Birajući Raru

Nisam zakasnio iako je konklava počela juče. Nije se desilo - niti se može desiti, a zašto objasniću kasnije - da papa bude izabran u prvom glasanju. Gotovo sam siguran da neče biti izabran ni drugog dana, u sredu, pa oni koji ne bloguju s posla mogu na miru da sačekaju do uveče. Četvrtak je već moguć a ako ne bi bio izabran ni u petak to bi bilo poprilično iznenađenje (i sigurna potvrda velikog pičvajza!).

Inače, koga mrzi da se bavi razradom nego samo hoće da prepiše rezultat – prognoze su na kraju.

Dakle, skupilo se 115 kardinala od ukupno 117 koji imaju pravo glasa. Od preostalih jedan je teško bolestan a jedan teško obrukan. Na sastancima predkonklavske kadrovske komisije (zvaničnom, legalnom i legitimnom mešetarenju) pored izbornika učestvovalo je i 45 od 90 kardinala koji su do upražnjenja papskog prestola navršili 80 godina i nemaju pravo glasa ali imaju pravo kadroviranja, lobiranja, trgovanja, obećavanja, smatranja i ukazivanja.

Kao i mnogo drugoga u Vatikanu, izbor pape je fascinantna mešavina praktičnog i nepraktičnog, arhaičnog i još arhaičnijeg, tajnog i mističnog, nerazumnog i lukavog… Da skupite gomilu stručnjaka za organizaciju, upravu, menadžment, HR, matematičare i koznakogasvene, rekli bi vam da od načina na koji se bira papa rimski postoji samo jedan sa manje garancija da se izabere pravi čovek – da se bira lutrijom (baš tu varijantu koristi SPC).

Šta je problematično u izborima? Mnogo je elemenata koji ne valjaju: netransparentnost, nedovoljna stručnost izbornog tela odnosno nedostatak specijalizovanih znanja, nepostojanje bilo kakvih egzaktnih merila za bilo koji kriterijum… ali najviše od svega problem je u potpunom izostanku procedure kandidovanja. Usled strogih pravila koja zabranjuju raspravu o papinom nasledniku dok ovaj sedi na tronu Sv. Petra, niko ne može da prizna da je zainteresovan da se kandiduje, ne može da sondira teren i ustanovi kakvu bi politiku po kojem pitanju podržao koji izbornik, ne može da imenuje svoj tim, ne može da obećava “ako mi osiguraš 8 glasova iz Južne Amerike daću ti resor verskih škola i institucija posvećenog života”, ne može da napravi predlog budžeta i obeća da će za misionarske bolnice za besplatno lečenje u podsaharskoj Africi odvojiti 6 milijardi € godišnje a da će izdatke diplomatske službe smanjiti za trećinu…

Papa se, dakle, bira na osnovu nagađanja, pretpostavki, očekivanja, nada, uverenja… da izbornici poznaju onoga kome daju neograničenu vlast, da mogu da pretpostave kakav će stav zauzeti po bitnim pitanjima – i uz sve to da na neviđeno budu sigurni da ih njihov čovek od poverenja neće izneveriti, izlevatiti i okrenuti ćurak naopako kad postane nedodirljiv. Kad bude izabran više mu ne mogu ništa, moraju da kleknu i poljube mu ruku, zakunu mu se na neupitnu vernost, ne mogu da mu izglasaju nepoverenje, da ga proglase veleizdajnikom, da ga ošamare nekim impičmentom, ne mogu mu ama baš ništa. Moraju da ga ispoštuju. A on njih može i suptilno i nesuptilno da drnda kako hoće, da ih smeni, ponizi, progna u Timbuktu, na neko zaboravljeno filipinsko ostrvo ili u Prizren.

Priznaćete da je malo frka!

