I onda dođe Legalizacija … opet !

Мој ћале зидао нелегално, ја постао архитекта. Он у животу није платио бус, ја откад имам свој први динар све плаћам (или пешачим кад немам). Али нисам без греха. Радио сам на црно у трафици, на градилишту, уствари, свуда сам радио на црно, осим годину дана у правој фирми. У Јапану још нисам отишао из радње, а да не узмем фискални рачун, макар и за жваке. Поента је да ако ме ставиш у уређено друштво где влада закон, ја га не кршим, чак иако није праведан. Ако ме ставиш у дивљину где свако кршење закона људи правдају "људскошћу", борбом за кору леба (а сви дебели) и осталим моралним флоскулама, кршим га и ја, у већој или мањој мери.

Хтео сам да реновирам кућу моје маме која је из 1970-те, "легална" и отишао до општинских власти да видим шта треба. Нису знали да протумаче нови закон о инвестиционој изградњи, али су били предусретљиви, изконсултовали се и утврдили за пар дана да се та моја интервенција сматра "инвестиционим одржавањем" (макар мењао и плочице у купатилу, треба ди дозвола!) и да ми треба идејни пројекат за то. Урадим то (могу ваљда сам са собом да се нагодим), платим нешто мало такси (можда 10 000 динара) и добијем одобрење. Смејао ми се цео комшилук што то радим, сви знају инспектора. Али нема везе, то ме не боли толико. Није дуго трајало, јер кућа није у заштићеној зони.

Прекршио сам дозволу у томе што сам потценио те моје радове, па је испало да један зид треба да се санира због клизања и кров да се пресложи, за шта би морао да тражим дозволу за адаптацију, а уз то иде и главни пројекат, сагласност инжењера свих струка. Кућа је класична војвођанска, швапска о чијој се конструкцији све већ зна вековима (спада у класичне консрукције које се не прорачунавају посебно), па сам прешао преко овога, заменио један зид, ојачао му темеље и заменио цреп на крову (ставио мало лакши).

Е сад, очигледно сам еволуирао и морално и технички у односу на мог тату, али и даље то није то.
Идеално би било, оно што би закон желео од мене, да сам платио фирму којој је специјалност реконструкција кућа или то фамозно "инвестиционо одржавање" да они дођу, направе анализу, све премере, направе предлог интервенције, ја се сложим или не, па ревидирамо пар пута све то, уз обилно коришћење цртежа. Усагласимо се шта ми желимо да радимо (тј шта ја желим да они који имају лиценцу за обављање таквих радова раде) и одемо у општину. Они кажу: да ли то уопште може, ако може у коју категорију упадамо, шта нам треба од техничке документације, колико то кошта и колико процедура траје. Онда се ми повучемо да видимо шта нам је чинити у светлу нових момената (рецимо да не упадамо у "инвестиционо одржавање, него у санацију), прилагодимо наше (моје) жеље, припремимо све што су нам тражили, поплаћамо и чекамо да они издају решење. Уместо мене самог, који сам урадио све ово (уз описане компромисе), радило би барем 7-8 људи. Трајало би 5 пута дуже, а коштало би више за услоге те фирме бесконачно много јер ако ја радим пројекат не кошта ништа, ако они раде кошта.

Све ово време нисмо узели у обзир да је основна идеја да се кућа стара 40 година, стабилизује од пропадања и освежи, те прилагоди изазовима 21-ог века. Ту је морална дилема. Пустити да се кућа сруши па немати ништа, зидати нову или платити скупу реновацију од пара којих нема. Или... подмладити је уз помоћ штапа и канапа и чекати боља времена, да се зида нешто сврсисходније?

За све то време, на другом крају света, у Јапану, куће старе отприлике толико, којима је истекао "рок трајања", и које више не одговарају стандардима грађења који су у међувремену подигнути (због земљотреса нпр.) иако би је ми шацометријски проценили да може да стоји тако још бар 50 година, се руши, остаје празан плац, брише се адреса, нико се ту не може пријавити, плац иде на аукцију (предност прече куповине оних који су имали срушену некретнину) и зида се ново. Зида грађевинска фирма уз тону доказа о стабилности и армију пројектаната, радника у "белим мантилима", и механизацију од које застаје дах (материјал ту најмање кошта). Што ми не можемо као они? Па они зидуцкају мало по мало и развијају такав систем веома дуго, а ми смо назидали на "о-рук" пола Србије деведесетих.

Читам ово морално препуцавање и разумем свачије аргументе. И Жана Валжана који је робијао 20 година због пола векне хлеба што је украо да однесе детету и Жавера који се строго држи закона и реда ("Јадници". Али то води ка статусу кво и "кокошка-јаје" ћорсокаку. Нама треба иновативно решење, које ће нас избацити из инерције, натерати да се поново крећемо, а онда не бисмо смели пропустити прилику да изаберемо прави правац, смер интензитет.

