Magi

Margitu sam upoznao 77. na žuru kod Jovana Stojanovića.  On se tad zabavljao sa Sanjom Adamović koja je iz Pete prešla u Prvu, u trećem razredu, i stanovao je u Dobračinoj, u Sandinoj zgradi.

Bio je tu i Cvija, koji se upisao na stomatologiju pa se posle prve godine prebacio na glumu. I Brstina, Srđan Vejvoda, Jela, Boško Bojović, Alek, jedan lik koji je imao ploču «Marquee Moon»... Milan Josipović i još neki...u stvari, tih je zimskih dana zabave počela da pravi i Sanda, dva sprata niže, pa više nisam siguran ko je dolazio i gde.

Magi je volela da đuska. Imala je meke pokrete i videlo se da uživa dok maše glavom napred-nazad i u krug.

Tu sam «glavu koja maše» primetio tih dana i na koncertu Fredija Habarda u Domu sindikata, nekoliko redova iza sebe. Bio je to dobar koncert sa najmanje 3 bisa.

Zima bila oštra, ali suva. Od trolejbuske stanice, kod Narodnog pozorišta, do Sandine zgrade smrzao bih se kao pištolj.

Čitao sam tih dana Tomasa Bernharda, pripovetke Dilana Tomasa, «Mlade lavove» Irvina Šoa i knjigu "Nemačka, Nemačka između ostalog", Hansa Magnusa Encensbergera...toga se jasno sećam jer sam nešto iz te knjige iskoristio za svoju kratku priču «Kung fu devojka» koja je izašla u podlistku «Omladinskih novina». Ona, inače, nije objavljena zbog svog neverovatnog kvaliteta, nego zato što je urednik književnog dodatka bio moj ortak Šole koji će kasnije otići u Ameriku i postati budista. A pisao sam je na pisaćoj mašini koju sam kupio u Klubu Medicinar. Jednom sam tu reo neke svoje drugove i malo pričao s njima.

- Baš mi treba ovakva mašina - rekao sam gledajući u jednu narandžastu, na radnom stolu.

- Hoćeš da kupiš! - pitao me jedan kolega s brkovima.

I kupim. Red velićina 600 - 800 današnjih dinara.

Kao kroz maglu, sećam se i nekog događaja u Domu omladine, nešto je kao tribina, ili promocija Encensbergerove knjige, čini mi se da je i on tu bio... ali moguće je da me sećanje vara.

Ali sam siguran ove sutuacije: stojim na Terazijama negde između Atine i apoteke i razmišljam da li da odem do knjižare u Cetinjskoj, gde, znam, uskoro stiže Viljem Sarojan i potpisuje knjige. Recimo, "Zovem se Aram" ili "Smeli mladić na letećem trapezu". I ne osmelim se da odem u knjižaru nego uđem u trolejbus! Posle nekoliko godina Sarojan umre.

Ispao sam stravična budala.

U sledećoj sceni hodam Knez Mihailovom nekim poslom i sretnem Margitu. Onda zajedno napravimo đir do Saborne crkve i nazad. Kod Crkve oglase se zvona. Margita kaže da su iz «ce» tonaliteta. Začudim se otkud zna. Kaže da ima apsolutni sluh. Onda malo pričamo o tome kako svira klavir i zašto prati studente glume na prijemnom ispitu.

Kod poslastičarnice «Međed» naiđe Zoran Koš iz moje gimnazije (išao s Karlom u razred).

Magi onda pomene izvesnog Srđana koji strašno svira gitaru, toliko dobro da se Džon Meklaflin oduševio kad ga je čuo, a čuo ga je u Beogradu, posle koncerta sa Mahavišnu orkestrom, u Pinkiju, pa ovaj sad odlazi kod njega u London da sviraju zajedno. Dok mi ona to priča, moj bes prema tom Srđanu značajno raste. Kada se, par godina kasnije, taj dasa bude pojavio u javnosti pod imenom Srđan Jul i kada bude odsvirao svoj hit («Koketa»!), meni će, priznajem, biti pomalo drago.

Onda me Margita pita da li je istina da s nekim ortacima pravim bend.

Istina je.

