B92 Blog

LISICE

U retkim situacijama, postoje i ona prava, lepa hapšenja, od kojih vam prosto naviru suze na oči

Hapšenje predstavlja oduzimanje slobode fizičkom licu i to uglavnom protiv njegove volje. Hapšenje može da se sprovede privatno (neko nekom duguje pare, biva strpan u gepek i odvežen na nepoznatu lokaciju, gde će mu ili pare biti iznuđene ili probušena rupa u glavi) i službeno (dođu panduri i uhapse vas). Problem kod službenog hapšenja u Srbiji je taj što je i ono na neki način privatno. Glavna strategija naše policije je sledeća: preko lica od poverenja prodaj drugom licu marihuanu, onda uhapsi to lice i pribavi državi preko potrebnih od 30 do 100 hiljada dinara novčane kazne, za popunjavanje rupica u budžetu. Ovakva hapšenja su sjajan dodatni izvor prihoda nevaljaloj državi, pritom legalan, a tu je naravno i onaj slađi momenat, a to je pribavljanje i puštanje u promet supstanci zbog kojih ćete kasnije nekog uhapsiti, a parice idu samo vama i vašim pajtosima. Dovoljno je da pokojnog Duću i Kuma pitate s kim su napravili dil da godinama slobodno, naširoko i opušteno valjaju heroin beogradskim i drugim klincima, a zatim pitajte klince u kraju koliko danas košta heroin, a kad čujete odgovor pitajte sebe zašto je iz godine u godinu sve jeftiniji.
Osim hapšenja onih kojima prethodno prodaš gudru postoje i takozvana "lažna" hapšenja, a to je kada se krupne ribe hapse zbog "švercovanja u troli", uz snimanje kamerama javnog medijskog evropsko-srpsko-deesesovskog servisa, a zatim puštaju na zadnja vrata policijske stanice (bez prisustva kamera). Bitno je hapsiti, a osuditi već i nije toliko bitno, jer je hapšenje zapravo bilo samo medijsko zamajavanje padanju na glupe fore sklonog naroda. Pred kamerama se hapse, a na zadnja vrata puštaju i nestašni dečaci bliski vlasti u vidu recimo neonacista, zaduženih da tu i tamo zamute medijske vode, ako se tamo negde nešto bitno prodaje (fabrika, put, javno preduzeće). Postoje i prava hapšenja krupnih riba, koja se najčešće sprovode kad vas partner u zločinu ispali ili postane previše alav, a vi pošaljete svoje pandure na njega.
Međutim, u retkim situacijama, kad vas neko moćan (Evropska Unija, SAD ili Interpol) stegne za testise, postoje i ona prava, lepa hapšenja, od kojih vam prosto naviru suze na oči. Kao, na primer, hapšenje Slobodana Miloševića. Ma, da je moglo da ga se uhapsi i sto puta, svih sto puta bih plakao od sreće, naročito kad se setim šta su njegovi panduri (i to isti ti, eh, šta ti je život) radili nama. Od svakog poštenog navijača tako dugo čekano hapšenje Džaje i Cveleta (uz zumiranje zatezanja čeličnih državnih lisica oko njihovih nežnih zglobova) ostavilo je neočekivano gorak ukus u ustima, jer će se svaki pošteni navijač (kog god kluba) zapitati kad ćemo da vidimo close-up lisica na Zekinim i Bjekinim rukama. A ne bi bilo loše i da policija malo zašara i po beogradskim blokovima, pa da pohapsi i vođe navijača, koje su ovde (jao, sad ćete svi da se začudite) u stvari vođe maloletnih bandi koje "valjaju i obijaju po kraju". Pa onda zaobilaznim putem opet dođemo do gudre, jer i ptičice na grani znaju da je "fudbalsko-državna mafija" glavna za valjanje kokaina, pa onda malo da zaševrdamo sa one strane sporta, pa da zamislimo lisice na ručicama Miškovića, Mitrovića, Beka, Radulovića, Karića i ostalih tajkuna i lopuža (kojima se ovom prilikom izvinjavam što ih nisam pomenuo, nema mesta), pa onda malo da zaševrdamo na biznis koji se zove crkva, pa da zamislimo lisice na vragolastim ručicama vladike Pahomija, pa da skoknemo do biznisa koji se zove politika i lisica koje već godinama sanjamo na rukama Milovana Bojića, Ivana Markovića, Gorana Matića, pokojnog Mirka Marjanovića, pa onda da proberemo malo i po DOS-u, pa onda da proberemo malo i po ovoj vladi, pa na kraju stignemo i do premijera i do zaključka da bi policija na kraju u stvari trebalo da uhapsi samu sebe, koliko je ovo društvo ogrezlo u ljagu i zlo i dno. Ipak se više isplati hapsiti klince zbog džointa.