CRNO SLOVO

Koja je mera sumornosti, beznadja, ogavnosti trenutka zivljenja 2013-e godine, deset godina od kako je nasmejani i precizni Zmija nepogresivo razneo srce coveku koji je hodajuci na stakama pokusavao da nama, nasoj deci, pa cak i njemu samom, atentatoru i njegovim satrapaima, promeni zivot na bolje….ili bar da svima ponudi besplatno zrno nade za bolje sutra. Merac tog crnila ne postoji…i ne treba da postoji, jer bi nas uveo u novi krug apatije, bezdusnosti i svega onoga sto nasem narodu ide najbolje od ruke. Nije vazan ni broj, iako je okrugao…nije vazno ni koliko dugo ce se u Srbiji, koja zivi u duhu devetnaestog veka,  protokolarno obelezavati 12. mart, time sto ce se besedeti, emitivati sto puta vidjeni snimci, sto ce neki novi (cak i dobri) novinari praviti (korektne) emisije o nikada ispricanim pricama o pokojnom premijeru…nije ni vazno ko ce mu polagati vence bilo na grobu ili na mestu ubistva. Nije vazno ni da li cemo mozda docekati super bizarni dan, kada ce venac poloziti ili svecu zapaliti i sam Legija ili Zmija…nije vazno. Nije vazno, jer tog davnog 12. marta, Zoran Djindjic nije stigao na posao, a u ovih proteklih deset dugih godina se desilo toliko toga bizarnog, neverovatnog, licemernog, kriminalnog i tuznog da nista vise nije vazno. Toliko toga se dogodilo, a ono sto je jedino trebalo, a to je da se konacno pronadju, obeleze i krivicno gone, politicki partneri dvanestomartovske zavere, nije….i verovatno nece nikada. Zbog toga i jeste sasvim normalno da su na svim funkcijama danas arhetipski politicki protivnivnici ubijenog premijera, a jos normalnije i bizarnije je da uz svo glumatanje uljudnosti i korektnosti, sto politicke sto hriscanske, oni se u tisini i sa potpunim dusevnim mirom  ukljucuju u skromno obelezavanje najcrnjeg dana moderne srpske istorije.

Imamo puno, cak i previse  crvenih slova u kalendaru…vreme je da zvanicno dobijemo i crno slovo. Dovoljno je vremena proslo da ne bude preuranjeno i da levica i crkva i desnica i komunisti i fasisti, svi, kazu OK, ili sto bi novofasisticki bekovski par Vukadinovic/Antonic rekao: vreme je za istorijski nacionalni konsenzus. Ne traba nam spomenik jer ce ga srustiti, oskrnaviti, osramiti i nas i sebe same. Sta nama uostalom spomenici znace i cemu sluze? Da se aktuelna vlast slika uz njih, da se oda priznanje donatorima sredjivanja centralnog gradskog parka ili da se nekadasnji saveznici iz svetskih ratova proglase arhetipskim neprijateljima? Bilo bi lepo i to je civilizacijski miniumum da neko kao sto je ubijeni premijer ima spomenik…ali cemu, kome bi to bilo namenjeno? Arhaicnoj, patrijahalnoj, palanackoj, ratobornoj, izolacionistickoj, ravnodusnoj, neaktivnoj, bukackoj, sovinistickoj uspavanoj Srbiji? Tesko…

Onima koji smatraju da imaju ekskluzivno pravo na legat koji je ostao iza sarmantnog mladica sa mindjusom, koji je prosao put od buntovnika, filozofa, lidera, izdajnika Kinkelica do sunca koje nikada u potpunosti nije ogrejalo Srbiju i zbog koga je vecina Srbije stavljala crne naocare na oci Ili mozda nama nekolicini, onom Beogradu / onoj Srbiji koja je zombijevski, utrnuta od straha i slomljena od bola izasla na ulice na dan sahrane najhrabrijeg i "najnesmotrenijeg" medju nama? Ne…zaborav je najbolji lek…ne treba nam nista…neka narednih deset godina prodje u ubedjivanju da je ubijeni premijer u stvari sam iscenirao sve i da sada sa svojim milionima zivi negde daleko i posmatra nas ili….da dvanaestog marta nije ni bilo…Steta sto se nisu setili da ga ubiju 29. Februara, onda bi tek svake cetvrte godine morali da  ga se "sete" i da "obelezavaju" svoj herojski cin. Jednom, dva puta, gotovo…Ovako…

