Kako povećati BDP

Bruto društveni proizvod je suma svih proizvoda napravljenih unutar granica jedne države i svih usluga pruženih unutar granica jedne države u toku jedne godine.

BDP je mera za poređenje ekonomske snage i uspešnosti različith ekonomija. Postoje različite metode merenja BDP-a. Svako merenje je na neki način iskrivljeno. Počev od toga da BDP, koji je suma proizvoda i usluga, izražavamo u domaćoj valuti u tekućim cenama. U različitim zemljama, cene su značajno različite. Drugo pitanje je kvalitet proizvoda. Jedan televizor danas i jedan televizor pre 20 godina nisu ista stvar. Nemački traktor i naš traktor, uz svo dužno poštovanje, nisu isti. Da bi se koliko toliko normalizovale veličine i došlo do uporedivih brojeva, rade se kalkulacije pariteta kupovne snage, pa se objavljuju PPP vrednosti BDP-a. U Srbiji je tako PPP vrednost GDP-a gotovo 2x veća od nominalne vrednosti. Odnosno cene proizvoda i usluga u Srbiji su 2x niže od cena istih proizvoda i usluga u svetu sa kojim se poredimo. Naravno da su za neke proizvode cene iste, za neke čak i veće, a za mnoge su mnogo niže. Recimo cene struje. Ili usluga: zdravstva, obrazovanja itd.

Naš BDP 2010.godine je iznosio oko 28 milijardi EUR. 2010.godine je poslednja godina za koju imamo detaljne obračune BDP-a od strane RZS - Republičkog zavoda za statistiku. Naš normalizovan PPP BDP je oko 55 milijardi EUR. Na njega utiče i vrednost kursa na koji kod nas, bez obzira na lepu priču o tržišnom kursu, odlučujuće utiče država svojom nerazumnom potrošnjom i posledičnim zaduživanjem, odnosno glađu za novcem, čime je ujedno i daleko najveći igrač na tržištu i time odlučujuće utiče na kurs.

Za potrebe računanja BDP-a, cela ekonomija se dekomponuje na sastavne delove u 5 različitih sektora:
  -  privreda (uključuje i državna preduzeća)
  -  država (uključuje i zdravstvo i školstvo i administraciju i vojsku i policiju)
  -  domaćinstva (sva fizička lica i preduzetnike)
  -  finansijska industrija (banke, osiguravajuća društva, investicioni fondovi)
  -  neprofitne organizacije
BDP merimo potrošnim metodom, proizvodnim metodom i njemu blisko srodnim dohodovnim metodom.

Metod potrošnje kaže da se sva roba i usluge koje društvo stvori u toku jedne godine: ili potroše od strane domaćih potrošača (domaćinstava, države, privrede) ili uvećaju zalihe ili izvezu. Prilikom merenja svega što se potroši, od rezultata mora da oduzme ono što se uveze, jer uvezeno nije napravilo naše društvo. Formula izgleda ovako:

BDP = Finalna potrošnja + Bruto investicije u osnove fondove + Zalihe + Neto izvoz (Izvoz - Uvoz)
28 = 27,9 + 5 + (-0,1) + (10 - 15)

Finalna potrošnja = Lična potrošnja + Kolektivna potrošnja (uglavnom država)
27,9 = 26 + 1,9
Lična potrošnja = Roba + Usluge
26 = 13 + 13

Roba = Potrošna roba (Hrana, Odeća, Struja, Gorivo) + Trajna roba (Automobili, TV, bela tehnika)
13 = 11 + 2
Usluge = Usluge države + Usluge stanovanja + Korišćenje vozila + Razne usluge (domaći turizam, frizeri, stvarne rente, bankari, osiguranje, savetnici itd.)
13 = 4 + 3 + 2 + 4
Usluge države = Obrazovanje + Zdravstvo + Vojska + Policija + Administracija = 4

Bruto investicije u osnovne fondove = Nove nekretnine + Nova oprema = 5

Neto izvoz = Izvoz - Uvoz = 10 - 15 = -5

Najveći deo usluga stanovanja su imputirane stambene rente. Kada živite u stanu koji posedujete, pa time i ne plaćate rentu, račun BDP-a ovo uzima u obzir da ne bi bilo razlike između zemalja kod kojih većina stanovništva izajmljuje stanove i plaća tu uslugu. Ovaj deo BDP-a je samo na papiru, ne proizvodi ni poreske ni druge efekte. Isto je i sa vlasništvom nad vozilima.

