Kompleksi

Mozda i najgora zaostavstina Slobinog rezima (a koja je, po mojoj skromnoj proceni, tokom trajanja rezima umnogome i bila izvoriste svega ostalog) je to sto je uvela, planski, programski, svesno, i organizovano totalnu konfuziju i u glave ljudi, i u istoriju, i u (svaku) sadasnjost, a narocito u buducnost. Laz i zamena teza su postali sinonim za slobodno misljenje, totalno odsustvo odgovornosti za izgovorenu rec je postalo sinonim za slobodu govora, sloboda naciona je postala sinonim za slobodu pojedinca, slicnosti su postale sinonim za razlike, smrt je postala sinonim za zivot, sinonim je postao sinonim za dijametralno suprotno znacenje.

U takvoj konstelaciji nepobitno zamucene vode komunizma, umesto da su pocele da se razbistravaju, su pretvorene u jos veci mulj i kal. Umesto da se prvo, kao u svakoj ozbiljnoj analizi, izmeri mutnost zatecene vode, ljudi kojima ocigledno egzistencija nije nikada zavisila od sopstvenog rada (a u to drustvo nisu spadali samo pojedini pripadnici SKJ/SKS, nego je to bila jedna malo sira grupica) je odlucila da je bolje da nam bude malo gore, da bi oni malo probali da izive svoje komplekse.

U takvoj atmosferi i u trenucima kada su dva djavola (nominalno nacionalisticki i nominalno staljinisticki) srpskog drustva uveliko napravili pakt, pojavljuje se slag na vrazjoj torti u liku (neka mi bude oprosteno, ali cinjenice su cinjenice) mentalno labilnog bracnog para, neprelazne kostolomacke centarhalf linije Milosevic-Markovic koji je znacio da nam nista vise nije u zivotima zagarantovano osim sveobuhvatne i apsolutne propasti. Lukrativno bavljenje nacionalnim biznisom je uz to izmililo ispod svakojakih kamenja raznorazne eksperte i saborce, suse i muse, cija je jedina (i potrebna i dovoljna) strucna kvalifikacija bila busanje u srpske grudi. Napravio se eselon sa jedinim zadatkom da nam "objasni stvari", jer je i sam mozak postao sinonim za razbijenu glavu.

U takvim okolnostima, kada smo mi vec vrlo lepo zakuvali sopstvenu kasu (koju ipak, mozda, i nismo na kraju morali da tako halapljivo pojedemo) pojavljuje se jedan omanji detaljcic koga su nase arhitekte u prvoj aproksimaciji bile malo zaboravile, a u drugoj totalno zanemarile. A to je da se klimatski trenutak u kome nesto radite tesko moze da promeni samo na osnovu suvog politickog, pa cak i lobistickog napora. Ovo vazi ne samo za malu Srbijicu u krhkoj Jugoslavijici, vec vazi i za najvece svetske sile SAD, SSSR, Kinu, itd. Niko ne moze sam, a pogotovo planski da kreira globalno stanje, kao sto jos uvek niko ne moze ni da predvidi, a kamoli kontrolise globalnu klimu. Objasnjenje da je sve ispalo tako kako je ispalo, i da je ceo svet danas (a i bilo kada) takav kakav jeste, jer je neko bas i upravo tako smislio ne samo da je pogresan, nego je i indikativan glede nase konfuzijom izazvane nesposobnosti da se i sa minimumom ozbiljnosti upustimo u kostac sa onim sto je realno, ali na nesrecu i tako komplikovano. Umesto toga ponudjena su nam pogresna resenja, na pogresna pitanja, po ekspresnom postupku. Nije samo brzina bila olako obecana, vec je i cilj bio potpuno diletantski identifikovan, a to da cemo u procesu srusiti sve mostove iza sebe je bilo sa iznenadjujuce poslovicnom prakticnoscu precutano.

