Ništavilo, ili obrisana pripovetka Predraga Brajovića

У једној причи Чехова наиђем на овакву реченицу: ”Семјон Семјонович је седео на клупици и размишљао  о   незамисливом”.  Чеховљева прича се наставља, али ја сам код ове реченице стао, и моје мисли су одлутале својим путем, независним и од Чехова и од Семјона Семјоновича. Узвиле су се, да тако кажем, ка Свемиру и сличним питањима. Наиме, сви знамо да је Свемир, по својој суштини, питање далеко од одговора. Он је незамислив, а, опет, ту је.

Ево, на пример, шта је то Свемир? Неко ће рећи да се састоји од галаксија и звезда и планета и комета и облака прашине и наелектрисаних честица које јуре наоколо. Да – кажем себи – то сви видимо, али шта је између? Лаик ће рећи: ”ништа”, или, ”празнина”, ”ништавило”. Физичар, уштиркан знањем, рећи ће: ”вакуум”. Али, вакуум није ”ништа” – у њему се стварају и поништавају честице, у њему делују гравитационе силе, он је жив, садржи тамну материју и просторно-временску пену, и многе друге ствари о којима не знамо ништа. И тако, нехотице, затекнем себе у ”Семјон Семјонович” стању, изузев што нисам седео на клупици, већ у друштву Предрага Брајовића, познатог свима. Он је, опет, петљао нешто с телефоном, па ми је то дало прилику да наставим. Питање које се лако поставља, а на које не знам одговор, гласи: ”Шта је то ништа?” И ту се сетих.

  Robert Raušenberg, slikar koji je naslikao “ništa”

Godine 1952, mladi nemački slikar Robert Raušenberg, tek pristigao u Ameriku, lutao je Njujorkom i razmišljao o tome kako da naslika “ništa”. Ništa je…hm…Semjon Semjonovič stanje, ja mislim, ali kako to naslikati? Raušenberg je umetnik, pa je i snaga njegove mašte dalekosežnija, i on se dosetio. Razmišljao je ovako: “Ako naslikam nešto – bilo šta – onda to postoji na platnu. To je nešto. Od toga ću početi, od tog nečeg. Kada to što sam naslikao obrišem, tako da od njega nema traga, onda ću dobiti ništa.” Igrajući se dalje s ovom idejom, mladi Raušenberg ubrzo je uvideo da mu je potrebna pomoć. Naime, ako bi on nacrtao, pa potom obrisao, neki svoj početnički crtež, to je beznačajno, to nikoga ne bi zanimalo, niti posebno inspirisalo. Bilo je potrebno da obriše sliku nekog poznatog umetnika. Tada bi od nečeg napravio ništa. I to je uradio.

Skupivši hrabrost, on ode kod poznatog holandsko-američkog slikara Vilema de Kuninga, koji je tada živeo i radio u Njujorku, i odluči da mu izloži svoju ideju o slikanju “ništavila”. Strahovao je da će Kuning da ga odbije, da prezre tu ideju, ali bio je odlučan. Hteo je slavnog slikara da zamoli da mu ustupi neku svoju sliku kako bi je obrisao – i tada će biti naslikano značajno “ništa”.

De Kuningu se ideja dopala iznad svih očekivanja. Preturao je po svojim platnima, nudio pojedina, pa se predomišljao, i na kraju, izabravši jedno, rekao: “ovo mi je posebno draga slika – nju obriši!”.

Raušenberg je potrošio šest meseci brišući De Kuningovu sliku, i na kraju je uspeo – od slike nije ostalo ni traga. Tako je nastala slika “Obrisan De Kuningov crtež” koji je izazvao konsternaciju medju njujorškim ljubiteljima umetnosti, a Raušenbergu doneo slavu. Evo te slike. 

Вратио сам се Чехову и, још горе, Семјону Семјоновичу, незамисливом. Ова приповест о сликању ништавила нема краја, помислио сам. То може да се прошири и на друге уметности, и на живот сâм… Шта год да уништимо, створили бисмо ”ништа”, од тог ”нечег”. Али, ”ништа” је увек исто, а ”нештости” (да тако кажем) су све различите! Како се једна обрисана Де Кунингова слика разликује од обрисане Леонардове слике? А нештост сваке од њих је посебна.

Предраг је и даље петљао око телефона. Из његовог руксака вирио је неки комад хартије. Опрезно, да он не види, узмем тај папир и ставим га у џеп.

Кад сам дошао кући, имао сам шта да видим. На том комаду хартије била је написана једна прича, по мојој процени његова најбоља.

Одлучио сам да постанем славан тако што ћу да обришем приповетку славног писца. И почнем да бришем – прво пажљиво, слово по слово, потом целе редове. Кад сам завршио, преда мном је било потпуно празно парче папира. Написао сам значајно ”ништа” и можда постао славан писац. И тако је настао овај блог – да забележи тај тренутак.