Kako prestati s brigom i naučiti voleti Internet
marco_de.manccini
/
09.01.2013. u 10:31
Овај текст је Даглас Адамс објавио у секцији News Review у The Sunday Times, 29. августа 1999. (копија је доступна овде). Иако је прошло 13 година, што је за модерну комуникацијску технологију читав један век, и иако је писан пре Фејсбука, Твитера и сличних друштвених мрежа, текст је непогрешиво актуелан. Мајстор је ипак мајстор, не зато што је разумео технологију, већ зато што је разумео људе.
(Ако нешто и не звучи добро, није до текста, до превода је. Унапред се извињавам.)
* * *
Пре пар година сам био гост у Start The Week где сам био ауторитативно обавештен од стране веома истакнутог новинара да је цео тај Интернет само блесава мода као аматерско радио педесетих и да сам, уколико мислим другачије, стварно помало наиван. Веома је британска та црта - природна, можда, за земљу која је изгубила империју и добила господина Блобија - бити сумњичав према промени.
Али промена је стварна. Мислим да нико не пориче да Интернет постаје важан чинилац у нашим животима. Међутим, Интернет је веома нова ствар за нас. Водитељи још увек сматрају да је потребно специјално и прилично забринуто помињање ако је, на пример, нека криминална радња била планирана "преко Интернета", али изоставе да помену кад криминалци користе телефон или М4 пушке или дискутују своје кукавичје планове "преко шоље чаја", иако је свака од ових ствари била нова и контраверзна у своје време.
Даље, ту је и необичан начин на који поједини Би-Би-Си спикери и новинари (да, господине Хамфрис, мислим на вас) изговарају интернет адресе. Нешто као "дупло-ве дупло-ве дупло-ве ТАЧКА ... би-би-си ТАЧКА ... це-о ТАЧКА ... у-ка КОСА ЦРТА ... данас КОСА ЦРТА ..." итд., са имликацијом да немају појма шта је било која од ових новотарија, али да ћете ви тамо вероватно знати шта је то.
Претпостављам да су и раније генерације морале да прођу кроз сво то уздисање и пренемагање око изума телевизије, телефона, филма, радија, аутомобила, бицикла, штампе, точка и тако даље, али требало би да смо досад научили како те ствари иду, а то је:
1) све што већ постоји на свету кад сте се родили је нормално;
2) било шта што је изумљено између вашег рођења и ваше тридесете је невероватно узбудљиво и креативно и, уз мало среће, можете се професионално бавити тиме;
3) било шта што је изумљено после ваше тридесете је против природних токова и почетак је краја цивилизације какву знамо, док не прође око десет година, кад се постепено испостави да је у ствари у реду.
Примените ово на филмове, рок музику, текст процесоре и мобилне телефоне да израчунате колико сте стари.
Овај субјективни поглед нас заварава, наравно. На пример "интерактивност" је један од неологизама којим господин Хамфрис воли да маше док га држи у вербалној пинцети, али разлог због ког нам је изненада потребна таква реч је да је овог столећа (двадесетог, прим. прев.) по први пут дошло до доминације неинтерактивних облика забаве: филм, радио, снимљена музика и телевизија. Пре тога је сва забава била интерактивна: позориште, музика, спорт - извођачи и публика су били заједно, а чак је и нема публика моћно утицала својим присуством и тиме обликовала ток драме због које је била окупљена. Није нам била потребна посебна реч за интерактивност баш као што нам није (још увек) потребна посебна реч за људе са само једном главом.
Верујем да ће историја показати да су "нормални" медијуми двадесетог века били искључак у свему овоме. "Али, молим вас, госпођо, да ли хоћете да кажете да су само седели тамо и гледали? Нису могли ништа да ураде? Зар се нису осећали страшно изоловано или отуђено или запостављено?"
"Да, дете, зато су и сви полудели. Пре Обнове."
"Шта је та Обнова, подсетите ме, молићу, госпођо?"
"Крај двадесетог века, дете. Кад смо почели да враћамо интерактивност."
Зато што је Интернет тако нов ми још увек не разумемо шта је. Погрешно га сматрамо обликом издаваштва или преноса, зато што смо на такве ствари навикли. Зато људи приговарају да је превише ђубрета, или да Американци доминирају, или да се не може веровати свему што прочитате на мрежи. Замислите да пробате да примените било коју од ових критика на оно што чујете на телефону. Наравно да не можете "веровати" ономе што вам људи кажу на мрежи имало више него што можете "веровати" ономе што вам кажу преко мегафона, у разгледницама или у ресторану. Утврђивање социјалне политике око тога коме се може веровати и зашто је, дословно, оно за шта је велики део нашег мозга еволутивно оспособљен. Због неког будаластог разлога ми искључујемо овај природни скептицизам кад видимо нешто у медијуму који изискује много труда или ресурса или којем не можемо да одговоримо - као што су новине, телевизија или гранит. Отуд "исклесано у камену". Оно што нас треба забринути није да ми не можемо узети здраво за готово оно што прочитамо на Интернету - наравно да не можемо, то су само људи који нешто говоре - већ да смо уопште икада стекли навику да верујемо ономе што прочитамо у новинама или видимо на телевизији - грешка коју ико ко је срео стварног новинара неће никада направити. Једна од најважнијих ствари које научите са Интернета је да нема "њих" тамо. Има само ужасно много "нас".
