Kada smo sređivali stan okrečili smo i ulaz i pasaž koji pre toga nisu bili krečeni brat bratu pola veka. Pasaž sinuo kao nov, u svojoj prvobitnoj boji - rezeda. Nekih par dana docnije, povedem neke potencijalne stanare da vide stan. Ulazimo u pasaž, kad tamo preko celog zida ispisano:
Prevedem im natpis, nasmejemo se, pohvalimo duhovitost umetnikovu i sve bude u redu, ali oni ipak ne uzmu prostor pod kiriju: kao, lepo je biti u centru ali je još lepše imati parking pred vratima. Iako su mi lepo objasnili šta im smeta ja sam ipak umislio da su odustali zbog one pesimističke poruke u pasažu. Popričam sa komšijama i pozovemo molera da ponovo okreči zid. Nekoliko dana potom a na zidu opet osvane:
DŽABA STE KREČILI
I opet moler okreči u dve ruke ali nekom jeftinom bojom i kad se zid osušio kroz sloj nove boje jasno se čitalo:
DŽABA STE KREČILIIsto samo malo bleđe. Prošlo dva dana kad i preko novog moleraja opet osvanula derotistička poruka. Sad kad izađeš iz zgrade u pasaž natrčiš odmah na zloslutno DŽABA STE KREČILI a tamo dalje prema ulazu još uvek se vidi ono staro, bleđe DŽABA STE KREČILI kao dokaz da je to istina koja važi za sva vremena.
Sretnem tog dana komšiju sa donjeg sprata. Ljut, uzbuđen preti nepoznatim počiniocima zlodela, priča o hapšenju vandala, o vešanju istih na Terazijama. Još mi je dok smo izlazili pričao kako je tu prekoputa, ispred Fudbalskog Saveza nekad stajala ona dvokraka gvozdena bandera gde su Nemci besili narod za primer. E pa tu bi on tog vandala. Pa da visi! Kao primer drugima. Na kraju kaže da je Mitrović s trećeg pametan što nije hteo da učestvuje i da je na vreme upozoravao. U svakom slučaju, od sada ni on ne namerava više da uludo ulaže ni novac, a bogami, ni trud.
Tu i ja, demoralisan, odustanem od daljih reakcija. Samo je čistačica samoinicijativno vimom oribala ona tamnija nova slova, pa su bleđa.
Jedno veče ulazim u pasaž, upalim svetlo kad tamo neki klinac s baterijskom lampom u jednoj i sprejom u drugoj ruci, popeo se na gajbicu i prska.
- Alo! Šta to radiš? Ja ću ko budala da krečim, a ti ćeš da mi kvariš? Jel to?On čuti. Paralisao se. Ima jedno četrnaest godina, sav u crnom, s kačketom. Kad sam ga ćoškirao oduzeo se od straha, krije nešto iza leđa, a na zidu pored njega on DŽABA već podebljano a STE KREČILI još nije jer sam ga prekinuo u pola posla. A ja kao Gestapo oficir.
- Šta imaš u torbi?
- Sprejeve - kaže. Isprepadano otvara torbu. Iz nje vire raznobojne konzerve.
- Imaš razne boje?
- Imam.
- Pa što kod mene stalno švrljaš crno?
- Bolje tako izgleda. Crno na belo.
Pauza. Gledamo se.
- Slušaj mali. Ja bih sad trebalo da te prijavim policiji.
- Nemojte, molim vas.
- Neću, mrzi me. Ali da mi obećaš da nećeš više. Makar ne kod mene u ulazu.
- Neću.
- OK, pali sad. Al nemoj posle opet da mi švarljaš ovde, jesi čuo?
I šmugne meli ko mačka i kad je već izašao na ulicu stane i zahvali se sa bezbedne udaljenosti:
- Hvala, gospodine.
I ponovo dođe moler i zid opet bude rezeda. Samo nekako prazan; već sam se bio navikao da me kadgod izlazim zid podseti na besmislenost svega onoga što svakodnevno radim i na zabludu da sam koristan.
Jedno veče došao Stevan do mene, pa kao da nas Zeka pokupi ispred moje zgrade da idemo negde na večeru. I pređemo ulicu, da mu budemo usput, naslonimo se na zid, ko u pubertetu, pušimo i nešto pričamo, kad iz kapije do nas izlazi pandur.
- Dobro veče. Vaše isprave molim.
U ovakvoj situaciji odrastao čovek pita službeno lice: Jel nešto nije u redu?!? Ali ne! Pandur nas je zatekao u dejavu momentu. Zato, kao adolescenti, preturamo po džepovima. Prvi Stevan vadi dokumenta. Ja kao tražim ličnu kartu a znam da ne postoji. Na kraju kažem:
- Ja nemam ličnu kartu, istekla mi je.
- Kad vam je istekla?
- Pa... pre nekoliko godina.
Stevan se smeška.
- Imate neku drugu ispravu - pita organ reda i mira.
- Nemam.
- A jel vi znate da je ovo Interpol. – pokazuje nam onaj zid na kome smo naslonjeni.
- Tu stanujem, a pojma nisam imao.- kažem.
- Kako to ovde stanujete a ne znate? – još je sumnjičaviji nego pre.
- Čovek živi napolju. – objasni Stevan.
Policajac pita gde živim. Od kada? Šta radim? Kolika mi je plata? Tako, reč po reč, spusti se tenzija. Dejavu, samo sada pandur nije 10 godina stariji od nas nego kudikamo mlađi pa sad trik bolje radi. I odemo mi na večeru, s upozorenjem vlasti da izvadim nove isprave i da nam se to više ne ponovi.
Iste te večeri, u ulazu nije bilo svetla, neko je opet ukrao sijalicu. Jedva sam u mraku napipao bravu. Sutra izjutra izlazim iz lifta a kroz otvorena ulazna vrata vidim:
Isti rukopis. Eno ga još stoji tamo u pasažu, s desne strane.
