Zar se toliko vidi?

Milan Nikolić

- Zamisli rekao mi je kako divno izgledam i kako sam dobila baš lepu patinu – prepričava mi poznanica slučajni susret sa muškarcem kog je poslednji put videla pre deset godina – Gde patina može biti lepa osim na fasadama i antikvarnom nameštaju? Želeo je da me uvredi…

Kako je razuveriti? Ko danas u sebe ne bi ubrizgao bilo šta samo da se spase od patine? I samo da se ništa ne vidi. Prema svecu i tropar, dovikuje rigidni glas iz vremena. U svojoj borbi s godinama Tom Kruz koristi slavujev izmet, Demi Mur pijavice, Gvinet Paltrou zmijski otrov a Dženifer Lopez na kosu stvalja umak od testisa bikova. Obični smrtnici tragaju sa recepturama koje su primerenije njihovom džepu ali neprestano nadviruju šta se dešava u zabranu za vipovce. Možda će se naći neka jeftinija zamena, a ako se slavujev izmet koristi u izvornom obliku i bez skupih aditiva, onda i nije nedostižno. Pa i ta Kim je nekada bila parija. Eto zašto je važno biti u toku i pratiti celebse.

Moderni opsenari, instant psiholozi, motivatori, glasnogovornici raznih industrija, treneri za život i karijeru, a čitam da je sex coach najaktuelniji trend i ovih dana najunosnije zanimanje na uspešnijoj strani planete, ne samo da imaju rešenje za sve, nego nas svojim savetima opsedaju i kada ih ne tražimo a kamoli plaćamo za iste. Tu su. U štampi, na bilbordima, internetu, televiziji, flajeru ubačenom u vaše poštansko sanduče. Na kraju zaista poverujete da imate problem.

„Pedesete su nove tridesete!“, uzvikuje razdragana ženica u Magazinu In. U srpskom „prepevu“ ove banalne stvari zvuče još banalnije. Inteligenciju vređaju gde god da ih čujete, ali ovde vređaju i ono što se obično naziva zdravim razumom kada se uzme u obzir dvodecenijska patina koja je izjela srpski novčanik.

Da bi pedesete bile nove tridesete, odnosno da bi se sa tim elanom ujutru iskakalo iz kreveta, u Srbiji se jednostavno mora biti skot. To bi samo značilo da je gipki pedesetogodišnjak, koji u cik zore pozdravlja Sunce i strašću ambiciozne balerine izvodi špagu, uvek bio na pravoj strani i sedeo na pravom kanabetu. Tako da ga je sve mimoišlo, a kako savesti nema ni empatija nije urezala nijednu boru na njegovom licu niti melanholija uprljala njegov vedri duh. Njemu nema ni šta da se „vidi“. Ali, to je druga priča.

Koncept pedesetih kao tridesetih zahteva i novac i raspoloženje. Piši propalo, barem ovde i sada, ali zanimljivo je pozabaviti se time da, ako su pedesete nove tridesete a četrdesete nove dvadesete, šta su onda stvarne tridesete?

Ko preživi, pričaće. Podaci Svetske zdravstvene organizacije ukazuju da na to da je razdoblje između tridesetih i četrdesetih postalo najopasnije. Najviše rizika za bolesti od kojih se teško leči uselilo se baš u ovu deceniju. Srčani i moždani udari, tumori, metastaze. Za moždani i srčani udar zvanično se i dalje smatrate mladim sve do četrdeset i pete ali i to će morati da se revidira. Psiholozi imaju objašnjenje. Savremeni način života nalaže da se baš u tim godinama mora postići najviše. Posle se samo ili nadograđuje ili propada još dublje. Otuda najviše stresa, a stres je kriv za pritisak, a pritisak se u žargonu naziva tihim ubicom. Stvarne tridesete su, dakle, strašne. Dvadesete su još i cool. Manji ulog, manji rizik. Đačko doba, lude godine, roditelji još uvek poturaju oslonac, za svaki gubitak postoji sledeći rok.

Logikom modernih gurua sve se uklapa. Ako ste tokom dvadesetih mnogo bubali a malo ludovali imate četrdesete kao nove dvadesete da to nadoknadite. Ako ste diljem tridesetih bildujući karijeru izbegli kap a stekli sve što treba, eto pedesetih kao novih tridesetih da u tim plodovima uživate. Samo pod uslovom da ste po jusu. Da ste lepo starili ako ste već morali da starite, odnosno, da nema šta da vam se vidi.

Računajući da ste dobro prošli podrazumeva se da imate novca da eventualne neravnine ispeglate. Da izglancate patinu. Kako biste ljubav zaista započeli iz početka logično je da ništa proživljeno ne bi trebalo da na vama bude očigledno ili naznačeno na vašem licu. U novu mladost stižete kao devica odnosno kao đuvegija. Prethodnim iskustvima je mesto u sećanju a ne na koži. "Da, imam toliko godina, ali nemam bore da vam to i dokažem". Zvuči fenomenalno. Kao reset na pola puta. Malo bikovskih testisa, zmijskog otrova, belanaca od prepelice, ptičijeg izmeta ili sopstvene krvi. Ništa nije nemoguće.

Sećam se scene negde sa polovine devedesetih. Grupa „Legende“ je na televiziji premijerno izvodila pesmu „Stižu i četrdesete, pitanje rađa pitanje“. Suština refrena je da „život uvire“, a da „nemiri ostaju neugašeni“. Moja majka je plakala kao kiša. Mada je već bila prevalila četrdesetu, ali, eto, niko joj nije tako poetski rekao koliko je strašno to što joj se dogodilo. Čista katarza. Do zemlje u izolaciji tada se još nisu probile nove parole pa da se umesto setnih boemskih refrena slušaju ohrabrujući slogani. A i da jesu zvučalo bi besmisleno. Kim Kardašijan je u pravu. Za osam godina i njoj stižu četrdesete odnosno dvadesete. Bilo bi i bahato i neodgovorno da ih sačeka izgužvana. Da doživi da joj neki bezprizornik pohvali patinu. Rado bih pozvao svoju majku i ohrabrio je, ali čekam da smisle šta su novo šezdesete.

U međuvremenu, raspitujem se o slavujima. Mora čovek malo misliti i na sebe.