Obaška što se oni uopšte i ne poznaju tako dobro. Kardinali se po profesionalnom poreklu mogu podeliti na dve (ili još bolje dve i po) grupe:

Na jednoj strani su pomesni (“pastoralni”) kardinali, biskupi i nadbiskupi velikih gradova ili tradicionalno glavnih episkopata u nekoj državi. Oni su, da se izrazim građevinskim rečnikom, šefovi gradilišta koji moraju da se akaju sa živim ljudima, da znaju šta im radi koji biskup na njihovom području (a otkako je II vatikanski sabor 1965. uveo ideju sabornosti u rimokatoličku crkvu biskupi imaju svoje nacionalne biskupske konferencije koje itekako imaju uticaja i često zadaju poprilično glavobolje onima iznad sebe), da se gombaju sa popovima koji piju, sa lenčugama koje preskaču obaveze, sa ludim seoskim popovima koji vernicima udaraju pluseve i minuse i neće da ih žene što se nisu pričestili evo već dve godine… Pa moraju da skupljaju pare za svakodnevno funkcionisanje, pa za harač Vatikanu, pa da se drndaju sa lokalnim političarima, fudbalerima, pevaljkama, kurvama, seljebritijima, paravojskama, sirotinjom kojoj vole da obećaju… I, u poslednje vreme najgore od svega, da vade crkvu iz govana kad razni Pahomiji krenu da karaju maloletnu dečicu muškog, ženskog ili kojegbilo roda i da ne idem baš u detalje.

Ipak ti pastoralni kardinali, terenci, nisu samo obični šljakeri koje eksploatišu neke zle gazde izdaleka. Koliko god imali problema – imaju i uticaja i moći jer na terenu stvaraju bazu kako bi rekli drugovi komunisti (a videćemo uskoro da CK i kardinalski kolegijum ne da liče nego baš liče… upravo kao i doživotni predsednik i doživotni prvosveštenik). Dakle terenci manipulišu masama na terenu, od puka i plebsa preko uticajnih, bogatih, moćnih, naoružanih, poštenih, prepredenih… Iako više nije srednji vek da se političari smrznu na pomen mogućnosti ekskomunikacije, anateme, prokletstva ili kakve druge vradžbine, dovoljno su pametni i iskusni da ne žele da se baš oko svega kače sa tamo nekim ludim vladikom nego mu često i popuste… i popuše ako treba, u prenosnom smislu, naravno. Dakle, možda papa nema divizija ali ima vladika koji ih itekako imaju!

Sa druge strane su kardinali iz rimske kurije, vatikanskog profesionalnog crkvenog i državnog aparata, birokrate koje imenuju biskupe (tačnije filtriraju i predlažu, uvek ih imenuje papa ali suludo bi bilo očekivati da on zna svakog od 5211 biskupa koliko ih trenutno ima – papa se ponekad uskopisti pa ne imenuje nekog koga mu servira kandidaciona komisija CK nego preko svojih paralelnih struktura tj. Mustafa Golubića i sličnih agenata koji zaobilaze proceduru, preskaču hijerarhiju i došaptavaju neko ime nekom od papinih najbližih čauša). Kurijalni kardinali su kao projektanti i konstruktori, zavuku nos u neke papire, mozgaju, nešto se domunđavaju sa sebi sličnima, opet nešto kopaju po nekim ćitabama i na kraju odluče kako jedino sme i može i kako bi terenci morali da rade bez pogovora. Kurijalni kandidati okreću lovu, pišu propise, zakone, podzakonska akta, formiraju nove kancelarije, prebacuju zaposlene iz jednog ministarstva u drugo, određuju buxhete institucijama, dele platne razrede, primaju civile u službu… jednom rečju čist otuđeni birokratski aparat, da opet citiramo neumrlu Partiju.

Onu pomenutu polovinu čine sa jedne strane diplomate, papski nunciji u raznim državama, ogromnom većinom profesionalci (ipak je Vatikan jedna ozbiljna država i šalje obrazovane, pismene, motivisane i sposobne ljude a ne kao neki gologuzanski cirkus razne Maršićanine, Basare, Glišiće i kojekakve druge sluge, dupeuvlake, gubitnike, alkoholičare, golje i lopove). Oni u suštini pripadaju kuriji ali po funkciji i dugogodišnjem iskustvu gotovo uvek u jednom ili dva regiona, stvaraju veze i bazu u kojekakvim belosvetskim državama i mogu se vrlo uspešno slizati sa pastoralcima u očekivanju obostrane koristi. Sa druge strane su akademici, profesori teologije koji, uz izuzetak predavača na mnogobrojnim rimskim crkvenim univerzitetima, više pripadaju terencima, pastoralcima sa kojima se češće i redovnije viđaju nego sa onima iz rimske centrale.

