Konkurs za naj-maminu priču

Debelica

Nismo želeli da znamo pol... Bilo je Debelica...
Lep sunčan dan u septembru, želela sam da idem na aeromiting. Obožavam avione.
Ali neee... Debelica reši da je vreme da se konačno ugledamo. Na svet je došao brzo i lako čini mi se. Pamtim osmeh i čudan osećaj kad su mi ga stavili na grudi... moj Genije Evgenije... Anđeo sa Rafaelovih slika.
Imao je sveznajući pogled i taj osmeh, čudotvoran, smirujući. Ostah tako očarana i zatečena, omađijana njegovim bićem i tim čarobnim osmehom.
Vreme je prolazilo a ja sam ga samo gledala i činilo mi se da je satkan od ljubavi i sreće kojima zrači. I taj osećaj traje i danas... Dovoljan je samo onaj jedan njegov osmeh i sve je lakše i lepše...
Moj Genije Evgenije... Moje sve na svetu...

Bluelady

Prvi pogled

Prva trudnoća - sve mame će znati o čemu pričam. Trudiš se da sakupiš dovoljno literature, kupuješ sve moguće časopise, slušaš priče i iskustva drugih, već bivših trudnica, a tada srećnih mama. I hrabriš sebe. Ali ti neki mali crv ne da mira. Šta ako...? Ali... Uh, kada se samo setim.
Ja sam bila od onih koje ništa ne sme da iznenadi, pa sam već pri kraju osmog meseca spakovala sve što treba za porodilište. Na časovima pripreme za porođaj sam bila redovna. Tipičan primer trudnice knjiškog moljca. U to vreme imali smo psa i znalo se da je popodnevna šetnja sa njim samo moja. To mi je jako pomoglo da ostanem u kondiciji, jer je bilo dana kada smo po dva i po sata provodili u šetnji. Bila sam debeljuca i kada nisam bila u drugom stanju i nisam smela da dozvolim da moja težina bude ometajući faktor u toku porođaja.
Te godine, a pišem o sada već davnoj 2003, novembar je bio kao da je prolećni, a ne jesenji mesec. Meni je termin bio u subotu 8. 11. Međutim, tog dana se ništa nije desilo, čak sam išla i na slavu i bogovski se najela prebranca uopšte ne razmišljajući. I nedelja je prošla mirno, da bi pred ponoć počele prve kontrakcije. Naravno da sam merila razmak između njih, ali nije bilo pravilnosti, pa sam digla ruke od svega i otišla da spavam, misleći da je bolje da se odmorim, jer je onaj mali crv sa početka priče sve vreme govorio – „Kod prvorotki porođaj može da traje dvanaest sati, pa nekad i duže“.
I osvanulo je jutro tog ponedeljka, 10. novembra, sunčano i radosno. Sve vreme sam imala kontrakcije, ali su razmaci bili nepravilni. Sa doktorom sam imala dogovor da se tog dana pojavim u bolnici, pa će videti šta će da radi, s obzirom da je termin prošao. A ja sam znala da ću tog dana ugledati moju bebu. Prošetali smo do porodilišta, pošto stanujemo u komšiluku. Dočekao me je doktor uz reči da idem da ležim na odeljenju rizičnih trudnoća. Ja sam se samo nasmejala – „Doktore, ja bih pre u porođajnu salu.“ Tako je i bilo.
Sve se, nakon prijema, odvijalo velikom brzinom. Za četiri sata od kako sam ušla u porođajnu salu osetila sam onaj „pritisak na izvesno mesto“ i znala sam šta mi je činiti. Pozvala sam doktora i babicu, oni su pritisnuli neko dugme i krevet poda mnom se rasklopio dovodeći me u odgovarajući položaj. Tri napona i gromoglasan plač, a onda pogled ogromnih tamnih očiju, i udobno ušuškavanje na mojim grudima.
Bila sam potpuno izbezumljena od radosti, oči su mi bile pune suza, osetila sam toliku navalu snage, čini mi se da sam nogla da pomeram planine. Došlo mi je da vičem, da ceo svemir čuje da sam postala MAJKA. Kada su odneli moju devojčicu, sestre su mi dale naočare (koje sam morala da skinem, a kratkovida sam i nerviralo me je što ne mogu sve jasno da vidim) i mobilni telefon, tako da su tata, a zatim i moji roditelji i sestra imali direktan prenos iz porodilišta, a u naredna dva sata koliko se ostaje na porođajnom stolu i većina bliže i dalje rodbine. Svi su morali da znaju da sam postala MAJKA.
Od tada je prošlo devet godina, u međuvremenu se rodio i bata (porođaj sa njim je posebna priča), ali se i dalje živo sećam tog dana, pogleda njenih ogromnih očiju i neverovatne radosti i snage koju sam tada osetila.

