Pesnici (deo prvi)

Sastanak

Današnji dan provešćemo u Madridu. Prošetaćemo gradom, a prtljag ćemo ostaviti zaključan u vozu. Put ćemo nastaviti još koliko večeras, ali brojniji, jer nam se pridružuju kolege iz ovdašnjeg našeg poslanstva da svi zajedno, sojuženi u očaju, nastavimo putovanje ka zapadu.

Neutralni Portugal odobrio nam je tranzitnu viza pod uslovom da se ne zadržavamo dugo. Obećali smo im da ćemo otići čim pre, a zapravo ne znamo ni koliko će to vremena biti, niti kuda bismo odatle mogli uteći.
Mi smo stotinu i dvadeset izgubljenih duša na proputovanju kroz Španiju. Donedavna, pre nego što nam je zemlja kapitulirala, bili smo diplomate Kraljevine Jugoslavije na službi u Italiji i Albaniji. Nema tome ni mesec dana. Sada smo građani porobljene i rasparčane zemlje, izgubljeni u svetu. Sa sobom u bežaniju vodimo porodice, poslugu. Kompozicija našeg specijalnog voza krcata je.

- Na putu smo kome se ne vidi kraj - vajkao se Crnjanski dok smo pušili uz otvoren prozor voza.

Na glavnoj gradskoj stanici sačekao nas je Jovan Dučić. On je do pre neki dan bio akreditovani veleposlanik u Španiji, no otkada je Franko priznao nezavisnu Hrvatsku i on mora poći. Veliki je to gospodin. Velika je ovo čast za nas. Siđosmo, svi putnici, na peron.
Dučić želi da nam se obrati. Priziva nas:
- Gospodo... Želim vam u ovom povesnom trenutku uputiti par reči...
Svi mu se primakosmo a govornik se, da bismo ga bolje čuli i videli, popeo na stepenik vagona.
Dole na peronu, stoji moj i Milošev dojučerašnji šef, Hrisić. Do 6. aprila bio je poslanik u Rimu; sada je izbeglica kao i svi mi. Putuje u civilnom odelu, izmučen je od duga puta. Stoji niže Dučića, svog parnjaka po rangu; on pomalo smaknut i izgužvan, ovaj utegnut u sjajnu, zlatom izvezenu ambasadorsku odoru s odlikovanjima na prsima i lentom preko krupnog trupa.
Žamor se još nije bio stišao, a žena mi šapnu na uvo:
- Mučeni Hristić. Da je makar mašnu vezao.
Dučiću to nije bilo dosta već s visine gvozdene platforme, već prevalio sedamdeset, ali jednako zlatoust i pun života, saopštava:
- Gospodo, zemljaci moji, zemljakinje moje, u ovom teškom trenutku treba da znate i upamtite jednu stvar!

Zbunio nas je neobičnim početkom. Svi ostadosmo u čudu, a on, kao da to ne primećuje, nastavlja.
- Da znate i upamtite s kim ste putovali. A ako ne znate, ja ću vam reći.
Mislim: „Zemlja nam je porušena, popaljena, mi u bekstvu, sudbina nam se ne zna, a Jovan Dučić - veliki pisac, veliki diplomata, prvi Srbin s rangom ambasadora, čovek golemog iskustva i mudrosti želi nam reći nešto važno. Ovo mora biti beseda za istorijske knjige."
Govornik posle svake rečenice zastane, pa posle kratke pauze nastavi da nam se obraća. Jednom rukom drži se za ručicu vagona, drugu diže u zrak kao da upozorava.
- Ovaj ćete dan pamtiti po tome što ste putovali s Crnjanskim. Velikim pesnikom.
Niko se ovakvom raspletu nije nadao. Svi smo zaprepašćeni. Ne razumemo zašto baš to sada ima da nam saopšti. Najednom, sve oči su uprte u Crnjanskoga, a on, kao da to ne primećuje, staloženo očekuje Dučića da nastavi govoranciju.
Uto ugledam Plamenca kako se sakrio iza stuba i kikoće se. On je s Dučićem godinama službovao i dobro ga poznaje. Sprda se Dučić, to mi postane jasno, jedino ne umem dokučiti zašto.

Istog tog dana, u poslanstvu gde nas je Dučić pozvao na zakusku, preko hladnog pečenja i crvenog vina, pitam Crnjanskoga.
- Šta mu bi?
- Kome? - pravi se on da ne razume.
- Kako kome? Dučiću.
- Ko će ga znati... On je takav... Da li je ovo što ne trpi Hristića ili iz nekog drugog razloga, ne znam. Taj voli da pravi pozorište.
Ja se u sebi mislim „Zemlja nam krvari, dušman je rasparčao kao svinja mrsnu krpu, a vi našli da pravite lakrdiju i sprdačinu s zemljakom i bratom. Našla se dvojica umetnika, jedan već odrtaveo, drugi, nema za šta pas da ga ujede, i podsmevaju se trećemu, čestitom čoveku. Mislite, može vam se?"
Razmišljam tako, ali to ne govorim, već pitam Crnjanskoga:
- Mora da vam je, sad, lakša, sva ova naša nesreća?
A on će meni:
- Varate se, prijatelju, postaje mi sve teža. Sećate se kako kaže Jakšić: „Daleko mi je Banat, crna košulja".

(objavljeno u NIN-u 2012.)