Pomesni i kurijalni kardinali mrze se ali obično to prikrivaju, bar na ličnom nivou. Ipak, njihova večita jin-jang borba fokusira se na to ko će imati papu – jer papa je svemoćan. Kurijalci računaju da će lako sa ‘svojim’ papom jer im je pod nosom i po sistemu tiha voda breg roni mogu svakog dana da ga pomalo pumpaju. Pastoralci kontaju da će ‘njihov’ papa razumeti njihove probleme, da će ih češće i više pitati za mišljenje, iako su daleko i da neće dozvoliti da ga otuđene birokratske uštve rimske tako lako obrlaćuju.

E, ali kurija/pastorala je samo jedna podela. A ima ih ohoho.

Nacionalna odnosno regionalna podela jedna je od najstarijih i najočiglednijih. Vekovima je ogromna većina kardinala, čiji je broj sve do sredine 20. veka varirao od 50 do 70, bila iz Evrope a među njima je, pak bilo najviše Italijana, toliko da su oni najčešće imali apsolutnu većinu. No širenjem hrišćanstva, populacionom eksplozijom i razvojem komunikacija ta se slika promenila i crkva je morala priznati realnost pa je sve više rastao broj ne-Evropljana tako da ih je od sadašnjih 117 izbornika samo 61, od čega 28 Italijana. Za Evropom je Južna Amerika sa 17, pa Severna sa 14, Azija i Afrika imaju po 11 i Australija/Okeanija samo jednog.

Zatim je važna podela na konzervativne i liberalne, i to u gradaciji od ultrakonzervativnih fundamentalista hrišćanskotalibanskog tipa do liberala koji… ne bi baš dozvolili ni abortus, ni zaređivali žene ni venčavali gejeve ali bi možda mogli da dozvole kondome pod uslovom da se ne dodiruju rukom nego da ih stavlja robot, u mraku i uz prethodnu dozvolu lokalnog paroha koja se neće izdavati češće od dvaput mesečno.

Da sad ne spominjem teološke podele kojih, verovali ili ne ima. Naravno, mnoge od njih nisu uopšte strogo teološke nego se kroz nešto što se zove teologija prelamaju neki opštiji pogledi na svet, društvo, jednakost, socijalnu pravdu… Ove su podele najizraženije u Južnoj Americi gde traje stalna konfrontacija između “levičara”, pristalica ‘teorije oslobođenja’, pokreta koji je šezdesetih godina postao vrlo popularan među obespravljenom sirotinjom i mnogim biskupima iz naroda i "konzervativaca", biskupa iz redova pripadnika ili podržavalaca latifundista, kapitalista i uopšte južnoameričkih krvopija (najbolja definicija južnoameričkog društva je: “ili imaš sluge ili si sluga”). Desni stalno optužuju leve za marksistički pristup i marksističku retoriku i opanjkavaju ih kod rara. Vojtila, alergičan na svaki komunizam još od poljskog zajedničkog kazana i sovjetske jednakosti, uložio je mnogo energije da ih razbuca. Ima tu doduše i čisto popovskih drndanja u koje ne bih baš ulazio ali samo da kažem da su i Vojtila i Racinger puno energije i vremena uložili da razvodne i oslabe duboke promene koje je uveo Vatikan II, svakako pozitivne i koje su crkvu činile sabornijom i kolegijalnijom. E, sad se pristalice nastavka i ponovnog jačanja reformi II Vatikanskog sabora nadaju da je došao trenutak da klatno pređe na drugu stranu.

Bez nekog posebnog reda linije podela nastavljaju se opštim stavom prema komunikacijskoj strategiji RKC – treba li zadržati starinski dignitet popovskog pridikovanja ‘ex cathedra’ ili treba prihvatiti blogovanje, tviterovanje, fejzbučenje, TV nastupe, snimanje ploča Isusmevoli…

Itakodalje, itakodalje… podele, podele, razlike, razlike… A samo 115 kandidata.

U stvari, nije ni svih 115.