Mirjana

DUGA POSLE KIŠE

Jun mesec je, dan petak i kišno je jutro... Tmuran i siv dan kao da je slutio nevolju. Sedmi mesec uredne i besprekorne trudnoće. Moj dragi je, ranom zorom, otišao na posao. Budi me jak bol u stomaku i leđima. Od bola ne mogu da se pomerim, obuzima me jeza, panika i strah jer shvatam da sam sama. Ali istog trena shvatam da moram nešto da učinim za taj život koji nosim u stomaku. Udahnem duboko, malo se saberem, uzmem sat i izmerim vreme između dva napada bola. Vrlo brzo shvatam poražavajuću činjenicu. Taj bol su kontrakcije koje se ponavljaju na pet minuta i ja bi trebalo da sam već u porodilistu. Ali kako? Zovem muža, kaže odmah kreće iz firme. Dok čekam da on dođe, jednom rukom pridržavam stomak a drugom pakujem stvari koje bi trebalo da ponesem sa sobom u porodilište. Zvoni telefon i muž mi govori da je gužva na putu i da ne može da se probije ali zvao je komsiju i on će doći da me odveze. Komšija je jedan deka od 79 godina. Zvoni na vrata i pomaže mi da dođem do auta i smestim se. Vidim da je uplašen, nije mu zgodno. Bol me razdire, ali trudim se da ćutim, da se ne bi još više uznemirio. Stižemo u porodilište. Doktor me je odmah primio kao hitan slučaj. Bacio je pogled na ultrazvuk, naglo skočio, sazvao tim kolega na brzu konsultaciju. Sve se dešava u sekundama. Govore mi da nemamo vremena, da se detetu ne čuje srce i da moram na carski. Sada, odmah! "Kako mu se ne čuje srce, do malopre sam osećala detetove pokrete?" Oči su mi se napunile suzama, a mislila sam da će i moje srce stati kada su mi to rekli. Moja želja i borba za to malo biće je opet bila jača. Naterala sam sebe da verujem da će sve biti dobro, da ćemo svi zajedno uspeti. Kao u filmu ležala sam na krevetu koji su oni, u trku, gurali kroz hodnike i ordinacije i u tom trku obavljali sve pripremne radnje, da kad stignemo do operacione sale mogu odmah da počnu. U tom trku spazim i svog muža, doviknem mu šta se dešava i dobijem još malo snage, sada kad znam da je i on tu.
Sledeće čega se sećam je da se budim iz nekog dubokog sna, čujem neke udaljene glasove, polako otvaram oči i nazirem siluete nekih ljudi. Brzo shvatam gde sam i šta se desilo i uspevam da izustim: "Dete?" Ništa ne govore, još uvek me bude iz anestezije. Kada su me konačno probudili rekli su da je ovo bio najteži porođaj koji su obavili u svojim dugogodišnjim karijerama, da su dete jedva izvukli, da nije disalo ali su uspeli da mu vrate život, da je teško kilogram i četristotine grama, da je u jako lošem stanju, dečak je i biće prevezen na Institut za neonatologiju. Nadaju se da će sve biti dobro. Onako ošamućena od anestezije nisam mogla ni da se pomerim, a sve ovo što su mi rekli me je totalno paralisalo.
Prebacili su me u šok sobu. Ubrzo su mi doneli sina da ga vidim. Doneli su ga u inkubatoru i spremnog za prevoz do Instituta. Bio je tako malen, mršav i modar. Gušile su me suze koje sam gutala jer nisam želela da plačem, želela sam da se radujem. Dobili smo sina! Ali strepnja i strah su bili jači. A najjači je bio bol zbog bespomoćnosti, zbog nemogućnosti da ustanem sa tog kreveta, zbog nemogućnosti da dodirnem, zagrlim i poljubim svoje dete. Samo trenutak sam mogla da ga vidim i onda su ga odneli. Želela sam da vrištim, ali sam ostala nema. Slika majušnog, mršavog i modrog deteta mi nije izbijala iz glave. Onda sam ugledala svog muža, koji je i sam uložio veliki napor da ne zaplače, da me uteši i ohrabri. Želela sam da ostane tu, pored mene ali su ga pustili samo na minut. Oboma nam je bilo jasno da nas čeka duga i teška borba.