Postavili smo se, previse lako, direktno protiv razuma, na imaginarnu stranu vremenske ose, samoprognali smo se u vremenski limbo. Kako je bilo moguce da je jedna zemlja koja je uzivala poprilicnu americku pomoc i podrsku, od Marsalovog plana, pa do hladno-ratovske ruske protiv-teze, prakticno preko noci izgubi tu podrsku? Zbog hira ili kaprica u americkoj administraciji sigurno nije. Zbog toga sto su nas uvek mrzeli takodje ne. Zbog toga sto je srpsko rukovodstvo bilo nekooperativno u prekrajanju posthladnoratovske Evrope, ni slucajno. Podrsku Amerike Srbija je pocela da gubi nakon posete Gorbacova Beogradu. Ta disipacija je bila tiha, postepena, neprimetna, i do pocetka rata u Bosni apsolutno reverzibilna. Cak i posle raspada zemlje, odbijanja Karingtonovog plana, i rata u Hrvatskoj, steta se jos uvek mogla sanirati. Amerikanci su Srbiju konacno pustili niz vodu tek kada su shvatili da Srbija iz nekih svojih razloga koja logickom i neutralnom posmatracu sa strane ne mogu da imaju ni minimum smisla, ne zeli da prihvati niti jedan jedini racionalni razlog zbog koga bi trebala da se vrati u realno, tekuce vreme.

Vec tokom boravka Gorbacova (iako je to slabo istorijski do sada obradjeno, ako i uopste) postalo je ocigledno da se srpsko rukovodstvo opredelilo za jednu vrlo cudnu (cudnu, s obzirom na prethodnu, da ne kazem Titovu politiku Jugoslavije) strategiju, strategiju odbijanja da se prihvati realnost. I to, nakon, i pod Titom, a i pre njega, ocigledne, a i vrlo priznate tradicije da je Srbija nadprosecno umela da se pozicionira u odnosu na datu realnost. Nismo bezveze i potpuno slucajno uspevali da do ovog poslednjeg puta uvek zavrsimo na pobednickoj strani istorije. (Da ne bude zabune, pobednicka strana istorije ne podrazumeva opravdanje ili potvrdu 'pobednickih' ideologija. To su razlicite stvari o kojima ovde trenutno nije rec...) Naravno, postojala je odredjena kolicina verovatnoce da se sve istorijski odigra tako da "srpska orijentacija" ispadne pravilan izbor. Medjutim, ako uzmemo u obzir da prakticno nijedna zemlja u Evropi (ukljucujuci i tadasnju Rusiju i SSSR u celini) nije igrala na retrogradnu kartu, moze se zakljuciti da su svi znaci ipak govorili da je velika verovatnoca da ipak bude onako kako je na kraju i bilo, a to je zavrsetak TOG hladnog rata, i generalna orijentacija na trzisnu, liberalnu ekonomiju. (Pri tom da ne bude zabune i povodom ovoga, radi se o vremenu od pre ~25 godina. Nemojte mesati to sa 'korekcijom' od pre 5-6 godina kad je i ekonomski liberalizam u odredjenoj meri i u obliku u kome je bio praktikovan krahirao, pogotovo jer je Srbija dozivela i dozivljava 'krizu' mnogo gore nego druge zemlje, gore nego sto je morala da nije devedesetih radila to sto je radila...) .

A sta konkretno znaci to da smo se stavili na imaginarnu stranu vremenske ose? To znaci pokusaj da se prekraja istorija, sto nije isto sto i (neophodni) kriticki osvrt prema njoj, i potonja revalorizacija iste, pogotovo pojedinih drzavno-politickih postupaka u proslosti. To znaci kao kad bi covek od, na primer, 45 godina, tokom osvrta unazad na sopstven zivot dosao do zakljucka da je promasio profesiju, pa umesto da napravi plan sta da radi od 45 godine pa nadalje do penzije, on donosi odluku da se vrati u prvi razred osnovne skole da i bukvalno krene svoj zivot ispocetka. Sto automatski podrazumeva odbacivanje celokupnog (i pozitivnog i negativnog) iskustva, dovodi do direktne infantilizacije i kretenizacije sopstvenog sebe, sa laznom nadom da ce sada biti bolje, jer, majku mu, sreca ovaj put mora da bude na 'nasoj' strani...

Slobina (kao prva), ali i gotovo sve post-Slobine vlasti u Srbiji su od samog pocetka planski trazile iskljucivo pogresne tacke u proslosti za svoj orijentir i za svoj oslonac, pokusavajuci onda od te neke tacke ponovo 'odigrati' istoriju, ali sada sa nekim drugacijim ishodom. Prvo je to bio neki kvazi-staljinisticki real-socijalizam, kada je to propalo, krenulo se sa cetnistvom, kada je to propalo pocelo se sa nekim kvazi-radikalizmom na tragovima Nikole Pasica, kad je to propalo poceli smo da se pretvaramo da su juce zavrseni balkanski ratovi, kad je to propalo poceli su da se ponasaju kao da je juce zakljucen berlinski kongres... Medjutim, od svih tih pokusaja uvek je ono najgore ostajalo da se valja napred, da bi se na kraju sva ta kontrolisana sumanost pretopila u jednog amorfnog mutanta, koji vise ne znaci ama bas nista, niti koji znacenje niceg oko sebe ne ume i ne moze vise da razazna. U toj anti-evoluciji su se kao nus-prozivodi, kao kontra-indikacije, kao neumitne posledice nove, naopake genetike, dogodili prvo razbesneli nacionalizam i sveopsta sludjenost, a zatim i rat, gubici teritorija, iseljavanje naroda, unistenje srednje klase, degradacija profesija, obesmisljavanje javnog zivota.

