Knjiga o dva principa (1)

Na blogu se često vode diskusije između vernika i ateista. U tim diskusijama, uglavnom neproduktivnim, koriste se različiti argumenti koji samo pokazuju tvrdokornost stavova zauzetih još pre započete diskusije.

Tu i tamo se neko deklariše kao agnostik i time obično otpočinje trol u pravcu da li su agnostici ateisti i koji je pojam sadržan u kom. Gnostike niko ne pominje.

Postoji jedna zanimljiva knjiga sa isto tako zanimljivim predgovorom. Reč je o spisu srednjevekovnih gnostika. Toj knjizi se često vraćam i pronalazim puno toga što se može pročitati baš između redova teološko-ateističkih polemika na blogu, a boga mi :) i šire.

Zato sam rešio da sa Vama podelim neke delove iz ove knjige.

Podeliću zato ovo štivo na više delova koje sam sam odabrao i pozvaću vas da kroz zajedničko komentarisanje dođemo možda do nekih zaključaka.

Predgovor za knjigu je napisao Vojislav D. Nikčević.

Sloveni su na Balkan došli sa već izgrađenim materijalističkim religijskim konceptom. U slovenskom teogonijumu, sličnom kao i kod drugih varvarskih naroda Evrope i zapadnog dela Azije, gotovo da ne postoji vrhovno božanstvo. Perun, kako literatura često beleži, vrhovni slovenski bog i najznačajnija ličnost božanskog teogonijuma, u prvo vreme je božanstvo vatre, a tek poznije, u dodiru sa rimskim carstvom i njegovom civilizacijom, postaje bog munje i groma, ali nimalo moćniji od Horsa, Simergla (Zimergla), Striboga. Podjednako se poštovao bog neba Svarog, bog sunca Dažbog i bog stoke Veles. Sve žene imale su sopstvenu zaštitnicu Mokoš, koja im je, po verovanju, omogućila da obavljaju takozvane ženske poslove u domaćinstvu. Sloveni su imali i svoj zemaljski kalendrai svaki član tog kalendara imao je jedno božanstvo za pokrovitelja. Ceo materijalni svet, po slovenskoj mitologiji, poredak je živih bića – živa je čak i vlat trave, drvo, trska u ševaru. Dobri i zli demoni, duhovi, nalaze se u svakom delu materijalnog poretka stvarnosti, u domaćinstvu, čak i odeći i oružju koje je slovenski ratnik nosio. Taj teogonijum nije teogonijum strahopoštovanja, pred kojim se klanja i u koji se slepo veruje, to je jednostavno – živi svet tajanstvenog i nepoznatog, koji se sakriva od čoveka da bi mu u životu ili pomogao ili odmogao. Pomoć ili odmoć tog sveta ne zavisi od božanstva, već od čoveka samog, njegove sposobnosti kao ratnika ili radenika, koliko je u stanju da u taj svet pronikne i da ga s poštovanjem prihvati. Ta materijalistička religija u kojoj se priznavao poredak materijalne stvarnosti i položaj čoveka u njoj, nije dozvoljavala da se izgradi bilo kakva svest o postojanju nekog jedinstvenog, apsolutnog božanskog bića, koje u svojim rukama drži sve i čoveka kažnjava za neka davna sagrešenja njegovih predaka. Hrišćanski bog je za Slovene bio ne samo apstraktan, već inečovečan. Čak i obrazovanijem Slovenu teško je bilo dokazati i objasniti, da Bog može smrću da kažnjava čoveka ukoliko je čovek njegov potomak. Ono što je radio hrišćanski bog sa ljudima, to nikada i ni u kom religijskom predanju nije radio nijedan od slovenskih bogova.

Sudar slovenskog religijskog koncepta i hrišćanstva bio je neminovan. Najverovatnije da su to Vizantinci, pošto su već imali iskustvo sa azijskim narodima, na vreme shvatili, pa su Slovenima, kao i ostalim narodima, ponudili jedno daleko slobodoumnije tumačenje hrišćanstva – gnozu. Gnoza je bila u stanju da izmiri materijalizam slovenskog teogonijuma i hrišćanstvo, a da se božansko svebiće i jedinstvenost ne dovede u pitanje. Takav odnos prema Slovenima kao vojnoj sili Istočnog rimskog imperijuma traje sve do desetog veka. Do tog vremena Sloveni se masovno, po odlukama vizantijskih careva, naseljavaju čak i na Peloponez, i u Malu Aziju, da bi popunili životni prostor nakon u krvi ugašenih pobuna lokalnog stanovništva. Nakon desetog veka, obogaćeni slovenski župani i vojskovođe, stvorivši već ogromne zemljišne posede sa svojim vojnim družinama, žele da se osamostale od Konstantinopolja i da stvore države u kojima će sva vlast biti u rukama Južnih Slovena.

Da bi stvorili državu i vlast njima je potrebna ideologija, a oni imaju dva izbora: ili da prihvate zvanično državno hrišćanstvo, koje u to vreme u Vizantiji gubi mnoga od gnostičkih obeležja, ili da stvore jedan od gnostičkih vidova hrišćanstva koji će u toj meri biti nezavisan i različit od zvaničnog hrišćanskog učenja, da će moći da se predstavi kao ideološki koncept novostvorene države. Ako se ima u vidu da je Zapadno rimsko carstvo već počelo, preko jednog dela Južnih Slovena, da vrši nasilnu hristijanizaciju masa sa svojim organizovanim svešteničkim redovima, onda je obogaćenoj slovenskoj vlasteli koja je želela sopstvenu državu ostajao put – priklanjanje Konstantinopolju i protiv Rima. Vekovima vojni najamnici, pokazali su se manje ili više vešti političari. Na teritoriji duklje, Travunije i Zahumlja moćni knez Vojislav pod pretnjom sile, a boreći se sa Vizantincima, iznuđuje vladarsko znamenje od rimskog pape. Pri tom ne dozvoljava da se uopšte razgovara o tome na koji će se način i kako ispovedati hrišćanstvo na teritorijama na kojima vlada. Istu logiku imaju i bosanski banovi i vlastela, pa čak i hrvatski kraljevi kojima vladarska znamenja daju pape u Rimu, a Vizantija počasne titule i ogromna nasledna lena. Ni sa potomcima raških župana stvar nije drugačija: Stefan Prvovenčani okrunjen je od rimskog pape, ali mu zato Vizantija daje zvaničnu ideološku moć, samostalnu arhiepiskopiju. Na taj način, zvanično hrišćanstvo, i zapadne i istočne provinijencije, ne nalazi utemeljenje u širokim slovenskim masama koje i dalje poštuju slovenski teogonijum, a hrišćanstvo kao veru i ideologiju smatra za zlo, jer pod njim prestaju da budu slobodni ljudi i postaju delimično ili potpuno zavisni seljaci i zanatlije.

-nastaviće se-