Društvo| Moj grad| Porodica| Život| Životni stil

ŽIVOT SA SUJETOM - IMITACIJA ŽIVOTA

Dragan Jakovljević. RSS / 19.01.2013. u 18:10

 

Када сам једног пријатеља по слободи упитао да ли мисли да је сујетан, одговорио је потврдно и тиме ме веома изненадио. Јер, суједни људи ретко примећују ту своју слабост, а поготово су им непознате димензије њихове сујете. Осећање нелагодности правдају лошим намерама окружења, односно тежњама других да их на друштвеној лествици рангирају ниже него што заслужују. Непрепознавање сујете код других људи обично је оличено у коментрима како неко има незгодну нарав или је безразложно агресиван. Психолози кажу да у основи оваквих понашања заправо лежи сујета, односно потреба да се докаже сопствена виша вредност у односу на људе којима смо окружени.

Видевши да ме је изненадио, мој пријатељ ми рече како не треба да се чудим томе што му је познато да је сујетан. Каже како су сви људи у већој или мањој мери сујетни, признали то или не. Размисливши о томе, нисам могао да се не сложим са њим, а поготово са његовом примедбом да начин на који изражавамо сујету пресудно утиче на то хоћемо ли и у коликој мери због ње пореметити своје односе са околином. Па, како онда да је се решимо? Можда тако што ћемо је задовољити на време и на начин који је продуктиван и за нас саме, а и за друге?

Али, тај идеалан склоп није увек могуће постићи. Разлог спотицања могу бити животне околности које су нам се испречиле у тој намери или културолошки модели које смо већ прихватили под утицајем средине. У том случају, накнадно доказивање често бива праћено агресивношћу, јер за многе није лако живети са осећањем ниже вредности.

Регистровати и дефинисати све начине испољавања сујете такође је тешко, јер су они бројни и зависе од много фактора. Гледно из угла социјалне средине, ти начини понекад могу бити позитивни, када се огледају у доприносу појединаца напретку друштва у целини. Међутим, пракса показује да то углавном није случај и да се сујета у највећој мери манифестује стварањем илузија које су веома далеко од реалности. Њима особа која робује комплексу ниже вредности покушава да неутралише процеп створен између ружне стварности и потребе да себе види у другом светлу. Она тада на ирационалној основи покушава да гради своје осећање више вредности.

У дирекнтој вези са овим је и потреба да се, приликом карактеризације других људи, указује само на њихове проблематичне особине. Оне се тада по правилу предимензионирају, док оне позитивне бивају занемарене.

Неминовна последица довођења себе у тај угао посматрања других људи јесте стварање нереалне слике о себи: ја сам неко ко је у сваком погледу на нивоу вишем од њиховог и самим тим поседујем вишу карактерну и сваку другу вредност.

Уколико, међутим, у једном тренутку посумња у истинитост своје илузије, таква особа је склона да развије своју тероју постојања завере сковане против ње. Искуства показују да је овакав начин размишљања увод у болест параноје, која се манифестује непотребним и пречестим заузимањем одбрамбеног става и потребом угроженог да буде у праву при свакој размени мишљења.

„Многи људи не знају да сујета значи празнина, испразност. И зато, када за некога кажемо да је сујетан, ми га у ствари означавамо као празног, безвредног. Сујетна особа је она која има навику да истиче неке своје наводне квалитете, за које други сматрају да их она не поседује. Она често реагује увређеношћу када јој други не потврђују њену слику о самој себи. И зато бити сујетан значи умишљати властиту вредност, бити препотентан, бити поносан ни због чега. Осим у речи сујета, исти корен у значењу празнине налазимо и у речима сујеверје и осујетити. Према томе, бити сујетан је нешто негативно, јер означава постојање лажне, надуване слике о себи”, тврди аналитичар Зоран Миливојевић.

Када неко каже да је нешто урадио због своје сујете, подсећа он, поставља се питање да ли се у том случају ова реч погрешно користи у значењу самопоштовања, позитивне слике о себи, или се самокритично дистанцира од своје умишљене слике о себи.

Неке од слика чији је свако од нас сведок, и то свакодневно, типични су примери покушаја доказивања супериорности. Оне се своде на отворено или лажно прикривено показивање стечених материјалних вредности. Објекти на које се усмерава пажња околине не би ли се ублажило унутрашње незадовољство због неуспеха на неким, често значајним пољима, најчешће су луксузни објекти за становање, аутомобили, екслузивна гардероба и накит. Илузија о сопственој вишој вредности бива додатно потхрањена ако овакво разметање наиђе на подршку саговрника, кроз дивљење и комплименте.

Мржња према ауторитету или инсистирање на њему, оговарање, самохваљење, нарцизам, завист, љуомора, митоманија, припадање екстремистичким друштвеним групама, такође одликују особе жељне доказивања и постизања више вредности на непродуктиван и по друштво негативан начин.
Психолог Срећко Лазић сматра да је сујета онај невидљиви покретач бизарних људских поступака избегавања односа са животом:

„Када, на пример видите на некој важној спортској манифестацији то мноштво од публике и навијача, ви у ствари гледате, част изузецима, људе који задовољство такмичења и спортског изражавања лично избегавају, посредно се дивећи онима који су храбри да се покажу. Зашто има тако мало места где се људи телесно изражавају кроз плес и музику? Многим креативним људима, без обзира на област изражавања, опада креативност када јавно наступају. У суштини, сујета је узрок таквих понашања. Ми се плашимо изражавања својих потенцијала, да не нарушимо претходно створену сопствену, лепу слику о себи, ако јавно мнење буде сведок наших слабости и неуспеха.”

Овај истраживач је мишљења да је сујета сенка која долази из царства људског страха и тврди да овакав правац истраживања доводи до јасног увида у то куда води живот подвргнут законима страха:

„У том сагледавању помера се фокус ваше пажње са личног односа према другим људима, на однос према самом себи. Ако заузмемо став страха, а то значи став грчења, скупљања и изолације у односу на изазове живота, онда само изгледа као да живимо. Тако скупљењи, нејасно осећамо како живот тече мимо нас. Постоје разне психотерапијске технике за побеђивање страха, али изгледа да су све оне недовољне да остваре своје циљеве, док ми у нашој души не преломимо смер кретања од, у смер ка. Једини начин да савладамо страх је прилажење објектима нашег страха. Наравно да није препоручљиво прићи лаву, змији или скочити у вулкан, али то нису једини извори страхова. Највећи број страхова настаје у менталним представама опасности. Ако потпуно приђемо унутрашњим изворима страха они престају да постоје. Распрше се као тама пред излазак сунца. Исто тако, ако приђемо правим изворима сујете, која значи страх од нестајања, распршићемо страх и дрхтање као начин живљења. Тек тада се истински отварамо према изазовима живота. Онда смемо да наступамо јавно, да погрешимо или да дозволимо нам се други насмеју што нешто не умемо. Онда смемо да учимо неку нову активност, као што је плес, свирање или певање или да јавно наступамо на било који друштвено прихватљив начин.”

И тако долазимо до питања: да ли је сујета нешто што се наслеђује од родитеља, учи у породици или представља самостални и свесни избор сваког појединца? Истраживачи ове области слажу се у ставу да сујете нема или је знатно мања код особа које су од раног детињства васпитаване да уважавају друге људе, њихове особености, другачије афинитете и потребе. Код породица које своју децу васпитавају у религиозном духу, споменути васпитни концепт добија и надоградњу, јер је према хришћанском учењу, сујета један од највећих грехова. Ова вера проповеда да је Бог један и вечан, односно док су сви људи смртни. Пошто сујетна особа, по својој природи, жели да се наметне и овлада другима, она у тој својој тежљи, према проповедању хришћанске цркве, прижељкује божје особине – да буде изнад свих, вечна и непролазна.

Али, васпитавање деце у духу уважавања других људи није само по себи гаранција да она једнога дана неће бити сујетна. Ова особина ће се свакако појавити уколико у породици постоје проблематични односи на било којој релацији: између брачних, односно животних партнера, деце и родитеља или саме деце. Са друге стране, ако у тим односима владају склад и љубав, чланови породичне заједнице неће имати изражену, или барем не превелику потребу да се доказивањем пред другим људима боре за њихову наклоност, пажњу или љубав, пошто су те потребе задовољили у оквиру породице, односно партнерске заједнице.

Atačmenti



Komentari (0)

Bloger je isključio mogućnost postavljanja komentara za ovaj tekst



Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

B92 / Info

...

  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
Čitajte ostale članke...

B92 / Sport

...

  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
Čitajte ostale članke...

B92 / Kultura

...

  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
Čitajte ostale članke...

B92 / Biz

...

  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
Čitajte ostale članke...

B92 / English

...

  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
Čitajte ostale članke...

B92 / Automobili

...

  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
Čitajte ostale članke...

B92 / Život

...

  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
Čitajte ostale članke...

B92 / Putovanja

...

  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
  • 01.01.1970 / 08:00
Čitajte ostale članke...