Наравно, има много тога погрешног око Интернета. Као прво, само веома мали део светске популације је повезан. Скоро сам чуо некога на радију како расправља да ће Интернет увек бити само још један непремостив јаз између богатих и сиромашних због следећих разлога - рачунари ће увек и сами по себи бити скупи, морају се куповати додатне компоненте као што су модеми и мора се стално обнављати софтвер. Листа звучи импресивно, али пада под иоле критичнијим посматрањем. Цена моћних рачунара, која је била на нивоу млазних авиона, је сада негде око цене телевизора у боји, а и даље муњевито пада. Модеми су ових дана углавном већ уграђени, а спољашни модеми су постали тако јефтини да компаније, као Hayes, чији су они били једини производ почињу да пропадају ... Интернет софтвер који раде Microsoft или Netscape је, општепознато, бесплатан. Цене телефонских услуга у УК су још увек високе, али падају. Локални позиви у САД су бесплатни. Другим речима, цена повезивања се рапидно приближава нули и то због веома једноставног разлога: вредност мреже се повећава са сваким појединцем који се придружи. У свачијем је интересу да цена продужи падати ка нули све док свако на планети не буде прикључен.
Још један проблем је што је мрежа још увек "технологија", а "технологија" је, како је рачунарски научник Бран Ферен незаборавно дефинисао, "ствар која још увек не ради". Ми више не размишљамо о столицама као о технологији, о њима мислимо само као о столицама. Али постојао је период кад још увек нисмо са сигурношћу одредили колико ногара би столице требало да имају, колико високе треба да буду и често су крахирале кад смо пробали да их користимо. Убрзо ће рачунари бити тривијални и многобројни као столице (а коју деценију или тако нешто касније као листови хартије или зрна песка) и ми ћемо престати да их примећујемо. У ствари, сигуран сам да ћемо се, кад бацимо поглед уназад на ову декаду, зачудити како смо икада помешали оно што с њима радимо с "продуктивношћу".
Али највећи проблем је што смо ми још увек прва генерација корисника и за шта год смо измислили мрежу ми је још увек не разумемо. У "Инстинкту језика" Стивен Пинкер објашњава генерацијску разлику између пиџин и креолских језика. Пиџин језик је оно што се добије кад се на окупу нађе мноштво људи - типично робова - који су већ одрасли са својим језицима и не знају језике других око себе. Они успеју да збуџе груб и половичан језик састављен од делова, који је довољан за свакодневицу, али скоро и да нема граматичку структуру.
Међутим, прва генерација деце рођених у заједници узима ове крхотине од језика и трансофрмише их у нешто ново, с богатом и органском граматиком и речником, и то је оно што зовемо креолским језиком. Граматика је само природна функција дечијих мозгова и они је примењују на шта год нађу.
Иста ствар се дешава и с комуникацијском технологијом. Већина нас се копрца у некој њеној пиџин верзији, жмиркајући кратковидо на кутије величине фрижидера на нашим радним столовима, не разумевајући баш тачно где иде имејл и псујући зврндања с мобилних телефона. Наша деца, међутим, раде нешто сасвим другачије. Ристо Линтури, научни сарадник Хелсиншке Телефонске Корпорације, цитиран у часопису Wired, описује необично понашање деце на улицама Хелсинкија, која сва носе телефоне способне за слање порука. Она не размењеују важне пословне информације, она само ћућоре, одржавају везу. "Ми смо животиње из крда", каже он. "Ова деца су повезана с њиховим крдом - она увек знају куда се оно креће". Он верује да ће свеобухватна бежична комуникација да "нас врати обрасцима понашања који су нам били природни и укинути обрасце понашања који су били резултат ограничења у технологији".
Ми смо природно са села. Током већег дела људске историје живели смо у малим заједницама у којима смо знали све и сви су знали нас. Постепено нас је постало превише и наше заједнице су постале превелике и сувише разнолике да би се могли осећати њиховим делом, а наше технологије су биле неспремне да нас држе на окупу. Али ово се мења.
Интерактивност. Више-на-више комуникација. Свеобухватно умрежавање. То су нови незграпни појмови за елементе у нашим животима тако основним да, пре него што смо их изгубили, нисмо ни имали имена за њих.
Blogovi autora
- Разлаз, нема се ту шта видети (152)
- Tri naprsline: MLADA (67)
- Petak, 13. (59)
- Imagine all the people (70)
- Бес се увек некако стиша (91)
- Tri naprsline: CRNA (135)
- The Museum of Modern Art, NY: Toward a Concrete Utopia (201)
- Dobro smo mi i prošli (47)
- Сир < Мачка (219)
- Pravi ljudi i pravi jezik, u dva-tri reda (179)
- Muzika je u suštini beskorisna, kao život sam (80)
- Svemu ima vreme ... (119)
- Знао сам те људе (38)
- Fašisti svih zemalja, ne ujedinjujte se! (351)
- Duvani -- žuti otrovi! (80)
- Zar ima nečeg što ne znaš, Maksime? (75)
- Vremena se menjaju, a s njima i ambicije (79)
- Dočekaću konačno i ja svoju radnu sobu! (94)
- Samo jedna od ovih triju priča je vic (227)
- Moja reč menja vas! (Dobro, dobro, ne baš svaka) (97)
Najnovije VIP blogeri
- Dovidjenja, gospodine Bobicu!
angie01 - Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini - Džez kao religija
Ivan Blagojevic - Diznijev svet
jinks - ovde je nigde dobro mesto ...
Đorđe Bobić - вабомамом спојке сунчане
Черевићан
Najnovije blogeri
- ŽUTA OSA (8/24)
horheakimov - DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann - ŽUTA OSA (7/24)
horheakimov - Hronologija antipatriotizma...
Filip Mladenović
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Eksperimenti u blogovanju (4)
- Muzika (3)
- Zabava (2)
- Reč i slika (2)
- Hobi (2)
- Mediji (2)
- Moj grad (2)
- Život (1)
- Literatura (1)
- Obaveštenja (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org