Prvo da nešto razjasnim. Jedini formalni uslov je da onaj koji se predlaže i za koga se glasa bude muškarac kršten vodom (dakle ne čak ni rimokatolik, po čemu bi i jedan od Ove Dvojice LEVO mogao da postane papa rimski)



Dobro, oni sigurno neće iako Levljem od dvojice levaka sigurno ne bi bilo mrsko... Mada bi idući papa mogao da bude bradonja, no o tome malo kasnije ;)

Мегјутоа, sigurno je da će biti izabran jedan od 115 zaključanih čikica u purpurnim aljinicama koji od utorka popodne sede ispod Mikelanđelovog svoda (noćivaju na drugom mestu ali većinu dana su u Sikstinskoj). Jednostavno sistem tako funkcioniše već dovoljno dugo a i razumljivo je da svaki izbornik hoće pre nego što upiše nečije ime da ga još jednom dobro odmotri i proceni.

E sad od tih 115 neki moraju da otpadnu odmah, po raznim kriterijima. Neko je jednostavno previše glup, drugi je ružan, čkiljav, nume da priča na jezici razni, treći premator, četvrti poznata prznica, peti kurvar, šesti lopov, sedmi voli da popije... Ček' ne ostade ni jedan!

Prvo treba suziti izbor po godinama. Od 1800 izabrano je 15 papa, od toga samo dvojica starijih od 70 i samo 4 mlađih od 60. Neki od principa izbora po godinama su da se obično posle duge vladavine ne bira sasvim mlad papa jer u tom slučaju može proći pola veka pod vlašću samo dvojice - kao što je bio slučaj sa Piom IX (32 godine) i njegovim naslednikom Lavom XII koji je vladao neočekivanih 25 godina iako je izabran sa punih 68!

Racinger je najstariji izabrani papa u poslednjih 200+ godina, izabran sa punih 78, ali on je izuzetak jer je bio očigledan i realno jak kandidat (što se i potvrdilo njegovim izborom za manje od 24 sata, već u četvrtom krugu).



Dodatni razlog zašto je verovatno da ćemo dobiti mlađeg papu je priličan šok koji je izazvao Raci odreknućem od prestola. Sigurno je da sadašnji kardinali ne žele da im se to uskoro ponovi. Nego ili budući papa normalno dumre ko čovek, ili bar da ne daje otkaz dok oni, izbornici, ne napune 80 godina kad izbor prestaje da bude njihova briga.



Inače, sve pape koje su u poslednjih 213 godina izabrane iz grupe 60-70 dolaze iz još užeg raspona, 63-68 što me navodi da izaberem baš ta godišta kao najverovatnija. Dopuštam veću mogućnost da papa bude stariji od 68 nego mlađi od 63.

Sad dolazi veliko pitanje nacionalne odnosno regionalne pripadnosti. Posle dvojice "stranaca" koji su prekinuli tradiciju biranja Italijana staru preko 500 godina, Žabari bi po svaku cenu morali da se vrate u igru jer bi ih treći ne-Italijan za redom verovatno sveo na status "obične" države kao i svake druge bez obzira što imaju uverljivo najveći broj kardinala. Međutim Italijani nemaju pravog kandidata, videćemo kasnije da dvojica navodno najjačih ostavljaju previše nezadovoljnika i verovatno ne mogu da zadobiju poverenje uverljive većine Italijana. A kad ostali osete da Italijani nisu ujedinjeni - teško da će osećati obavezu ili potrebu da ih podrže. Rekao bih da je Scola precenjen pre konklave - a i nedovoljno neutralan da se oko njega slože i modernisti i konzervativci, Ravassi i Bagnasco bi možda mogli da se održe u trci neko vreme ali ne verujem da mogu biti izabrani.

Iako među govornicima nemačkog ima nekoliko dobrih (ne i idealnih) kandidata, kao npr. Bečlija Schonborn kojem je najveća mana slabo zdravlje iako je relativno mlad (po merilima tog čilagerskog kluba), potpuno je sigurno da posle Racija nijedan Nemac/Austrijanac/Švajcarac nema šta da traži. Isto važi i za Poljake koji su imali Vojtilu a sad baš i nemaju nekog kandidata a verovatno i za Mađara Erdoa koji u dva mandata šefuje Evropskom konferencijom biskupa ali se meni čini isuviše dosadan i njanjav - a i iz nepapske je zemlje. Mis'm bocsánat istenem!

