Konstantinov osmeh

Možda je vladika zaboravio, ali Svevišnji očito nije, Konstantin Veliki je do poslednjeg daha bio paganin. Krstili su ga tek na samrtnoj postelji.

U to ime, odlična priča blog kolege, Dragana Jakovljevića, koja zaslužuje da bude na naslovnoj strani:

 Великодостојник је најпре, сметнувши с ума да Свевишњи често уме да дела потпуно супротно од наших очекивања, обећао да ће на Константинов рођендан отићи у нишко породилиште и бебу која се прва роди, даровати златом. Ако родитељи тако буду желели, даће му и императорово име. Није, дакле, било никакве дилеме да ће прворођена беба бити мушко, што је јавност навело на сумњу да се владика о полу детета претходно добро информисао коднадлежних.

Међутим, вест из породилишта променила је планирани сценарио, јер је најбржа била девојчица. Пошто је неколико пута мљацнуо устима и с муком прогутао кнедлу, владика је одлучио да не дозволи да га ова немила вест обесхрабри у остварењу наума. Како дан има двадесет четири часа, проценио је да ће најупутније бити ако у међувремену обави неке текуће послове, а за то време ће, ваљда, пристићи и мали Константин.

Сати су пролазили и владика је већ посвршавао све обавезе које је тога дана имао. И баш кад му се учинило да је сакупио довољно куражи да упита има ли вести из породилишта, јавише му даствар већ постаје озбиљна. Роде су се опет мало поиграле и у Ниш спустиле још једну девојчицу.

- Аман! – рече преосвећени и прекорно погледа у небо.

Златници које је од јутра чврсто држао стегнуте у шаци, почеше да звецкају, што запослени у епархији протумачише као лош знак.

- Децо, већ се смркава. Време нам измиче, па морамо бити спремни за план Б! – рече одлучно епископ. – Сачекајмо још један сат, па ако нам до тада молитве остану неуслишене, мењамо стратегију. Океј?

- Океј! – повикаше у глас дворани, а и шта би друго.

Ипак, испоставило се да за промену страгегије нема потребе, јер су се роде узеле упамет, па су у новом налету на град, у нишко породилиште убрзо спустиле и једног јунака, будућег српског Константина Великог!

- Дивно! – одушевљено узвикну владика, протрља најсјајнији дукат и упита сараднике:

- А како се зове срећна мајка?

- Извините преосвећени, али зове се... Беј Ванг... или тако нешто – рече бојажљиво владикина куварица. Баш она је, каквог ли пеха, случајно примила вест из породилишта.

- Значи... Кинез? – упита усплахирено владика.

Куварица слеже раменима и оде, обореног погледа.

Преосвећени је ошину погледом и хтеде нешто да каже, али остаде нем. Уместо тога, прошапута себи у браду како му се „ови из цивилног сектора често врзмају око прозора, па је боље да не...”

Налакћен на сто, немоћно се пожали дворанима да се „ово није могло предвидети” и признаде да за такав след догађаја нема резервни сценарио.

- А, колико сте дуката спремили, преосвећени? – упита писар Мита.

- Не знам ни сам Мито, дете. Ево их овде у џепу... Заграбио сам мало више, да се нађе.

- Е, па, преосвећени... Ја бих све то на равне части – рече Мита, али је као одговор добио владикин срдити поглед.

У то, задихана и насмејана, дотрча куварица.

- Преосвећени, спасени смо! Породила се Нишлијка Каранфила, Бог нас је погледао! Имамо српског Константина Великог! – узвикну и прекрсти се неколико пута.

Владика је погледа равнодушно.

- Па? Шта ће нам сад?

- Зашто, преосвећени? Па, план је успео, имамо наше, мушко дете. Нашег Константина!

Куварица, за сваки случај, није скидала осмех с лица, иако јој се владикина гримаса ни мало није допадала.

Он изненада поче нервозно да лупка прстима по столу и рече јој да је боље да се сама оде, да не би морао да наређује писару Мити да је удаљи.

- Како, црна Радо, зашто? – викао је за куварицом, док је одлазила. - Видиш ли да смо окружени све самим НВО субјектима, заштитницима свачега, алијансама, савезима, а о жутој штампи да и не говорим. Како да објасним да женско не може да буде српски Константин Велики, нити то приличи беби госпође Беј Ванг, којој иначе свака част... Знаш ваљда да су равнорпавност полова и раса услов за улазак у Европску унију? Мани ме се, жено, молим те.

Наредних неколико минута у двору је владала мртва тишина. Владика је, и даље налакћен на сто и потпуно блед, немо гледао у једну тачку, док га је Мита све време посматрао из прикрајка, спреман да позове помоћ, ако затреба.  

Куварица Рада се више није усуђивала да лично доноси вести, већ је из предворја викнула како су из породилишта јавили да је тамо настала жестока свађа око тога ко је заслужио владикин дукат – девојчице које су прве дошле на свет тога дана, мали Кинез као први рођени дечак или Каранфилин малиша, као прва српска мушка беба.

- Преосвећени, звали су и из неке жуте штампе. Кажу да спремају чланак о вама... Извините што се мешам, али ми се чини да ће га и завршити док ви будете оклевали с тим дукатима.

Чувши то, владика скочи, још једном брзо преброја дукате и, хватајући се за штап, нареди Мити да вози право у породилиште.

Кроз непун сат, на интернету се појавила вест да је Његово преосвештенство даровало четворо деце по једним дукатом и да се извињавао мајкама што није успео раније да стигне:

- Хтедох, али ето, неки гости навалили...

Пошто је мајка српског дечака остала неумољива у жељи да јој се син зове Вук, а Кинескиња спомиљала неко тешко разумљиво, тросложно име, идеја о српском Константину Великом не само да истог тренутка ишчезе, него постаде и забрањена тема.

Ипак, ехо је још увек био довољно гласан. При повратку у двор, до Митиног уха се, са задњег седишта владикиног аутомобила, кроз дубоки уздах искрао полушапат:

- И та вражја штампа! Надам се само да Мао Це Тунг... хоћу рећи онај њихов, како ли се већ зове... то не чита. Пу, пу... 'Ајде Мито вози, не метиљави!