Сви смо криви. Политичари нису доносили законе, урбанисти планове, грађани су се правили луди и хтели да искористе моменат (неки да увећају богатсво, неки да стекну било шта, небитно је). Ти са магарећим ушима су, нажалост или на срећу, у мањини! Сви који су нешто морали накнадно да "легализују" (термин који само код нас постоји у праву) су, по дефиницији ствари, прво закон прекршили. Хипотеза је да је више од 95% оних који су градили прекршило неки закон, правило, стандард или процедуру. Једна таква анонимна анкета би могла ово да потврди. Суочимо се с тим (кад то буде, али можда боље одмах). Ако сте мењали плочице у стану без тражења дозволе то је тако. Нажалост, премало је оних који би смели и могли да држе моралне придике. Хајде да уместо тога видимо како да се извучемо из тог ћорскокака.

Ја сам за промену парадигме. Они који могу да докажу да су од рецимо 80-те па наовамо прибавили легалне некретнине (а не легализоване) да то и докажу и да добију (не одштету) него НАГРАДУ(!!!) од државе, рецимо по 5-10 000 евра. Награда би се могла огледати у отписивању пореза, комуналија, можда неки део и новчано. Све остале некретнине какве су да су, пописати, уз технички извештај који је већ рађен (или пројекат изведеног стања ко има) и неких 1000 евра накнаде на рате (није проблем што би се легализација плаћала, сви би радије платили него да им виси мач над главом), да се направи коначан катастар који ће да се поклапа са сателитским снимцима. Пошто то траје, у међувремену (неких 5 година) дозволити "полу-дивљу градњу" (то сам сад измислио), по којој ће моћи да се зида на просторима без детаљног урбанистичког плана, али са генералним урбанистичким планом (тако да намена објекта одговара намени површине), уз симболичке издатке и начелну сагласност урбанистичког завода (да парцела има колски прилаз, да је могуће увођење инфраструктуре, да не блокира пролаз), нешто што би се могло одлучити у року од недељу дана. Наравно, куће/зграде које се ту зидају морале би имати главни пројекат, што данас уопште није скупо (има их који ће вам то урадити за 3,5 евра по квадрату, више ћете дати за ламинат него за пројекат породичне куће), а и постоји огромна база већ урађених типских пројеката који ће се продавати за багателу.
Кад прође тих 5 прелазних година, већ бисмо требали да имамо разрађене све детаљне урбанистичке планове и реформисану бирократију, стандарде грађења и од тог момента, само тамо где се УТУ услови могу добити за 5 минута ( у које ће бити укључене и све сагласности или боље рећи услови за инфраструктуру), биће могуће грађење.

Мислим да је свима јасно да један закон не може магично да преокрене стање преко ноћи и да учини све задовољним, него да нам треба постепено враћање ствари у нормалу. Паралелно са тим треба повећати порезе на некретнине (а смањити порезе на рад и ПДВ, све што каже Саша Радуловић на свом блогу), што ће условити оне који седе на 20 и кусур станова да их пусте у продају, што ће оборити цену станова, тако да ће народ уместо да зида по пољопривредном земљишту уз мобу лакше купити стан за који постоји каква-таква документација. По истеку тог неког прелазног периода (што сам ја лупио 5 година) ствари би се изнивелисале и тржиште некретнина би се навикло, а једном кад сви објекти који нису у катастру постану неисплативи, јер нико неће да ризикује и дивља градња ће се обесмислити. Тако мислим. Наместио сам се с овим предлогом, а ви сад удрите.

Отворен сам за све предлоге и критике, ништа што сам рекао/предложио (5 година прелазног периода, 95% непоштених, "полу-дивља градња",...) не стоји само зато што сам ја тако рекао, највише ме интересује да ли мислите да се оваквом једном стратегијом постепеног али координисаног увођења грађевине у легалне воде може постићи жељени циљ?

И молим вас да избегнемо "аргументе" типа, "ма ко ће овде да ти буде координисан", "ма не може то од ових лопова", "никад овде неће бити права, јер смо стока", "ове архитекте су криве за све", итд. Више него икад, требају нам позитивне расправе и позитивно размишљање, а блог Бе92 је идеално место за ширење истих. Све остало што "убија морал" и креше крила, боље да ни не осване у писаној речи. Тако мислим.

EDIT: Заборавих да кажем, Домаћине, свака част на блогу и што пратите ову тему. Ако спаднемо само на ту скупштинску расправу, јао си га нама