Moja drugarica Branka je specijalno za ovaj blog poslala izveštaj iz Berlina, sa svetske premijere filma "Ljubav i drugi zločini" Stefana Arsenijevića. Eto, mnoge moćnije kuće (što novine što televizije) nemaju svog dopisnika / dopisnicu sa festivala, ali mi smo u mogućnosti da iz prve ruke čujemo kako je to bilo sinoć.
Sinoć sam ovde u Berlinu prisustvovala jednom divnom dogadjaju.
U velikoj sali berlinskog bioskopa ZOO "kolodvora Zoo Palast , Stefan Arsenijević je pred berlinskom publikom premijerno predstavio svoj prvi dugometražni film "Ljubav i drugi zločini". Uz podršku skoro čitave glumačke i filmske ekipe, "najšarmantniji srpski reditelj", dobitnik Zlatnog medveda za kratki igrani film "(A)Torzija" i nominacije za Oskara u istoj kategoriji, sinoć je došao da pokuša da ispuni sva ta "velika očekivanja".
Kao i na svakoj premijeri bilo je i nervoze i iščekivanja i leptirića u stomaku - Stefan se, izašavši na binu pre projekcije filma, zahvalio prepunoj sali na podršci rečima: "Nadam se da će aplauz biti ovakav i posle filma, hvala vam!" (vidi insert)
I bio je.
Pogledajte Stefanov film - da biste videli kako se (ne)razumemo i kada govorimo i kada ćutimo. Pogledajte ga zbog fenomenalne glumačke ekipe - Anica Dobra i Vuk Kostić su glumački par kakav se retko vidja u našim filmovima.
Pogledajte ga zbog scene sa Zoranom Cvijanovićem u video klubu, zbog Semke Sokolović-Bartok u ulozi Bake i rediteljeve omiljene glumice, legendarne Milene Dravić.
Pogledajte ga, zato što je film sa srcem. Ima u njemu nečega što se ne da opisati rečima...Uvek sam mislila da je baš to ono što filmsku umetnost razlikuje od svega drugog.
"Ljubav i drugi zločini" će vas nasmejati i rastužiti, podsetiti na sve što ste ikada obećali, a niste ispunili, što ste
poželeli, a niste se usudili da uradite. To je film o svima onima koji su (po)želeli da odu iz Srbije I onima koji su stvarno otišli...
Nekako priča o svima nama, smeštena u sive, apokaliptično sumorne pejzaže Novog Beograda. U kojima, paradoksalno, ima nade. I to u trenucima kada je najmanje očekujete.
E, zbog te nade, pogledajte film.
A ja se nadam da će mnoge Stefanove kolege, uskoro, pre nego što odluče da odu, dobiti šansu da snime svoj prvi dugometražni igrani film.
I da će im ovako aplaudirati, kao Stefanu sinoć, već na sledećem Berlinalu.
Branka
Berlin, 11. februal 2008.