Iz ostatka Evrope nema nekih oliglednih kandidata. Kad bi iko ozbiljan mogao da zamisli papu Francuza, neke šanse bi možda imao Barbarin a od čak 10 Španaca ni jedan nije baš od papskog štofa. Portugalac Monteiro da Kastro šatro liči na polukandidata.

Na listi ko neće u normalnim okolnostima gotovo automatski dolaze svi kardinali iz SAD. Jednostavno - postoje dve funkcije na koje, kaže tradicija, nikada ne može biti imenovan Amerikanac jer i bez njih isuviše dominiraju svetom. Jedna je generalni sekretar UN (uostalom, tamo je već viđen mudri i taktični tviteraš koji prevrće stolove i gica se sas prasići, a kad vide koliko je pametan, ljubigamajka, izabraće ga na doživotno) a druga je papa. E sad, ako je ikada postojala ili će postojati mogućnost da dobijemo papu Amera - onda je to sada! Čekajte još malo za objašnjenje.

Neće ni Azija jer tamo RK crkva nije toliko proširena ni jaka ni ukorenjena ni većinska. Osim na Filipinima o čijem se kadrinalu Tagleu mnogo priča, po meni bez osnova jer je em premlad (57. godište) em je postao kardinal tek u novembru prošle godine i ostali ga još nedovoljno poznaju. Dakle, on je samo deo PR-a. Uostalom, ko bi ozbiljno shvatio papu iz nacije poznate uglavnom samo po sobaricama, dadiljama, baštovanima i mornarima nižih kategorija...

Nema ništa ni od crnog pape. Mis'm biće "crni papa, a kako ćemo ovo da rešimo?" al' papa neće biti crnac. Svaka šuša danima već trabunja o Turksonu iz Gane, valjda po logici kad je crnac predsednik SAD nek' bude i papa (mis'm, ne isti!). Teško da će da bidne, organizacijski to RKC uglavnom nije potrebno, ako izađe iz Evrope otići će tamo gde je neupitno jaka i dominantna. Osim toga, jedno je kad Ameri posle 70 godina desegregacije i propagiranja jednakosti izaberu crnog predsednika. Verodostojnost i iskreno prihvatanje crnog pape u mnogim delovima sveta bili bi mnogo teže provodivi.

A i brate pošteno da priznam ima boljih, sposobnijih i meni dražih Afrikanaca jedino što su prematori i baš bi bio bedak da prvi papa crnac u moderno doba bude baš taj naduvenko!

Ostaje dakle Južna Amerika kao vrlo realna alternativa Evropi. Liči na Evropu a ima i tamo neke slikovite narode pa nekako tranzicija lakše ispadne. A i svi južnoamerički kandidati su poreklom Evropljani, u 2, 3, najdalje 5 generaciji pa je opet lakše. Od ozbiljnijih stvari konta se činjenica da je rimokatoličanstvo dominantna vera na celom kontinentu, što pomaže i realno i u imidžu - a praktično bi 'njihov' papa naveo Latinose da se više upisuju u semeništa i popunjavaju redove popova za misije i evangelizaciju vascelog dunjaluka. Čist win-win.

Jedino što je sigurno da konzervativci duvaju, bar oni najkonzervativniji, ultras. Od 1978. su uzjahali pa nikako da sjašu. Ovog puta će se umerenjaci i progresivci relativno lako dogovoriti da blokiraju sve najtvrđe konzervativne kandidate, u najboljem samo ne on strateškom pristupu.

Sad dolazimo do verovatno najvažnije stvari: na ovoj konklavi valja izabrati menadžera.




Budući papa-menadžer mora, sasvim neizbežno, da se poduhvati nekolikih stvari:

1. Da reformiše kuriju koja je postala otuđeni centar moći, da je malo razbuca, otvori, prekine razne nezdrave šeme... posao sličan rasformiranju JSO, kakodakažem.

2. Da reformiše vatikansku banku IOR koja je u buli ali je još veći problem što je izgubila poverenje i niko neće sa njom da ima posla. Bivši šef već je smenjen a doveden stari da pokrpi stvari ali IOR mora duboko da se promeni - a to ipak mora da radi neko ko se bar pomalo razume u ono što radi. Ako ne u bankarstvo onda bar u ljude i organizaciju.

