Hamlet

Marš odatle...gubi se...pobegao sam ne osvrćući se! Zadihan, zaustavio sam se tek pošto sam zašao za ćošak zgrade. Jedva sam dolazio do daha, kese koje sam vukao sa sobom, otežavale su mi trčanje a i umor, iscrpljenost, hladnoća i glad! Seo sam na zaleđenu travu, ne, nisam zaplakao, suze su davno ishlapile iz mojih očiju.

U početku me bilo sramota, osećao sam da mi se obrazi žare, srce mi je dumbaralo u grudima kao da hoće da iskoči iz njih. Devetodnevna glad je odnela pobedu! Iako je bilo tri posle ponoći, uplašeno sam se osvrtao oko sebe. Bio je to moj prvi kontejner!

Ni do danas nisam izgubio osećaj stida! Pred oči mi često izlaze vremena kad sam s tugom okretao glavu od ljudi kojima su samo noge virile iz kontejnera. Sada sam ja taj. Klonio sam se dana i ljudi sličnih meni, noć mi je pomagala da koliko toliko budem nevidljiv. Biti ili ne biti, nije bilo dileme! Žarko sam želeo da živim, da preživim.

U svom prvom kontejneru sam imao sreće da nađem skoro celu veknu hleba, tvrdu ali hleb je hleb. Iskopao sam i kesu s uvelim paprikama i raspuklim paradajzom. Nespretno prevrćući smeće, prsti su mi upali u konzervu do pola pojedene kutije sardina. Napipao sam i izvukao dve omekšale glavice crnog luka. Sada sa distance od devet godina, znam da sam imao sreću, obezbedivši sebi pravu gozbu! Čvrsto stišćući kesu s plenom, trčeći, češući se o zidove zgrada u želji da budem neprimetan iako na ulici nije bilo žive duše, stigao sam do Kalemegdana iznad Zoološkog vrta. Uvukao sam se četvoronoške u veliki žbun i seo da dođem do daha. Usplahireno sam okretao glavu dok su mi oštre grančice parale kožu na obrazima i čelu. Gadljivost koju sam od malena osećao prema ljudskim otpacima, pojavila se kad sam iz kese izvukao svoj plen! Ali glad koja me je dovela do krajnjih granica iscrpljenosti, nesvestica i vrtoglavice , odagnale su gadljivost. Prelomio sam hleb udarajući veknu o koleno, iscedio paradajz po njemu i ostavio ga da omekne. Otpale parčiće hleba sam ugurao u konzervu. Oljuštio sam luk i halapljivo ga zagrizao kao jabuku. Bolje da nisam! Protutnjao je mojim praznim crevima, jedva sam uspeo da se pomerim dva metra i skinem pantalone i gaće! Odcepio sam donji kraj istanjene košulje i kako tako se obrisao. Izgrebao sam šaku zemlje i trljajući je među šakama, oprao ruke. Poučen prethodnim iskustvom, polako i strpljivo sam grickao korice hleba natopljene uljem iz konzerve. Moje obedovanje je trajalo i trajalo. Nisam pojeo sve, ostatak sam vratio u kesu i sklupčan u fetus položaj, zaspao. Probudio me udarac u rebra: Diži se...ovde si našao da spavaš...kupi svoje prnje i da te više ne vidim... Mlad zdepast policajac s zabačenom na teme šapkom, pokušavao je da bude energičan i bespogovoran. Njegov kolega koji je stajao na stazi, pemeštajući se s noge na nogu, reče nešto kao: Samo si nam ti falio...idi brate u prihvatilište...Bez reči sam ustao, uzeo kesu i izašavši iz žbunja uputio sam se uzbrdo. Ne, ne tamo, nije Kalemegdan tvoja prćija...na ulicu pa gde te oči vode...Okrenuo sam se i pošao nagore stazom pored tramvajski šina. I nemoj da bi ušao u Knez Mihailovu...čuo sam glas iza sebe. Pariskom sam se spustio do Save i obalom nastavio do železničke stanice. Znao sam da me neće pustiti u čekaonicu pa sam produžio sve do kraja perona. Prošunjao sam se iza skretničarske kućice i krenuo ka sporednim kolosecima. Posle dugo vremena pronašao sam jedan vagon sa nezaključanim vratima. Dobro se sećam da je na njemu bio natpis: II razred. Ušao sam u jedan kupe, osećao sam beskrajnu sreću! Spustio sam zavese, stavio kesu pod glavu, sklupčao se i zaspao. Tu sam proveo više od mesec dana. Noću sam se iskradao, peo do Zelenog Venca i skupljao sve što je moglo da se jede. U početku nisam uzimao krompir ali sam ga kasnije nosio preko mosta i u gustom grmlju blizu Gazele, stavljao u žar i često nestrpljiv i gladan, u slast ga jeo s korom i ne očistivši ga od pepela.

Ne družim se ni sa jednim od moji sapatnika, izbegavam ih, sakrivam se u mišju rupu ne bi li ih izbegao! Žalim ih. Ne, ne smatram da sam iznad njih u bilo kom pogledu ali više volim da sam sa sobom, ne bih mogao da, pored svojih, podnesem i njihove muke, najčešće pijane životopise bez kraja i konca. Živim...ne, neću vam reći gde...ne zato što nemam poverenja u vas, nego...

Jednu zimu sam jedva, ni sam ne znam kako, preživeo! Imao sam tešku upalu pluća, bukvalno sam se vukao od bolnice do bolnice, nigde nisu hteli da me puste da uđem, o nekakvoj pomoći da i ne govorim. Već sam bio odlučio da dignem ruke od sebe, kad me je sklupčanog i iznemoglog, goreo sam od visoke temperature, izlazeći s posla primetio Dr. M.J. Njemu mogu da zahvalim što sam još živ...što mogu evo s vama da razgovaram! Odveo me u svoj stan, strpao u kadu, dobro me oprao četkom skidajući slojeve prljavštine s mene. Ni u jednom trenutku nisam primetio me se gadi ali nije progovarao ni reči. Njegova žena mi je razmestila krevet u jednoj maloj sobi, podgrejala kokošiju supu i sevši na ivicu kreveta pokušala da me hrani. Hvala vam, mogu sam. Dvadeset dana me je lečio antibioticima. I on i njegova žena su se bavili oko mene, ćutke, na moje zahvaljivanje, odmahivali bi rukom. Kad sam ojačao odlučio sam da ih oslobodim svog prisustva, nisam želeo da im više budem na teretu. Oboje su bili na poslu, seo sam za kuhinjski sto i napisao im pismo. Nije bilo lako naći prave reči kojima bih im izrazio svoju zahvalnost! Plakao sam pišući i sećajući se njihove ljudskosti i humanosti, brige i pažnje. Nikad ih više nisam video, zaobilazim kraj u kojem žive i nadam se da me ne smatraju nezahvanim!

Gde ste rekli da ćete ovo objaviti? Pitam se koju vi svrhu vidite u svemu ovom...i u objavljivanju...hoće li se išta promeniti...uostalom, ja sam tek jedan od hiljadu...od više hiljada sličnih meni. Hvala vam za burek...ej tepsija bureka! Potrajaće mi bar dva, tri dana. Doviđenja do...ako se uopšte ikad sretnemo. Izvinite što nisam hteo da vam ispričam kako sam stigao dovde dokle sam stigao...možda...ne, bolje je ovako. Još jednom hvala i zbogom.