U takvoj, tada vrlo revnosno negovanoj zabokrecini i smradu, oko nas se desavaju prvo demonstracije u Pekingu i Tjenanmen (koji direktno dovodi do otvaranja Kine americkom kapitalu, by the way...), pad berlinskog zida, revolucija u Rumuniji, prvi rat u Iraku, pregovori i potpisivanje mastrihtskog sporazuma (uspostavljanje EU), raspad SSSR-a... U takvim trenucima nije pitanje zasto Amerika (i Zapad generalno) nije podrzala Srbiju, nego zasto Srbija nije stala uz Ameriku, Rusiju Kinu, Evropsku Uniju. Raslojavanje medju velikim silama, koje je usledilo kasnije, narocito ponovno zatezanje odnosa Amerike i Rusije, ne moze i ne sme da bude opravdanje za nesto sto smo mi uradili u trenucima kada to nije bio slucaj, niti kada je imalo bilo kakvog drugog racionalnog objasnjenja za srpsku poziciju. Apsolutno je prihvatljivo i neophodno postaviti pitanje da li zapadna, americka, ili ruska, kineska spoljna politika imaju moralno (ili bilo kakvo drugo) pravo da kao brzi, teretni voz tutnje okolo naokolo. Ali to ne daje nikakvo objasnjenje zasto je Srbija krajem osamdesetih godina proslog veka, apsolutno sama i nicim izazvana, ni od koga naterana (osim sopstvenom gluposcu) uzela da legne na sine voza koji je tada bio "the only ticket in town", umesto da sa ostalima uskoci u njega, zrtvujuci se bez ikakvog razloga, i bez ikakve potrebe.

Sad, mnogi ce reci, da nam je sve to bilo (i ostalo) nametnuto, da mi tu nismo mnogo mogli da uradimo, da kakva god da je bila srpska vlast, stvari bi bile iste, jer je nego drugi, od negde drugde sve to smislio i izorkestrirao. Medjutim da li je jedno takvo uprosceno, lenjo, neinventivno, infantilno, samopotcenjivacko, i za buducnost veoma pogubo objasnjenje zaista i tacno, mislim da dugujemo sami sebi ozbiljan odgovor makar na to pitanje. Cak i da pretpostavimo da nijedan indikator iz dogadjanja devedesetih nije mogao da nas opomene da ipak nije iza svega samo americki suvi interes, ono sto nam se desilo u inicijalnom post-petooktobarskom trenu nam govori da smo za sopstveni sunovrat ipak najvise odgovorni mi sami. Ugled koji je Djindjiceva Srbija u milisekudni stekla samo zahvaljujuci svojoj promenjenoj sustini, jer nije imala dovoljno vremena da mnogo sta pretvori u dela, plasticno oslikava cinjenicu da Srbija nikad nije bila u stvarnom sukobu ni sa kim spolja, vec uvek, jedino i iskljucivo u sukobu sa samom sobom. Brzina kojom smo krenuli iz pakla je bila manja samo od brzine kojom su nas dusebriznici iz sopstvenih redova ponovo u pakao i vratili. Da li zaista treba da prihvatimo da je Srbija camac koji je sposoban i voljan da plovi jedino rekom Stiks? Ili je ipak odgovor u tome da je kao osnovni uslov za bilo kakav dugotrajniji oporavak prvo neophodno izbrisati znak jednakosti koji je na silu postavljen izmedju kompleksa (o)manje grupe ljudi i interesa celog naroda?

Iako je zivot u Srbiji neuporedivo bolji nego sto je bio pre 20 godina, iako nista nije ni priblizno kao sto je bilo u najgore vreme, iako smo uspostavili relativno lako smenjivost vlasti na izborima, iako ni jastrebovi nisu vise ono sto su nekad bili, ponekad me plasi cinjenica da jos uvek nisu legli na kauc oni koji bi morali to da urade da bi mogli sa sigurnoscu da tvrdimo da nam njihovi kompleksi vise nece biti podmetani kao kukavicje jaje...