Shvatila sam da moram da uložim sav napor da se što pre oporavim i izađem iz porodilista i pridružim svom sinu. Bol zbog toga što nisam pored njega ne mogu opisati, ne postoje reči. Utehu i nadu da će sve biti dobro dalo mi je i to što je moja rođena sestra u sedmom mesecu rodila devojcicu koja je sada školarac, zdrava, lepa i pametna.
Tih sedam dana u bolnici bili su kao čitava večnost. Prvo sam bila prebačena na odeljenje intezivne nege, a onda u porodilište. Srce mi se raspadalo svaki put kad su mamama donosili bebe na podoj, trudila sam se da se to ne primeti, da neko ne bi moju bol i tugu pogrešno protumačio. Najzad, dan izlaska iz porodilišta. Samo jedna misao je bila u glavi: "Ići ću da vidim sina." Muž me je svakog dana izveštavao i svakog dana išao da ga vidi ali informacije su bile zabrinjavajuće.
Došli smo do Instituta, ušli unutra, prošli proces stroge dezinfekcije, obukli mantile, stavili maske i krenuli put sobe u kojoj nam je dete. Kolena su mi klecala, mešali su se osećaj sreće i zebnje. Suze su navirale a ja ih vraćala i govorila sebi: "Ne sada, plakaćeš kad izađeš odavde, sada mu je potrebna tvoja snaga i hrabrost." Prišli smo inkubatoru. Prizor je bio takav da ni sama ne znam kako sam ostala na nogama. Naše dete, onako malo, prikljuceno na milion nekih cevčica i aparata. Muž me je pripremio na to, ali nije isto kada to i vidite. Aparat koji je merio otkucaje srca je počeo da pišti, srce je počelo nenormalno brzo da mu lupa. Skamenila sam se. Došla je sestra, potpuno opuštena, i rekla da su to normalne stvari kod tako malih beba. Provukla sam ruke kroz otvor na inkubatoru i dodirnula tu majušnu rukicu. Istog trenutka se smirio. Znao je da je to mamin dodir, da je mama tu. To je trenutak kada sam dobila neverovatnu snagu, kada sam osetila radost i vezu između mene i njega koju više ništa neće moći da prekine. Rekli su mi da je veliki borac, da se za tako malog odlično drži i bori.
Usledila su dva meseca teške borbe. Nisam mogla da ga dojim jer ga nisu vadili iz inkubatora, borila sam se da ne izgubim mleko, borili smo se sa emocijama i strahovima. Svaki novi dan je donosio nove rezultate, nove intervencije, uspone i padove, stalnu neizvesnost. Čekala sam svaki trenutak da mogu da ga vidim. Čitala što više o svemu tome. Neke stvari su ulivale nadu, neke je umanjivale.
A onda ga jednog dana zatičem u krevetiću i bez svih onih aparata. Sa nevericom gledam u njega i u sestre. Govore mi da ga uzmem. Toliko sam bila srećna da sam se bojala da ga dodirnem da nešto ne poremetim... Uzela sam ga u naručje, gledala ga, mazila i zahvaljivala u sebi svima, osoblju Instituta za neonatologiju, timu lekara iz porodilista na Zvezdari. Svi su dali sve od sebe i mi smo našeg dečaka napokon odveli kući.
Nepunih par meseci kasnije shvatili smo da sam opet trudna. Sve je funkcionisalo kako treba, ali približavanje sedmom mesecu izazivalo je neku nelagodu i strepnju. Izgurali smo do devetog. U istom porodilištu rodila sam zdravu i lepu devojčicu i to bati na prvi rođendan. A moj prvi kontakt sa njom bio je potpuo drugačiji, jednom rečju čaroban. Dok su je merili, pregledali, kupali, oblačili plakala je, vrištala, a onda su je doneli i spustili je meni na grudi i prestala je. To je trenutak koji sam prvi put propustila, ali sam i dobila priliku da to osetim. I sada kada se setim svega čini mi se da osećam svu snagu i lepotu tog trenutka, te spoznaje da se rodio novi život, ta neraskidiva veza, koja se poput bljeska stvara, samo u jednom deliću sekunde.
Sada imaju tri i po i dve i po godine, zdravi su, lepi i veseli i nas četvoro smo sada pravi, mali tim, na koji sam veoma ponosna.

