Novi Sad pitom grad

Blic

Dakle... nije mi jasno zašto se Novi Sad konstantno definiše kao „miran i pitom“ grad? Otkada znam za sebe on je bio daleko od idiličnog i grada bez zločina, kakvim ga izgleda pamte samo generacije čije su lice prekrile bore. 

Zapravo, prvi put sam tu njegovu nesavršenost osetio na koži kao klinac kada se devedesetih godina jedna žena u kvartu ubila. Nas su pustili dovoljno blizu da vidimo krvav čaršav kojim je jedva bila prekrivena i sve ostalo što prati proceduru odnošenja kadavera. Tokom svog odrastanja sam se naslušao priča kako su pojedini momci obučeni po poslednjoj modi, a da pritom, samo naizgled, gluvare po ceo dan. Danas, uglavnom, od te starije garde niko nije živ.

Mnogo godina kasnije, idući delom grada koji je udaljen na ulicu od Spensa (širi centar grada), zasuli su nas pivskim flašama. Padale su kao grudve snega, sa svih strana. Godinu dana nakon te kiše flaša, koja igrom slučaja nikog nije pogodila, sedeo sam u jednom kafiću, za istim stolom, sa jednim od tih koji je bacao flaše. Veza nam je bio jedan moj dobar drug koji ga je, bog te pita kako, poznavao. I, tako je i počelo... rekao sam mu da mi je nešto poznat, da smo se možda već upoznali negde.... „da nisi ti tu negde iz centra?“ Onda je i on mene prepoznao... Da skratim priču, razlog onog staklenog šenlučenja, po meni i par mojih drugova, je bio taj što smo bili nepoznati, a prolazimo kroz njihov kraj glasnije pričajući.

Možda je do toga da se Novi Sad vodi kao miran grad dovela i ona večita želja, kod nekih i potreba, za poređenjem sa Beogradom. Jer da bi se grad vodio kao miran/tolerantan/pitom moraju se valjda posmatrati te njegove osobine u odnosu na neki drugi. A najčešće je to bio Beograd; da se stoji rame uz rame sa gradom koji ima neke od razvijenijih scena na ovom prostoru, a da zapravo tom poređenju zaista mesta nema. Ili su pak te jednakosti jedva primetne. Pritom da se u toj komparaciji dobrih stvari, kojima Ns parira prestonici, prikaže još jedna prednost glavnog grada Vojvodine – kako je Beograd Divlji zapad, a „Srpska Atina“ melem za dušu usled kudikamo niže stope kriminala. Tj. skladnih odnosa, te vaspitanja koje, vidi molim te, prosto ne dozvoljava nasilničko ponašanje. Svi ti stereotipi su upakovani u ono što mnogi danas definišu kao – mentalitet, ne gledajući pritom da su se usled ratova i tranzicionih migracija ka većim gradovima i mentaliteti izmešali. A u čitavoj toj buri izrasle su neke nove i potpuno drugačije generacije. Argumenti otklona od Beograda, i naša novosadska „uzvišenost“ i po rođenju ugrađen gen kulture najčešće počinje sa – u onom Beogradu, jeb’o te bog, voze ko ludaci. A onda se nadalje sve mane Beograda samo nadograđuju na tu „očiglednu istinu“ da su u Bg-u sve ludaci.

Budući da je Novi Sad nekoliko puta manji od prestonice, sasvim je logično da ćemo ređe slušati o svakodnevnom kriminalu. Ali zato kad odjekne Vest svi se snebivaju kako je tako nešto uopšte moguće u njihovoj varoši? To je zabluda, k’o svesno potiskivanje i neprihvatanje istine, koja cirkuliše i vešto se prenosi s kolena na koleno. Grad pun incidenata, nikako zločina. Ukoliko bi se izvukao neki procenat specifičnih krivičnih dela po glavi stanovnika verovatno bi se došlo do podatka da je Novi Sad daleko od „mirnog i pitomog“ grada, u odnosu na, eto, Beograd. Te da verovatno stoji rame uz rame sa njim i po pitanju kriminala, ako i ne prednjači. Kako se uporno gusla ta novosadska pitomost sve me je više sramota. „Novosadski mentalitet/pitomost“ kao da je nešto što je svima dalo neko pravo da se zgražavaju nad zločinima koji se oko njih dešavaju, i dalje držeći nos visoko podignutim gore i gledajući na zločin kao na statističku grešku. I baš u tome – „novosadski mentalitet“, je jedna velika zabluda. Jer nije mentalitet taj koji čini zločin, već mentalni sklop osobe koja čini neko zlo. A taj ludak će zadaviti, ukrasti ili zapaliti pa sve da je iz najrazvijenijeg društva.  

Nije to grad koji stoji izolovano u vremenu i prostoru, kao pusto ostrvo, od dešavanja koja se oko njega neminovno događaju. Nije lišen ni fašista, ni lopova, ni silovatelja, ubica, pa ni psihopata prvog reda koji će udaviti i spaliti telo jedne devojke, raskomadati telo svojih roditelja ili trovati pse. Ne obazirući se na činjenicu da se u tim istim parkovima, gde se psi istrčavaju, igraju i deca.

O toj njegovoj „pitomosti“ svaki dan čitam u crnoj hronici dok se neki i dalje, ko da su slepi, pitaju – da li smo sigurni u Novom Sadu?