Ono što potrošimo u toku godine delimo na dve grupe. Finalnu potrošnju (proizvode koje potrošimo u toku te godine iako trajna roba npr. automobili i bela tehnika traju mnogo duže od jedne godine) računamo posebno, a nekretnine i opremu računamo kao investiciju za buduće aktivnosti i sposobnost pravljenja proizvoda u godinama koje dolaze. Finalnu potrošnju takođe delimo na ličnu potrošnju domaćinstava i kolektivnu potrošnju države. U pružanju svojih usluga, država troši gorivo, papir, usluge itd.

Suma Bruto investicija u osnovne fondove i Neto izvoza je Bruto štednja.

Bruto štednja = Bruto Investicija u osnovne fondove + Neto izvoz (Izvoz - Uvoz) = 5 - 5 = 0

Kako se društvo bogati? Tako što raste Neto štednja

Neto štednja = Bruto štednja - Amortizacija osnovnih fondova = - 4,3

Godišnje siromašimo 4,3 milijarde evra.

BDP možemo meriti i proizvodnom metodom. Šta je sve proizvedeno u toku godine, odnosno kolika je bruto dodata vrednost BDV.

Za svaki od subjekata unutar svakog od pomenutih pet sektora, BDP i BDV, računaju na približno isti način.

BDP = BDV + Porez na potrošnju - Subvencije na proizvode
28 = 23,3 + 5,2 - 0,5
Porez na potrošnju = PDV + Akcize + Carine = 5,2
BDV = Izlaz - Međufazna potrošnja = 56,6 - 33,3 = 23,3

Koja je razlika između međufazne i finalne potrošnje? Uzmimo pojednostavljen primer jednog privrednog društva koje gaji pšenicu, melje brašno i pravi i prodaje hleb. Izlaz ovog privrednog društva je proizvedeni hleb. Međufazne potrošnje nema, odnosno to privredno društvo ništa ne nabavlja od nekog drugog.

BDV = hleb

Uzmimo sada da umesto da postoji jedno društvo, postoje dva društva i poljoprivredno domaćinstvo. Poljoprivredno domaćinstvo gaji pšenicu i prodaje je mlinu koji pravi brašno i prodaje ga pekari koja pravi hleb.

BDV domaćinstva = pšenica
BDV mlina = brašno - pšenica
BDV pekare = hleb - brašno
BDV = BDV domaćinstava + BDV mlina + BDV pekare = hleb

Ukupna BDV je zbir sva tri. Znači opet hleb. Hleb potroše domaćinstva. On čini finalnu potrošnju. Pšenica i brašno su međufazna potrošnja. Oni se potroše za pravljenje hleba.

Naravno, ne ode sva pšenica u brašno i ne ode svo brašno na hleb. Neka domaćinstva kupuju direktno pšenicu za žito, a kupuju i direktno brašno za kolače, a kupuju i hleb. U tom slučaju onaj deo žita i brašna koji kupe domaćinstva direktno i potroše, takođe ulazi u finalnu potrošnju,

A neka domaćinstva sama gaje pšenicu, odnesu je u mlin i plate uslugu pravljenja brašna, pa ga nose kući i prave hleb, koji sama potroše. I ovaj i ovakav hleb ulazi u finalnu potrošnju, samo što ne znamo za njega. Za ovo se prave pretpostavke i izmišljaju razni indirektni metodi merenja, kako ne bi previše potcenili BDP.

