Zakon, propis, naše dete i njena škola

- Imate li vi još dece? - upitala nas je doktorka kod koje smo prvi put došli kada je naša ćerka napunila tri godine.
- Nemamo - odgovorili smo.
- Pa šta čekate, ko će da se brine o njoj kada vi umrete?
-------
Kada imate dete sa posebnim potrebama, nemoguće je ne razmišljati o tome. Šta će biti sa njim/njom posle nas? I vaša glavna preokupacija postaje osposobljavanje deteta za život.
Otac sam deteta kojem nisu davane velike šanse za samostalan život. Nikada nije imala formalnu dijagnozu, osim one "usporen psihomotorni razvoj". Iza nas su godine borbe, vežbi, rada, lekarskih pregleda, analiza. Radili smo gomilu analiza, od kojih je svaka bila biti ili ne biti. Svaki negativan odgovor bi značio trajne probleme, a na rezultate se čekalo i po mesec dana: razni metabolički pregledi, pregledi mišića, mozga, srca. Trajalo je to dok posle četiri godine od njenog rođenja nismo otišli kod doktorke, neonatologa, žena koja joj je spasila život. Videvši je, nije mogla da veruje da je to ona. Delovala je baš srećno i dala nam savet: uradite magnetnu rezonancu mozga, ako rezultati budu dobri - pustite dete da odraste, ne idite na druge pretrage.
Teško bih mogao opisati kako sam se osećao onog momenta dok je stizao faks sa rezultatima i kada sam video da je sve u redu. Bio je to veliki dan za nas :-)
Sve ove godine važno je bilo donositi ispravne odluke. Kod kog lekara otići, koje vežbe raditi (vežbe po Vojti su bile naš izbor), kog logopeda izabrati, kada krenuti u vrtić, kada na balet... Ne biste poverovali koliko joj je balet pomogao. :-) A i naučio sam šta znači majčinski instinkt i ženska intuicija. Moje odluke su često bile pogrešne, dok je žena zaista bila nepogrešiva.

---------

Izašli smo iz ordinacije naše doktorke, pedijatra, žene bez čije pomoći ne bismo sve ovo izgurali. U prostoriji su ostale ona i naša prijateljica koja je tamo stažirala, koja nam je i prepričala šta joj je koleginica rekla:
- Kada su prvi put ušli kod mene bila sam sigurna da od devojčice neće biti ništa. Nisam htela da plašim roditelje, ali nisam bila optimista. A vidi je sada! Moguće je da će u potpunosti stići svoje vršnjake i to u svakom pogledu!

-------------

Iskreno, odavno smo prestali da razmišljamo o tome šta će biti i da li će naša ćerka u potpunosti stići svoje vršnjake. Naša je dužnost da je osposobimo za život koliko god je to moguće i ponosni smo na nju i njen napredak. U petak smo imali razgovor sa našom doktorkom, defektologom koja je vodi od njene druge godine i psihologom. Sve troje su imali isti, jasan stav: ona nije spremna za školu u septembru. Ako sada krene, biće to samo obična farsa. Fali joj ta jedna godina. I odlaganje bi mnogo značilo. Mnogo!
Srpsko zakonodavstvo ne dozvoljava odlaganje početka školovanja. Taj problem je rešiv tako što se plati novčana kazna, ali postoji drugi problem za koji ne vidim rešenje:

Vrtić - deca sa navršenih sedam godina nemaju pravo da idu u vrtić. Pauziranje od godinu dana, bez vrtića, bi bio korak unazad. Postoji privatni vrtić, ali tamo ne bi imala adekvatnu stručnu podršku, a i mnogo je roditelja koji ne mogu da plate privatni vrtić. Opcija da dva puta ide u prvi razred je takođe loša i loše bi uticala na nju, kao i na drugu decu u sličnoj situaciji. 

Išao sam u školsku upravu u svom gradu gde su uporno ponavljali da su nemoćni jer je zakon takav. Koji zakon je u pitanju, to nisu znali da mi odgovore. Njihov glavni argument je bio taj da moje dete neće da ponavlja razred i da može da završi i fakultet, zbog inkluzije. Govorio sam im da je naš cilj da osposobimo naše dete za život, da joj ne treba diploma koja u praksi ne može da se koristi, ali uzalud. Ništa oni nisu slušali, samo su bili ljubazni i ponavljali da će nam pružiti svu moguću podršku. Ponavljao sam im nekoliko puta da nam ne treba podrška, nego odlaganje škole, ali uzalud. Oni su pričali svoju priču i ponavljali da ne mogu protiv zakona.

Postoji veliki broj roditelja koji se suočavaju sa sličnim problemom. Lično ne vidim ni jedan razlog da nam se ne izađe u susret. Ono što vidim je nezaintesovanost administracije da se pomogne roditeljima dece sa posebnim potrebama. Najprostije rečeno: boli ih uvo! Oni se kriju iza inkluzije, koja je, bar u našem gradu, loše odrađena. Jedini ko je pokušao nešto da uradi je Pokrajinski ombudsman, ali bez uspeha.

"Uprkos tome što vaspitači, pedijatri, pedagozi ili psiholozi smatraju da pojedina deca intelektualno, emotivno i socijalno nisu zrela za polazak u školu, pri njihovom upisu školska uprava ovakve nalaze i mišljenja stručnjaka ne ceni kao eventualni osnov za odlaganje detetovog polaska u školu"

I ne pada mi na pamet da odustanem i da ovo ne isteram do kraja. Zbog budućnosti mog deteta, kao i druge dece sa sličnim problemom.A sve što je potrebno je promeniti jedan pogrešan zakon, sistemski rešiti problem.

Svaki savet blogera je dobrodošao!
Hvala unapred!