3. Da reši slučajeve prikrivanja, zataškavanja, dovođenja u zastaru i ostalih pahomisanja raznih seksualnih, pedofilnih, gejskih, gejopedo-, gruposekso- ... name it afera, da posmenjuje popove jebače, skrivače, ćutače, primače, davače... Što pre i što dublje to bolje. Od ovoga zavisi kredibilitet RKC u Severnoj Americi i nekim delovima Evrope

4. Mora da bude šoumen, maneken, stand-up artist, duhovit, lep, šarmantan, pametan ljubigamajka, da ume sa decom, udovicama, usedelicama, pijancima, advokatima, samozaljubljenima, da tvituje, bloguje, fejzbuči, govori bar 3-4 važnija svetska jezika, bude načitan, inteligentan, vispren... (ako vam opis na nešto liči - odma da izjavim da se ne kandidujem, uopšte nisam zainteresovan a i namćor sam težak).

Dakle, gde i kako ga naći?

Biće krvi do kolena. Procenjujem da će najveća borba biti između kurijalaca i pastoralaca i to će biti prva linija fronta. Sigurno je da će obe strane krenuti tvrdo sa kandidatima koji su šatrokompromisni. Ovde se vraćamo na onu caku sa početka - niko ne objavljuje svoj program, samo neko ide okolo i ubeđuje druge 'glasajtezatogitog, njegov program vam je ovaj'. Dakle, šibicarenje al' dvostrano. Biće letnjidandopodne... ne da Musa al' ne da ni Marko.

Pošto najverovatnije ni jedni ni drugi neće uspeti da navuku 77 glasova za svog prvog kandidata, preći će na 2nd choice. Ne kažem ni rezerve ni drugoligaše, teško je naći izraz. Ali da kažemo da se prvo ide sa najtvrđim, u glavu, a tek ako se vidi da najtvrđi ne može da prođe (što se obično iskristališe u 3-4 kruga glasanja, dakle jedan ceo dan) onda se prelazi na nekog blažeg iprihvatljivijeg.

Dakle, da pretpostavimo 'vako:

U utorak se glasalo samo jednom, glede ispoštovanja i sondiranja terena. Rezultat nije naročito bitan jer ne glasaju svi za svoje stvarne kandidate, ali ipak nešto pokazuje. U utorak ujutru glasa se zaozbiljno. Prvo glasanje pokazuje odnos snaga i odmah se procenjuje ko može da raste a ko neće rasti, pa se ta procena proba u drugom glasanju (glasa se po 2x pre podne i 2x po podne).

Po šatroinsajderskiminformacijama, koje mogu da budu buve ali ne moraju, obe strane imaju po 35-40 glasova u startu za tvrde kandidate. Moguće. Ako je tako važnije je koliko glasova imaju ostali, ko ima preko 5 glasova i kako će se odnosi menjati u 3. glasanju. Recimo da u 2. glasanju bude 40-40-12-8-5 itd. Onda su tu najvažniji oni 'sitni' kandidati, sa 12, 8, 5... Između 2. i 3. glasanja nema mogućnosti za dogovore, svi su zajedno i moraju sami da skontaju šta će i kako će. Ali onda se, oko podne vidi kako se kreću glasovi. Ako broj glasova za prve violine ne pada, najvažnije je ko je treći i je li rastao u odnosu na ostale male.

E, onda dolazi ručak i popodnevna dremka. Sigurno da ih ima koji će stvarno dremnuti ali pravi maheri će da mešetare. U svakoj konklavi budu po 2-4 velika elektora, kardinala koji su ili prestari (obično) ili se ne očekuje da mogu biti izabrani iz nekog drugog razloga. E onda oni idu okolo i mešetare kao kandidaciona komisija CK SKJ, obećavaju, kombinuju, ubešuju, lažu, mažu i petljaju. Tako je 1978. bečki kardinal Franz Koenig već u prvoj konklavi, kad je izabran Luciani, progurao Vojtilu sa 4 glasa, čisto da uđe u zapisnik da je neko bio za njega. Kad su se samo dva meseca kasnije kardinali ponovo našli u konklavi, šokirani što su izabrali bolesnika koji je umro posle samo 33 dana, Koenig ih je lako ubedio da je mladi 58-godišnji i zdravi Poljak pravi izbor - a i imao je već glasova u prošloj konklavi.