Porodica Živojinović

Toliko o principima

Kad sam im ugledala ta mala,crvena, namrgođena lica, srušila sam sve svoje ranije postavljene principe i teorije o vaspitanju dece i postavila samo jednu teoriju po kojoj treba samo da ih volim i ništa više...
Gledala sam ih zaljubljeno, bez reči i sa osmehom koji mi nije silazio sa lica i držala njihove male krhke prstiće u svojoj ruci. Bojala sam se da ih ne polomim kao porcelanske lutke.
Više mi apsolutno ništa nije bilo bitno osim njih dve, ostatak sveta za mene je prestao da postoji.
Mogao je da se ruši svet oko mene, da se dešavaju najgore kataklizme, taj osećaj dok su mi ležale na grudima ne može se porediti ni sa čim ovozemaljskim. U tom trenutku u potpunosti sam shvatila značenje reči blažena. Bila sam blažena...
Osetila sam da mi je neko skinuo čelične okove sa lica i tela i potpuno me razoružao i oslobodio. Ja više nisam bila ja, ja sam postala samo njihova mama i ništa više...
Nisam mogla da prestanem da se smejem. To je bio neki instinkt, u jednom trenutku sam odrasla i postala odgovorna za tuđi život koji je u mojim rukama. Moj život je po prvi put dobio svrhu i smisao svog postojanja. Sve ono što mi je donedavno bilo važno i značajno činilo mi se potpuno glupo i smešno. Izgled, linija, grudi, strije, celulit... Ha, ha, ha... kakve gluposti!
Kao da mi se odjednom razdanilo, kao da sam tek tad progledala, kao da sam prošla neko mentalno pročišćenje i po prvi put sagledala život sa neke duhovne distance. Sve je postalo beznačajno, sve ono u šta sam se zaklinjala, u tom trenutku je palo u vodu, fakultet, posao, ambicije, putovanja...... Kao da sam sebe gledala iz neke druge dimenzije i prvi put sam ugledala pravu sebe. Da, to sam konačno ja, ne ja kao ja, nego ja kao biće koje je stvorilo novi život. Konačno sam shvatila svrhu ljudskog postojanja, nisu mi trebali učitelji života da mi kažu šta je život, u čemu je suština života, shvatila sam zašto ženi služe grudi, zašto su žene deblje od muškaraca, zašto su nežnije, zašto su mekše... pa da deci život bude lepši i mekši u našem naručju...
Svu onu silnu literaturu o psihologiji dece, doktor Spoka i ostalo bacila sam niz vodu. Postala sam upravo onakva mama kakva nisam ni sanjala da ću da budem! Sve sam radila tačno onako kako su napisali da ne sme da se radi. Čim su prvi put zakmečale, odmah sam ih izvadila iz kreveca i prebacila u bračni krevet. Njuškala sam ih kao mačka mačiće, na svakoj ruci držeći po jednu dok su mi ruke bile potpuno utrnule, a telo obamrlo. Ne znam kako to da objasnim, jednostavno nije da nisam osećala bol, nego mi je ta bol prijala, nisam htela da ih pustim iz naručja. To je stanje nekog mentalnog blaženstva i sreće da telo ne oseća nikakvu bol, samo beskrajnu sreću. U životinjskom carstvu kažu da postoje ženke koje nakon rođenja svog mladunčeta ubiju mužjaka pošto im više nije potreban... Ja svog nisam ubila, ali se veoma brzo preselio u dnevnu sobu. Znam šta ćete da kažete: „Ne, nikako, to je najveća greška koju žena može da napravi u braku“. U pravu ste, ali od kad imam njih, kao što rekoh, sve radim onako kako su rekli da ne treba da se radi.
Toliko o principima.

Hvala svima na učešću. :)

Debelica: 12 preporuka
Prvi pogled: 13 preporuka
Duga posle kiše: 16 preporuka
Toliko o principima: 23 preporuke