I bogu i narodu dosadismo sa Djindjicem, DOS-om, petim Oktobrom, promenama…deset godina prodje, a ljudi tu i tamo jos pominju sve to. Totalno je razumljiv taj nemir i nervoza oko dvanaestog Marta, jer dokle vise? Prica je ispricana, posao obavljen, sve se desilo, cak i neka hapsenja i presude…rekonstrukcija devedestih je uspela u svakom pogledu, svi idemo zajedno i u Gucu i na Exit i svi slusamo i gangstersku udovicu i Amy Winehouse i svi idemo na svadbe i na sahrane i na parastose, nema vise odnosa miting-kontramiting…Total blend, sta vise?

Danas je dosta tesko obeleziti ono najodvratnije i najneprihvatljivije tokom svih ovih deset godina.  Imajuci, dodatno na umu, zaboravnost kao jednu od top deset srpskih osobina, dolazimo do toga da je uvek najgore ono sto dozivljamo trenutno. Sveobuhvatna lazna transformacija, olicena u blesfemicnom autorskom tekstu portparola devedesetih, tisina i muk autora neumesnog poredjenja Titovog bola u nozi sa bolom u nozi ubijenog premijera, hriscanski iskazana spremnost najpopularnijeg politicara da se polozi venac , uzajamna globalna podrska do juce arhitepskih neprijatelja, isforsirani akt navodnog pomirenja iz ocaja dveju demokratskih frakcija …tesko je izabrati. U tisini i potpunom ustavnom miru , ljubitelj macaka i nekrunisani kralj salonske Srbije sve to posmatra sa korektne udaljenosti i nema razloga da ne bude zadovoljan, osim sto ga  situacija sa juznom srpskom pokrajinom tu i tamo uznemirava. Sve ukupno, u Srbiji vlada potpuni sklad po pitanju desetogodisnjice najcrnjeg dana moderne srpske istorije. BIce pozorisna predstava, drzava je i pare dala, bivsi ministar, sadasnji glumac ce da rezira…i svi ce da dodju da pogledaju. No comments.

U turobnom konglomeratu raznih misljenja o pokojnom premijeru, najbolnije i najtragicnije je to sto deset godina kasnije, drustvo nije uspelo da dostigne nivo svesti o nenadoknadivom gubitku i o tome gde je (mozda) drzava mogla da dodje i do kog nivoa razvoja je drustvo moglo da stigne. Palanacka kultura i mentalitet, kratkovidost i nesposobnost svih politickih aktera, urodjeni osecaj za korupcijom, nespremnost da se sistemski izgrade institucije, odustvo kolektivne svesti o neophodnosti kreiranja bolje buducnosti, sicardzijski interesi, sustinsko odsustvo zelje i hrabrosti za promenama na svakom nivou su dovele do toga da je danas Srbiji nebitno da li ima ili nema Zorana Djindjica. Mozda jos poraznije je odsustvo svesti o propustenoj sansi, sansi koja se drustvu kao sto je nase ne ukazuje cesto…

Zbog te propustene sanse, jasno je da je boravak Zorana Djindjica na vrhu vlasti u Srbiji bio samo kratkotrajni bljesak u savremenoj srpskoj istoriji, sistemska greska, nadcovecanski pokusaj da se stvari zauvek sustinski promene i da se Srbija nikada vise ne priblizi krugu pakla iz koga je cinilo se izasla. Smetao je svima i budimo iskreni: niko ga nije voleo, osim nekolicine onih koji su mu verovali i poklonili mu svoj glas te daleke 2000-e godine. Te turobne i neprijatne cinjenice ja bio i sam svestan. Nepune tri godine i njihov eho u danima posle, su apsolutna sistemska greska i stalni podsetnik na tegobe i mucninu koje promene izazivaju u drustvu koje ih ne podnosi, jer podrazumevaju rad, disciplinu, postenje, manje spavanja, odlucno i iskreno ne korupciji i kriminalu, potrebu i svest za opstim dobrom… 

Bilo je, moglo je (mozda), gotovo je…

Sve se zavrsilo u danu kojeg nije ni bilo, atentatom koji se nije ni dogodio. DAS ENDE.