Dakle u sredu popodne je prvi pravi obračun i tada će se videti kako su kadrovici odradili posao. Ako treći nastavi da raste oduzimajući glasove jednom od prve dvojice - valja proceniti dokle može da ide taj trend i ili 'kupiti' onoga koji raste trgujući s njim ili stvoriti neku drugu alijansu. Ako dve jake suprotne strane stagniraju, nit' rastu nit' padaju e tad se prelazi na rezervne kandidate u nadi da će dogurati do 77.

Baš zato što je ova konklava po mnogo čemu jako podeljena a zahtevi pred izabranim papom biće ozbiljni, očekujem teško i komplikovano taktičko glasanje sa najmanje 8 krugova, što bi značilo da papa može biti izabran u četvrtak popodne ili, možda verovatnije, u petak. U ovom veku konklave su ovako izgledale (princip da se glasa 4x dnevno na nekim konklavama nije važio pa se ne mogu sve direktno uporediti):
 

1903 Pio X                   68,2g           7 krugova     5. dan

1914  Benedikt XV       59,8             10                4.

1922  Pio XI                 64,7             14                5.

1939  Pio XII                 63                3                 2.

1958  Jovan XXIII         76,9             11                4.

1963  Pavle VI             65,7             6                 3.

1978a Jovan Pavle I    65,9             4                 2.

1978b JP II                  58,4             8                 3.

2005  Benedikt XVI     78                4                 2.

Ako ga ne izaberu u petak onda u subotu jedan dan 'kuliraju i mole se' - u stvarnosti ceo dan lobiraju, pregovaraju, trguju...

Dakle, ko bi mogao biti izabran i zašto?



Po meni je najrealniji kandidat Brazilac Odilo Pedro Scherer. Rođen 1949.od roditelja nemačkih imigranata sa buljukom dece, podjednako dobro govori portugalski, nemački i španski a dobro engleski i još poneki. Vrhunski obrazovan, doktorat, master, dugo bio profesor na teološkim fakultetima uključujući i najcenjenije. Umeren, smiren, nije ekstreman ni nasilan ni u čemu. Za vreme doktorskih studija u Rimu neko ga je primetio, proveo 7 godina kao savetnik u kuriji, uzdizao se u hijerarhiji da bi se vratio u Brazil kao generalni sekretar biskupske konferencije. Dobro obavio posao i postao biskup Sao Paola 2007.  Iskustva dakle ima na obe strane i po tome bi obema mogao biti prihvatljiv. A i lepuškast je pomalo, čelično plave nemačke oči, žene bi ga volele...

Velike muvare iz kurije veruju da mogu da ga kontrolišu i da će slušati stare kuke Sodana i Bertonea koji bi da od njega naprave Sejda (kod nas to može, za Vatikan... nisam siguran!). Opet, veruju i da bi delu pastoralaca mogao da bude prihvatljiv. Ako ga izaberu ne znači da ne bi oladio svoje mešetare i vodio sopstvenu politiku, dešavalo se i ranije.

Jedina je opasnost, po meni, ako kurijalci odmah krenu na tvrdo sa Šererom da bi mogao da izgori.

Paj sad!

Dosta se govori o mogućnosti da se uprkos svemu ipak izabere Amerikanac jer oni imaju znanja iz biznisa i menadžmenta. Što je možda istina ali nema garancije. Meždutim, pravi razlog za biranje Amerikanca u stvari bi bio da se razbucaju jebači razni jer su se Ameri toliko duboko opekli da su prelomili i tamo se najdalje odmaklo sa priznanjima, izvinjenjima, plaćanjima odšteta i čišćenjima. Dakle ideja je: izaberite izvršnog direktora. Egzekutira.

Iako sam na početku bio skeptičan prema ovoj mogućnosti čini mi se sve realnijom. Kurija je, naravno, prepadnuta mogućnošću da dođe neko ko bi raščistio Augijeve štale jer nisu ni oni baš veverice da ne shvate da bi takav papa vrlo brzo samom sebi rekao 'a šta mi vredi da čistim skandale a da ne počistim i kuriju?'. Otprilike kao situacija sa Đinđićem, Koštunicom, Acom Tomićem, Legijom i taj rad.