- Nemate šanse - kaže Margita - Sad baš prave grupu neki moji drugari sa Slavije. Znaju da sviraju, za razliku od vas.

- Kako se zovu? - pitam.

- Generacija 5 - kaže ona.

Nova slika... Prolazim pored Muzeja 25.maj. Tu je jedna nizbrdica. Duž njene središne linije kaskadno su napravljeni platoi, odnosno plitki bazenčići  preko koji se sliva voda. Zimi, kad se voda zamrzne, pretvaraju se u mini terene za sličuganje. Ta će fontana postojati kao takva sve do Titove smrti kada će biti uklonjena preko noći i površina poravnata da bi preko nje prešlo vozilo sa posmrtnim ostacima maršalovim.

U trenutki kad ja prolazim Tito je živ, a voda se preliva. Negde pri vrhu, pa desno u šumarku, je mala kuća koju koriste studenti likovne akademije. Oko nje razbacani su komadi studentski vajarskih radova.

Uočavam jednu gipsanu glavu u prirodnoj veličini.  U pitanju je portret grčko-rimskog čoveka sa odlomljenim nosem.

Nema nikog u kućici, niti u celom kraju. Podižem sa zemlje glavu i odnosim kući gde će neko vreme ukrašavati moju sobu.

Ali ne dugo jer ću je ubrzo staviti ispod svoje kožne jakne kupljene na Vojnom otpadu u Tadeša Košćuška, gde se jakne prodaju na kilo, sešću na Tomos automatik i odneću je Margiti kao rođendanski poklon. Ispostaviće se da je glava tolikog gabarita da jedva staje u njenu malu sobu. Pretpostavljam da ju je izbacila odmah posle moje kratke posete. Ako jeste, to je prava šteta jer je to bila odlična glava, samo da joj se nalepi nos.

Najveći deo njene sobe zauzimao je veliki radni sto, na njemu arhitektonski lenjiri i lampa s kolenom. Preko puta je nekakva sofa ili trosed na koji sam ja seo. Na stolu je špil karta, duplo manjeg formata od uobičajenog. Karte nisu one za igru. Na svakoj je po jedna rečenica, na engleskom. Bile su to nekakave poruke ("Oblique Strategies"), izmišljotina (ili proizvod) Brajana Ina i Dejvida Birna, koji su ovi koristili pri snimanju ploče “My Life in the Bush of Ghosts” (po romanu Amosa Tutuole), a koristili su poruke sa kartica nasumičnim presecanjem špila, kao nekakav zapadnjački Ji Đing. To mi je ispričala Magi vadeći iz fijoke ručno napravljenu, na srpski prevedenu i njenim pravilnim rukopisom ispisanu kopiju špila, zapakovanu u omot od crvenog kartona.

Kaže mi da presečem.

“Uvek prvi koraci”, pisalo je.

Te kartice sam, prevod njihov, dobio na poklon. Često ću ih nositi u Studio 13 i 5, dok budemo snimali “Odbranu”.

Nekoliko dana kasnije kupim auto lak sprej u prodavnici u Nevesinjskoj. Zviznem Miletu pod prozor da mi pravi društvo. Mile se malo nećka a onda krene. Ispišem nekoliko grafita na potezu Mačvanska ulica - Narodna biblioteka – Smiljanićeva – Njegoševa – Kursulina.

Napišem "Margita je dečak" na njenoj zgradi. Desetak dana kasnije naletim na njenu majku koja mi kaže da se malo ljuti na mene. Obećam joj da ću da obrišem grafit.

U nekom trenutku, kasnije, EKV ostanu bez prostorije za probe. Vežbaju jedno vreme kod mene u garaži. Ali ne dugo.

Vremenska elipsa od par godina. Nekakva zabava kod Aleka Budimlića. On svira na klaviru «Agfter the Gold Rush» od Nila Janga, s falsetom, ko pravi! Na kraju žura krenem da otpratim Magi do kuće. Ona me pita ko je svirao bubnjeve na Srđanovoj i mojoj ploči «Poslednja mladost u Jugoslaviji» i kaže da su neki prelazi grozni. Ja se usprotivim.

Njena ulica je, srećom, odmah tu i razgovor bude kratak, inače bismo se posvađali.