Pismo iz Španije

Moj drug, Zemunac, Dejan Ilić poslao mi je priču sa željom da je objavim. Dejan je u Valjadolidu, gde je pomoćnik Miroslavu Đukiću, u ovom "malom čudu španske fudbalske lige".

Priča je predivna i skoro me je rasplakala.

Dejan Ilić

VELIKI TOK

Široki vidik Velikog toka pružao se kroz zimsku izmaglicu u nedogled. Strme obale treperele su, a crne, bezlisne krošnje, pretapale su se sa moćnom rekom, te se nije znalo gde prestaje voda, a gde počinje kopno.Retki krici rečnih galebova odjekivali su sablasno, a mračna vodena masa se,oku neprimetno, kretala nekud ka horizontu.

Sve je bilo mirno: I reka, i vazduh i voda. Čak i kej,okovan teškim snegom bio neobično pust. Tek po neki šetač, u oblaku sopstvenoga daha i zgrčen od hladnoće, prtio je sebi put kroz nanose snega napadalog tokom noći.

Oduvek je ovde, čak i za najžešćih zima, bilo šetača. našlo bi se tu usamljenih, zamišljenih, zaljubljenih, razdraganih, tihih, bezbrižnih i brižnih; promicale su saonice sa promrzlom decom, očevi što ih vuku i majke što im neprestano prilaze i nameštaju šalove i kape. Dovikivalo se, smejalo na glas, cičalo, čak i pevalo. Reklo bi se, jedno veoma živo mesto. Međutim ovoga jutra nije bilo tako. Neka prazna tišina ispunjavala je čitav prostor, gušeći sve zvuke pre nego bi se i javili. Koračao sam sporo, gotovo lenjo, zagledajući reku.

Ovde dolazim otkako znam za sebe. Najranije sećanje na detinjstvo vezano je za ovo mesto: za sunčano zimsko jutro, sneg, čamce izvučene na obalu, neke pomešane glasove i ovu zgrdau pradmnom.

Restoran Legato, podignut na samoj obali reke, bio je prazan. Pomislio sam da je zatvoren, možda zbog renoviranja ili slabe posete, ali ubrzo sam se uverio da sam se prevario. Kroz staklena vrata moglo se videti da su svi stolovi uredno postavljeni, svetla upaljena; čak su i kugle, na crveno belim stubovima, kao lušama, ispred ulaza svetlele iako je bio dan. Sa desne strane, unutar zgrade, na samo par koraka odulaza, nazirao se konobar, koji je kao avet stajao i zurio negde napolje, ne mičući se. Nikoga osim njega nije bilo. Na trenutak sam zastao, premišljajući da li da uđem. Nikad nisam voleo da budem sam, čak ni u sopstvenoj kući. Kad bi mi se javio osećaj usamljenosti, izlazio bih u duge, besciljne šetnje, posmatrao ljude, osluškivao njihove glasove, upijao pokrete, izraze lica, mirise.

Konobar se, primetivši me, lagano naklonio, dajući mi znak da sam dobro došao, te sam stupio unutra.

Istoga trenutka, kako sam otvorio vrata, začula se muzika. Snađan, preglasan zvuk, prolomio se iz mnogih instrumenata, ukopavši me. Eksplozija tonova u savršeno skladnoj harmoniji, potresla je prostoriju i sve u njoj. Razgoračenih očiju posmatrao sam čas konobara, čas unutrašnjost restorana, tražeći izvor zvuka. Nije bilo sumnje da je po sredi skriveni orkestar, jer tako živi stvaran zvuk ni jedan muzički uređaj ne bi mogao da proizvede. Skoro dsa su se mogli osetiti titraji žica gudača; skoro neprimetni ali dobro poznati škripavi zvuci pomeranja prstiju preko struna. Čak mi ni duboki udah duvača nije promakao. Nakon prvog udara usledila su još dva, nalik na kucanje. Zbunjen i pomalo uplašen, okrenuo sam se da izađem, ali me je nastavak muzike, daleko mirniji a živ i zvonak, zaustavio. Prepoznao sam uvertiru Mocartove Čarobne frule. Mešale su se violine sa flautama, viole sa klarinetima, oboe sa violončelima. Tonovi su se prestizali, preplitali, nestajali, nastajali, tvoreći savršen sklad koji više i nije bio muzika, već govor nečeg onostranog; nečeg što nema ni ime ni oblik, već se pojavljuje i gubi istovremeno. Možda je to usud ili magija muzike, da postoji i ne postoji. Da te ispuni samo dok traje, a kad prestane ostavi te sa sumnjom da li je uopšte postojala. Nešto kao sećanje ili san koga smo svesni da se desio, ali ga se ne možemo setiti. Svaki naredniton, kao da je gasio prethodni, te je u stvarnosti postojao samo on, brišući tragove iza sebe.