Društvo u kome domaćinstva proizvode mnogo za sopstvene potrebe i ne izlaze na tržište, ima potcenjen BDP u odnosu na društva kod kojih je sve na tržištu. Isto tako, društva u kojima niko ne poseduje stanove, nego se svi stanovi iznajmljuju, po tom osnovu ima mnogo veći BDP. Zbog toga se i pribegava metodi obračuna imputiranih renti, odnosno u obračun BDP-a se unosi i pretpostavka da domaćinstva koja poseduju stan ili kuću, sama sebi iznajmljuju taj stan ili kući. Sve kako bi dobijene vrednosti za BDP bile uporedive između društava. Na primer, u Srbiji imputirane rente iznose oko 2 milijarde evra, odnosno oko 7% BDP-a.

BDP se može meriti i dohodovnim metodom koja se direktno naslanja na proizvodnu metodu. Dohodovnim metodom, bruto dodata vrednost se određuje kao:

BDV = Trošak zarada + Bruto dobit (EBITDA)
23,3 = 12 + 11,3

odnosno, novostvorena vrednost se raspoređuje na deo koji pripada zaposlenima na osnovu zarade i deo koji pripada vlasnicima na osnovu kapitala.

Trošak zarada = Neto zarade + Nameti na rad (porezi i doprinosi)
12 = 7,5 + 4,5
Bruto dobit = Neto dobit (Neto profit + Kamate + Porezi) + Amortizacija osnovnih fondova
10,8 = 6,5 (3,5 + 2,5 + 0,5) + 4,3
Bruto dobit = Bruto dobit pravnih lica + Bruto dobit preduzetnika + Bruto dobit domaćinstava
10,8 = 7,2 + 1,8 + 1,8
Neto dobit = Neto dobit pravnih lica + Neto dobit preduzetnika + Neto dobit domaćinstava
6,5 = 3,2 + 1,5 + 1,8

Od neto dobiti pravnih lica, 400 miliona evra je zvršilo van zemlje.

Veliki deo onoga što pripada radnicima se isplaćuje državi na ime poreza na dohodak i doprinosa za PIO, zdravstveno i nezaposlenost.
Veliki deo onoga što pripada vlasnicima se isplaćuje državi, bankama i ide na umanjenje vrednosti osnovnih fondova.
Bruto dobit domaćinstava se uglavnom odnosi na poljoprivrednu proizvodnju koja je i vezana ličnom potrošnjom proizvedenog. Tu su poreska zahvatanja 0.

Za kraj, povežimo potrošnu i proizvodnu jednačinu BDP-a

BDP = Finalna potrošnja + Bruto investicije u osnove fondove + Zalihe + Neto izvoz (Izvoz - Uvoz)
BDP = Trošak zarada + Bruto dobit (EBITDA) + Porez na potrošnju - Subvencije na proizvode
28 = 27,9 + 5 + (-0,1) + (10 - 15) = 12 + 10,8 + 5,2 - 0,5

BDP = BDV + Porez na potrošnju - Subvencije na proizvode
BDV = Trošak zarada + Bruto dobit (EBITDA) = 23,3 = 12 + 10,8

Tu bih stao sa formulama i napravio nekoliko konstatacija.

BDP može da raste:
  -  rastom izvoza bilo kog proizvoda
  -  supstitucijom uvoza potrošne robe proizvodima sa pretežno domaćim sadržajem
  -  rastom finalne potrošnje proizvoda sa pretežno domaćim sadržajem
  -  smanjenjem subvencija
  -  rastom investicija u osnovne fondove - nova osnovna sredstva, oprema
  -  smanjenjem sive ekonomije i njenim uvođenjem u legalne tokove (procena je oko 30% BDP-a)
  -  povećanjem izvoza i smanjenjem uvoza, boljom zakonskom regulativom i boljim radom poreske uprave, kontrolom nedozvoljenih transfernih cena i posrednika koji godišnje iz države izvlače ogroman novac bez poreza (u 2010.godini oko 2 milijarde evra)

Bez rasta finalne potrošnje nema rasta dodate vrednosti: neko mora da troši ono što privreda proizvodi.
Porez na potrošnju plaćaju uglavnom domaćinstva.
U situaciji stagniranja ili pada BDP-a, povećanje poreza na potrošnju (PDV-a, akciza i carina) za sobom povlači i pad potrošnje.
Naš BDP je potcenjen zbog ogromne sive ekonomije.
Naš izvoz je potcenjen, a uvoz precenjen, korišćenjem nedozvoljenih transfernih cena i posrednika koji godišnje iz države izvlače novac.

Videli smo da se novostvorena vrednost, BDV, raspoređuje između zaposlenih i vlasnika.
Ono što ide zaposlenima ide na ličnu potrošnju, koja podržava BDP ako ide na domaće proizvode, ili ga urušava ako ide na uvoz.
Ono što ide vlasnicima podržava BDP ako ide na investicije u osnovna sredstva, a slabi BDP ako ide na profit van zemlje.

Za kraj, da se vratimo na pitanje iz naslova: kako povećati BDV?

U sledećem tekstu ću se baviti strukturnim rešenjima. Pre toga, pogledajmo nekoliko "rešenja" na papiru.

- Kada bi umesto u inostranstvu, letovali i zimovali u zemlji, 500 miliona evra.
- Kada bi prestali da kupujemo uvoznu obuću i odeću, 300 miliona evra.
- Kada bi prestali da pijemo kafu i umesto nje pili npr. domaće sokove, 120 miliona evra.

Činjenica je da bi prve tri mere dovele do povećanja BDP-a. Ali naravno da to niti može niti treba samo na osnovu ekonomskog patriotizma.. Građani bi sigurno ovo radili, da su domaći proizvodi kojim bi zamenili uvozne, barem približno istog kvaliteta i da zadovoljavaju barem približno ukus potrošača. Recimo, da je turistička ponuda barem malo kvalitetnija. Recimo u pogledu usluge. Da se ugledamo na Tursku. Da smo ljubazniji. Da je čistije. Ili da domaća odeća i obuća odgovara ukusu potrošača.

- Kada bi ukinuli subvencije, 600 miliona evra.
- Kada bi bili energetski efikasniji, koristili obnovljive izvore, koristili javni prevoz itd. Godišnje uvozimo 1.5 milijardi evra nafte i naftinih derivata. Godišnje uvozimo 850 miliona evra gasa. 

Štednja na gorivu je već odavno krenula. Ljudi manje voze automobile. Jer imaju manje novca. Kada bi se grejanje plaćalo po stvarnoj potrošnji, a ne paušalno po kvadratu, ljudi ne bi hladili prostorije otvaranjem prozora, ili bi uložili u fasadu, čime bi značajno smanjili gubitke. Itd.

U nastavku, o strukturnim promenama koje bi učinile da najprofitabilnije delatnosti budu upravo one koje dovode do rasta BDP-a. A iz ove jednačine:

                       BDV = Rad + Dobit            odnosno          Trošak zarada + Bruto dobit

se vidi da su to one delatnosti koje zapošljavaju ljude. Ko bi rekao da trange frange i naši bizmismeni privatizatori ne stvaraju novu vrednost. Ko je mogao znati da izvlačenje novca iz zemlje, kupovina jahti, skupih automobila i nekretnina na ekskluzivnim svetskim lokacijama, ne donosi bolji život građanima Srbije. Ko je mogao znati da strani investitori koji iz gornje jednačine samo izvlače dobit iz zemlje, nisu dobri za građane.

Politika koja kreira atmosferu da je rešenje u stranim investicijama zapravo stvara alibi za ono šta ona treba da radi.

Ko bi se mogao setiti da novu vrednost stvaraju zaposleni ljudi i da ljude zapošljavaju investicije u novu tehnologiju, nove proizvode i izvoz, ne uvoz, trgovina i prodaja monopola. Sreća imamo jednačinu da nam to pokaže.

http://www.facebook.com/SasaRadulovich

http://twitter.com/SasaRadulovich

.