Putnik

Godinama je obilazio svet, od Ognjene Zemlje do Laponije, od Islanda do Australije i Novog Zelanda, Filipina, Japana, Malezije do Meksika, onda je rešio da se upozna sa jugom Evrope. Nije patio od predrasuda ali, hteo to ili ne, po glavi su mu se vrzmali podaci o skoro neprekinutim vekovnim ratovima, svih protiv svakoga i bratoubilačkim! Iz Italije je ušao u Sloveniju, ljudi su bili ljubazno uzdržani, niko ga nije kao u Mongoliji pozvao u svoju jurtu ali su bili spremni da mu daju obaveštenja. Nisu pokazivali ni mrvu radoznalosti ni zapitanosti ko je on i zašto radi to što radi.

U Hrvatskoj je situacija za zeru bila bolja. U Zagorju su ga seljaci uveli u Klet i nalivali ga, uz vesele i tužne pesme, kiselkastim vinom. Čak su mu poručili Puricu s mlincima. Posle fajronta, ostao je sam na drumu. Iako je u Slavoniji bio ponuđen fantastičnim domaćim kulenom, urkavicama i kobasicama, nije se osećao najbolje, mnogi nisu verovali da je putnik, osećao je njihove rentgenskosumnjičave poglede. Boli su ga i probadali.

Onda je ušao u Srbiju. Nesklon da se oduševljava na prvu loptu, želeo je da prođe neko vreme, da se pokaže da ne greši. Posle dva dana nestalo je njegove oprezne uzdržanosti koju je zamenila beskrajna razdraganost! Ljubav je bila svuda oko njega! U vazduhu, zemlji, ljudima, rekama, njivama, kravama, ovcama, pticama, mravima, pčelama...Nije mogao da pojmi toliku količinu ljubavi! Ni traga mrzovolji, zlobi, pakosti, zavisti, niko da poželi tuđe, oholosti ni traga...poverovao je da se nalazi u Biblijskom Raju! Na svakom koraku, pri svakom susretu, razbijani su, ako ih je već uopšte i bilo, poslednji ostaci njegove sumnje. Ljudi su neštedimice darivali ljubavlju jedni druge, skoro se utrkujući ko će je više dati. Pozivali su ga u stanove, kuće, na imanja, salaše, u čarde, kafane i restorane, ekskluzivne i s domaćom kujnom, opušteno su se veselili i pevali od srca. Nije se osećala napetost ni u tragovima, sve je bilo primereno i začinjeno beskrajnom ljubavlju. Činilo mu se sanja, da živi u snu! Trljao je varljive oči ali je svim svojim bićem bio preplavljen ljubavlju. O, da li je to moguće, brujalo mu je u glavi? Počeo je sam da obilazi Beograd. Svuda i na svakom mestu je iznova i iznova bivao uveravan da se nalazi u sredini koja se iznad svega držala osnovnog Hristovog načela. U autobusima, trojebusima, tramvajima, mlađi su starijima ustupali sedišta, trudnice su pažene i mažene, bakama se pomagalo pri prelasku ulice, nosili su im teške cegere s pijace, pri slučajnom sudaru u uličnoj gužvi, više se izvinjavao gurnuti, policajci su se s osmehom obraćali građanima nudeći im svoju pomoć i nedajbože, zaštitu, na pijacama su se prodavci grlili s kupcima, beskućnici su s ljubavlju pomagani novcem, odećom i hranom, nuđen im je i krov nad glavom, bankarskošalterske službenice su ga ljubazno i s osmehom nudile kafom i sokovima dok čeka da mu sa kartice skinu novac...

Umoran od, u najpozitivnijem smislu te reči, od iskazivanja ljubavi na svakom koraku, ležeći na leđima u krevetu svoje hotelske sobe, prizivao je sećanja na mesece provedene s malim Bušmanima u lutanju Kalaharijem, na, u prvi mah iznenađene a zatim ljubazne i predusretljive Aboridžine, sećanje na ponudu domaćina Eskima da spava s njegovom ženom, nateralo ga je da pocrveni, glasno se nasmejao setivši se čaja s Jakovim maslom u Nepalu, nisu mogli čudom da se načude njegovom povraćanju...sve to je već bilo zabeleženo u njegovim knjigama/putopisima ali ovo! Njegovi najrođeniji se nisu s toliko ljubavi ophodili s njim!

Uputio se dalje po Srbiji, otišao je na Staru planinu. Lunjajući po njenim vrletima nabasao je na čoveka koji je tresao šljive. Dođi prijatelju, pozvao ga je, prostro ispod šljive krparu, na nju stavio domaću pogaču, karličicu sira, bolji sir u životu nije jeo, mlad luk, solarče i šišence domaće rakije. Izvoli posluži se, nategao je rakiju, rukavom obrisao grlić i pružio mu je, moja domaća, sam sam je pravio, prošlogodišnja. Nije ga pitao ko je i odakle je, pričao je o vremenu, o slabom ovogodišnjem rodu šljiva, al' biće za jedno kazanče. Poljubili su se pri rastanku. U Leskovcu i Vranju su se polomili vukući ga od kafane do kuće, od restorana do kafića i svi su isijavali iskrenu ljubav.

U jednom trenutku je poželeo da se za stalno nastani u Srbiji. Pritisak, iako sladak i prijatan, skoro pa nezamisliv, naterao ga je da promeni odluku. Vrativši se domu svome, izdao je knjigu pod naslovom: UTOPIJA, sa podnaslovom: Srbija zemlja ljubavi.