Melodija je oticala neprimetno, kao i ova reka.

I sve je odjednom nestalo. I restoran, i konobar, i lampe sa crvenobelim lušama. Čak sam i ja nestao sa svojim zbrkanim mislima. Ostao je samo isti vidik.

Sad je na mom mestu bio dečak, od nekih jedanaest godina, privijen uz bok muškarcu čija je ruka mirno počivala na dečakovu ramenu. Bili su slični likom, hodom i držanjem. Mogli bi biti otac i sin. Bar bi takav zaključak doneo svako ko bi pokušao da odredi njihovu pojavu u tom trenutku i na tom mestu. Hodali su nešto sporije od svetine oko njih. Hodali su i ćutali. Ukoliko bi se zagledali u dečakovo lice, primetili bi izraz neprijatnosti, stida, možda čak neke daleke patnje. Izraz koji je on želeo da sakrije, ali njegovo telo još nije naučilo da laže. Nasuprot njemu, lice muškarca bilo je ozbiljno i mirno..

Smeh, radosna vriska dece, poneki lavež, dozivanje, zvuk vode koja zapljuskuje kamenu obalu i glasovi; prigušeni, ali razgovetni glasovi koje je uvek čuo dok bi ulazili u restoran:

"Zar sa detetom u kafanu?"

"Stalno je pijan. Uvek se pridržava za dečaka".

"Jadno dete."

Gledao je u zemlju da ne bi slučajno ukrstio pogled sa nekim. Nije ga zanimalo kako izgledaju ti ljudi koji ga surovo bičuju svojim opaskama. Samo je želeo da nestanu i oni i njihove reči i stid koji ga nemilosrdno lomi. Mrzeo ih je iz dna duše. I njih i ovaj restoran i reku i tajnu koju nosi.

Zašto su ljudi tako zli? - pitao se, zatvarao oči i puštao da ga obuzme muzika. Bila je to kompozicija koju je nekad negde čuo, ali nije znao kako se zove. Počinjala je burno, nalik na kucanje, da bi se nastavljala, najpre živo, a zatim mirnije, ulivajući  ton po ton u široku i moćnu melodiju koja bi ga obuzimala celog. Verovao je da ima magičnu moć, jer bi istoga trenutka kad bi krenuli tonovi, svega nestalo. I smeha, i vriske, i laveža psa, i vode koja zapljuskuje kamenu obale. Nestalo bi i ljudi koji su ga terali u stid, i oca koji ga drži ispod ruke, čvrstog i ponosnog. Možda i previše ponosnog, jer zbog tog ponosa nikada nije nosio beli štap. Nestalo bi i setnog osmeha majke koja ih je zajapurena od isparenja iz restoranske kuhinje svakoga dana sačekivala istim pitanjem:

"Zar ste opet došli? Pa ne morate baš svaki dan".

Nestalo bi i njene bolesti kojoj nije bilo leka. I očeve teške tuge i potrebe da svaki sekund bude pored nje, pre nego što, kako mu je tada govorio, ona otplovi Velikim tokom.

Da, muzika je im,ala tu moć da izbriše i prošlost i budućnost, da zaustavi vreme i razvuče ga: sekund na minut, minut na sat.....trenutak u beskraj.

"Ulazite li gospodnine", prenuo me je glas konobara. "Zatvorite bar vrata, promaja je". Stajao je na istom mestu i posmatrao me zamišljeno.

"Vidim da se dvoumite; delujete prazno, ali ništa nije tako kako na prvi pogled izgleda", sad se već smešio. 

"Zašto ne popijete nešto? Kuvano vino na primer ili rakiju. Možete i ručati, kuvarica samo što nije. Uvek kasni, ima slepog muža pa dok njemu pripremi sve što treba..Uđite, molim vas. Nemojte stajati na vratima. Još će neko pomisliti da vas ne puštamo unutra. Znate kakvi su ljudi; misle uvek najgore. Sa ovoga mesta imate najlepši pogled na Veliki tok. Toliko je lep da vas proto ponese.."