Ali koji Amer?

Navodno najveće šanse ima Timothy Dolan, nadbiskup New Yorka. Rođen 1950, frajer, šmeker, zajebant, komunikator, rođeni lider, iskusni pastoralac. Krenuo od vukojebine St. Louisa kao pomoćni biskup, pa Milwaukee, od 2009. New York. Začudo, tek 2012. postao kardinal (preskočilo ga 2010, jeste neki znak). Komunicira na sve načine i to dobro. Po meni velika slabost jezici iako kažu da se trudi baš.

Sigurno sposoban ali uveren sam da će ga potrošiti ili žrtvovati.

Drugi Severnoamerikanac koji navodno ima šanse, još veće od Dolana:



Marc Ouellet, Kanada. (Što kaže jedan moj drug Kanađanin zašto poslodavac više voli Kanađanina nego Amera: same accent, half salary). E pa takav je i moj osećaj prema Ouelletu. Ersatz. Šatro kao Kanađanin - i to Francuz - ne bi bio percipiran kao Amerikanac a kao on ih, Amere, razume. Možda ali radi se o tvrdo konzervativnom kurijalcu koji, doduše, ima i nešto preko 7 godina pastoralne službe kao nadbiskup Kebeka. Šta god pričali razni vatikanisti i kladionice moj sud je - ne verujem.

Osim več pomenutog Scherera, Južna Amerika ima još nekoliko vrlo mogućih kandidata.

Zasigurno najbolji je Argentinac Jorge Bergoglio koji je 2005. bio najozbiljniji odnosno jedini ozbiljan protivkandidat Ratzingeru. Po neproverenim izveštajima (svi su neprovereni jer se iznošenje beleški iz konklave i obaveštavanje bilo koga spolja kažnjava ekskomunikacijom ako se ufati) u drugom krugu je imao 35 a u trećem čak 40 glasova. Međutim mislim da je njegovo vreme prošlo. Kod izbora pape to se često dešava, neko u jednom trenutku bude izrazito jak kandidat a u sledećoj konklavi više ne igra. Sorry.

Da ne bude predugo samo ću navesti još preostale Latince koji bi mogli da iskoče kao kompromisni kandidati:

Konzervativni kurijalni Argentinac Leonardo Sandri;

Još jedan brazilac, umereno konzervativni pastoralac prebačen u kuriju, João Braz de Aviz

Óscar Andrés Rodríguez Maradiaga iz Hondurasa, moj favorit ako Scherer ne prođe. Vrlo interesantan i sposoban tip, bivši profesor, vrlo mlad postao biskup, jako angažovan na pomoći sirotinji, zvanični predstavnik Vatikana za pregovore sa svetskom bankom, imao petlju da poruči honduraškom diktatoru Zelayi da ne pokušava da se vrati na vlast jer ga crkva neće podržati i biće krvi. Uz sve to distanciran od teorije oslobođenja što je jako važno za dobijanje podrške u Vatikanu koji je alergičan na sve što miriše na marksizam u crkvi.

I još jedan, moj intimni favorit. Papa sa bradom (a nije Amfilohije)

Sean Patrick O'Malley, nadbiskup Bostona. Rođen 1944. negde u Midwestu, već sa 40 godina postao biskup, šetalo ga gde je gadno i gde je trebalo raditi sa ljudima. Kao mlad pop držao centre za sirotinju u Washingtonu. Moj prijatelj koji ga je tamo upoznao govori sve najbolje o njemu. Odlično govori španski i portugalski, bez naglaska, a i italijanski. Kažu da je odličan komunikator iako ne sedi povazdan na svim mrežama i gadžetima. Uliva poverenje toliko da bi mnogi mogli da zanemare činjenicu da je Amerikanac. Jedino što bi mu se moglo uzeti za nedostatak je što pripada redu franjevaca kapucina a oni nikad do sada nisu dali papu.

Biće dodataka i apdejta u komentarima.

Drage blogerke, unapred vas upozoravam da ovaj nema nikakve šanse!

 Ali zato kad izaberu papesu: