kakva žaba? Glupa žaba. Umesto da sam slušala Druga Lepog i ostale dobronamerne blogere, te pritiskala ministra, a ne lekare (koji nisu cvećke, ali nije do njih da prave sistem). A nije da dobronamernih kritika i saveta nije bilo, i nije da me nisu upozoravali. Nego, ja glupa, slepa, neiskusna, mlada i zelena. Preveo me ministar žednu preko vode. Ako. Zaslužila sam. Baš kao što sam zaslužila i da me jedna novinarka optuži da sam "ministrov čovek". I ne samo ona.

Šesta greška: institucionalizacija. Da ne kažem: registrovanje organizacije, a sve zarad potpuno neutemeljene nade da se samo tako može dobiti finansijska podrška za lajanje. Joooj, zabludeeee!!! Neće niko nijednoj organizaciji da da pare da laje. Nego, evo ti konkurs, smisli neke cvetiće i leptiriće koji mogu da se podvedu pod "zagovaranje" i to ne bilo kakvo nego imaš zadatu temu (nešto ko ovaj poslednji konkurs ovdi), pa ćemo ti dati neku mizeriju od para da to sprovedeš u delo. I onda ti vreme, umesto na lajanje, trošiš na pisanje kojekakvih predloga projekata, i njihovo izvođenje. A nijedan jedini te ne pomera bliže cilju koliko te može pomeriti jedan dobro napisani blog nakon kvalitetno obavljenog istraživačkog novinarstva. Primer: skandalozne statistike o maternalnoj smrtnosti. On je nešto KONKRETNO promenio. Konkretnije od svih projekata koje smo radili. Žalibože vremena, para i projekata.

Trebalo je da se držim lajanja, i da se ne nadam nikakvim parama, nego u se i u svoje kljuse, iz svog džepa i u svoje slobodno vreme. Ovako, neke pare je organizacija dobila, ali vreme koje je moralo biti utrošeno za sprovođenje projekata koji ništa suštinski situaciju ne menjaju na bolje, bilo je mnogo vrednije od tih para. I smorilo me, strašno me smorilo sve to što je bilo kakve veze imalo s bilo kakvim projektima. I dodatno je razvodnilo priču.

Sedma greška: od silnih smišljanja i pisanja predloga projekata, odgovaranja na zahteve novinara, odgovaranja na emailove (i to ne sve) onih koji pitaju da li znaš ovo ili ono, nije ostajalo ni vremena ni energije za ono najvažnije: bazu. Kengurice. Priče bi stizale u moj inbox i mesecima čekale da ih objavim na sajtu. Podrška na blogu - gde su svi mnogo pre mene videli sve prethodno objavljene greške, a verovatno i one kojih ja još uvek nisam svesna - polako je opadala. Kritike su bivale sve češće i otvorenije. Mnogi su se povukli bez reči, samo su počeli da zaobilaze moj blog.

I ja sam počela da pucam. Živela sam Majku Hrabrost od jutra do mraka, a nikakvih pomaka nije bilo. Samo nekakvi trenutni vražiji projekti, i razmišljanje o potencijalno novim vražijim projektima. Ko pevaljka, božemeoprosti. Sviranje... da ne kažem čemu.

Šlag na torti, i ono što me je definitivno prelomilo da od svega - što je već odavno krenulo u pogrešnom pravcu - dignem ruke bila je ministrova operacija u Nemačkoj. Tek sam tada u potpunosti shvatila njegovu neiskrenost. Tek sam tada shvatila da on Majku Hrabrost nije podržao zato što je želeo, već zato što je morao.

I tu sam se razočarala i u zemlju i u ljude, i rekla Zorki, koja mi je bila najbliži saradnik da mogu da uradim dve stvari: 1) da utepam organizaciju Majku Hrabrost na mrtvo ime, sa svim pečatima opštinskim i sudskim; 2) da predam celu priču njoj, pa da je ona dalje vodi najbolje što zna i ume.

Zorka je razmišljala par dana, i prelomila da želi da preuzme organizaciju.

I ja više ništa ne znam šta se tamo dešava.

****

Ovo je blog izvinjenja svima čija sam očekivanja izneverila, i ujedno molba da mi se oprosti. Molim da se ima na umu da sam u celu priču ušla ko guska u maglu, i ondak se - neiskusna, naivna, mlada i zelena - u njoj potpuno izgubila. Levo od Albukerkija skrenula sam već na prvom sastanku s ministrom, kada sam pristala da se fokus prebaci na F***ING anketu. Hebala me anketa da me hebala.

Svaki put kad na blogu pročitam "ja sam se zbog Krugoline i Majke Hrabrosti registrovao/la na blog", mane žacne takva griža savesti, da to ne mogu da vam opišem. Iako sam radila najbolje što sam tada znala i umela - jednostavno nije bilo dovoljno dobro.

I za kraj hoću još i ovo da kažem. Neke sam blogere, koji su se aktivno priključili akciji od samog početka, ja lično i personalno skrajnula kako je vreme teklo i zbog toga vam se izvinjavam. Imam i razlog za to, da li je opravdan ili neopravdan presudićete sami. Razlog je što sam u jednom trenutku počela da sumnjam u sve i svakoga, a za neke druge da se plašim.

Taj trenutak se odigrao 2. decembra 2008. godine, u rano popodne, nekoliko sati nakon što je objavljen blog "Odgovor prof. dr Dušana Stanojevića, načelnika GAK Narodni front".

Na ulazna vrata mog stana, na zvono i kvaku, legla je neka budala, vičući: "Otvaraj!" Nakon tri minuta sam shvatila da nije reč o bezazlenoj greški pijanog komšije i pozvala policiju. Onda sam uzela u ruku najveći kuhinjski nož i u najhrabrijem mogućem stanju čekala policiju navirijući kroz prozor. Nije ih bilo više od 10 minuta. Sve to vreme, budala je neprekidno drkala vrata, zvono i kvaku, vičući "Otvaraj!" U momentu u kome sam ugledala patrolna kola policije, e u tom je momentu on prestao. I nestao.

Uverena sam bila da je taj događaj bio direktno vezan sa aktivnostima Majke Hrabrosti koje su tek uzimale maha. Shvatila sam to kao pretnju. Policija me nije ništa razumela dok sam ja penila o porodilištima, blogu i ministru. Mislili su: neka pijana budala slučajno baš došla na moja vrata.

Kad je policija otišla, mene hrabrost popustila. U strahu sam zvala Urednicu bloga da je pitam šta da radim. Savetovala me da pišem Veranu Matiću. Pisala. Veran se dao u akciju, u roku od 15 minuta su me zvali i načelnik novobeogradske policije, i načelnik gradske policije da mi obojica daju svoj broj mobilnog telefona, za slučaj da se opet desi. Onda poslali i "ozbiljnu policiju" u civilu da me uveri da će da me čuvaju. A Veran poslao i čoveka iz obezbedjenja B92 da me tu noć čuva. Da njega nije bilo, ja tu noć ne bih spavala. Dete sam predala ocu na neodređeno vreme, da ga čuva od lude majke i njenih još luđih revolucionarnih zamisli, koje privlače budale na vrata.

Sutradan se Zorka uselila na 7 dana kod mene. Da mi čuva strah, da ne budem sama. Čovek mi tad bio u Danskoj (uvek je u toj vražijoj Danskoj kad je neko sranje! I zemljotres kad je bio, bio je u Danskoj!). A Veran me još tri dana zvao i ujutro i uveče da proveri kako sam i da li mi nešto treba. Reči nemam kojima bih mu se zahvalila. On mi je povratio hrabrost i ulio snagu da nastavim dalje.

I baš kao što sam s anketom skrenula levo od Albukerkija, nakon ovog slučaja skrenula sam desno od blogera entuzijasta. Jedan bloger koji je znao gde stanujem, setiće se, cenim, da sam mu nakon opisa šta se desilo napisala i: "A da nisi to bio ti? Nisi..." Jednostavno, nisam više znala kome da verujem, a kome ne. A isto tako sam se plašila da pored mene, i nekome drugom ko se previše angažuje isto tako može sutra da dođe ista ta budala na vrata. A nikome nisam želela da se desi ono što se meni desilo.

Eto, to sam sve morala da kažem svima vama koje opet 'vata "ludilo", i onima koje je davno uvatilo, i ne popušta ih. Mislim da treba da znate.

A ja se svima koji su akciju podržali i od nje konkretne promene očekivali još jednom najiskrenije izvinjavam što sam izneverila ta očekivanja. Nisam bila dorasla zadatku, nisam od potrebnog štofa skrojena, ne umem ja s političarima, zahebala sam stvar.

Žao mi je.