Gradjanske inicijative| Zdravlje| Život

GERIJATRIJA – KBC ZVEZDARA

Kosmogina RSS / 13.04.2013. u 18:06

Bila sam nedavno na gerijatrijskom odelenju Kliničko bolničkog centra Zvezdara, gde sam suočena sa nezamislivo turobnim prizorima. U poznim godinama ljudi nemaju puno izbora. Kada im pozli, njihovi najbliži obično zovu hitnu pomoć 194, a po ustanovljenoj dijagnostici, pacijenti završe na Gerijatriji. Tako je i moj ćale tamo dospeo. Smešten je na intenzivnu negu u lošem stanju, priključen na aparate, dobio je infuziju, urađene su laboratorijijske analize, obavljen mu je ultra-zvučni pregled... Stari je u poodmaklim godinama, slične krize je uspešno prebrodio nekoliko puta zadnjih godina, nismo bili previše iznenađeni, ali je prvi put dospeo na gerijatriju KBCZ. On je prevalio devedesetu, na izmaku je života, ali smo uvek bili optimistični i verovali da će se izvući. Do skoro je bio vispren i pokretan, bolesti su ga srećom dosad zaobilazile, ali je popustio pod bremenom godina u prirodnom procesu postepenog odumiranja.

Tretman bolničkog osoblja i doktora prema pacijentima na odelenju klinike je za svaku pohvalu. Međutim, enterijer odelenja je u katastrofalnom stanju i ostavlja vrlo loš, mučan utisak. Bolnice nisu vesela mesta ali bilo bi neuporedivo bolje svima u renoviranom, okrečenom i bar nečim oplemenjenom prostoru, jer su prizori sa Gerijatrije potresni. Mnogim pacijentima su dani odbrojani, a kao da se niko ne trudi da im poslednje trenutke malo ulepša ili bar olakša. Neki starci su u kritičnom stanju - nepokretni, ali većina njih su pokretni. Neki imaju oslabljen sluh i vid, ali mnogi još uvek vide dobro. Takvo okruženje nikom ne može da digne raspoloženje, ali moraju valjda da se pomire sa sudbinom i sumornim izgledom bolničkih soba i hodnika. Ispucali, oljušteni zidovi, dotrajala drvenarija i nameštaj, rasklimane stolice i sramotno mali, prepotopski televizor kao muzejski eksponat, nedvosmisleno ukazuju na državno-institucionalni nemar i socijalnu bedu. Terapija medikamentima nekad nije dovoljna.

Sa sličnim prizorima smo se susreli na primeru Dečijeg odelenja Očne klinike Kliničkog centra Srbije. O rekonstrukciji objekta se raspravljalo u skoro svim medijima, ali ko će među svim prioritetima još i o starcima da razmišlja. Ako deca u zdravstvu ne mogu da dođu na red, šta je tek sa onima koji broje dane na izmaku života? Od starih se odustaje, od njih svi dižu ruke, pa šta bi još mogli da očekuju od države? Šta radi po tom pitanju rukovodstvo KBC Zvezdara? Verovatno ne prolazi hodnicima koji zaudaraju na ustajalu mokraću, jer tamo starci više nisu u stanju da o higijeni vode računa. Naročito ne oni nepokretni, u pampers pelenama. A ostali se po hodnicima gegaju, nogu pred nogu, isrpljeni, raščupani, zbrčkani matorci; usporene, bezube vreće kože i kostiju, u prevelikim, iznošenim pidžamama i otrcanim papučama, dugih, zapuštenih noktiju. Rukovodstvo bolnice sigurno tuda ne prolazi često. Ni gradonačelnik tu nije svraćao odavno pa ga treba što pre pozvati u posetu, kao i poslanike parlamenta koji tu nikad nisu bili. Možda njihove starce ne dopremaju na Gerijatriju kad im se sloši, već na neko drugo, lepše i sređenije mesto, u veselijim tonovima privatnih klinika sa modernijim invalidskim kolicima na električni pogon, boljim krevetima i madracima. Ovde se neguje duh posleratnih, pedesetih godina. Starost sama po sebi nije ni lepa ni vesela, ali nadležni treba nešto da urade da bi se depresivni bolnički uslovi donekle upristojili i humanizovali. Gradski golubovi koji odomaćeno šetaju hodnicima i između bolničkih kreveta su jedini simpatični prizor koji izmamljuje osmeh, mada ni to nije u skladu sa propisima. Na zidove bih odmah postavila slike sa veselim motivima, reprodukcije i postere, što bi bilo prijatno osveženje, umesto sadašnjih, izbledelih portreta srpskih tužnih svetaca, isečenih iz starih kalendara i novina.

Stručnost medicinskog osoblja, nadzor i predusretljivost nisu sporni, već deprimirajući, sirotinjski ambijent u kojem pacijenti provode dane, nedelje, pa i mesece. Neki od njih budu zadržani na lečenju i duže od tri meseca, u zavisnosti od bolesti i tempa oporavka. Volela bih da znam kome je stalo da sumorne bolničke dane učini podnošljivijim i vedrijim? Kod mog ćaleta u sobi, tokom dva uzastopna dana preminula su dva pacijenta. Bio je svestan, gledao je kako ih odnose. To ga je demoralisalo, ali se pridigo na noge i dovoljno se oporavio da su ga otpustili posle dve nedelje. Rekao je: «Ne želim ovde da umrem, među nepoznatim starcima!» Kao da iko može odlučivati kada, kako i u čijem će društvu umreti. Kod kuće je donekle bio stabilan, ali ne zadugo.

Kad mu je prošle nedelje ponovo pozlilo, pošto smo opet zvali Hitnu zbog istih simptoma (nepravilnog rada srca, bolova u grudima i opšte psiho-fizičke slabosti), ćaleta su odvezli na drugu stranu, u Urgentni centar. Tamo je i danas. Nedelju dana traje njegovo balansiranje na tankoj niti između života i smrti. U Konorarnoj jedinici Urgentnog centra su mnogo strožija pravila nego na Gerijatriji. Posete teškim bolesnicima nisu dozvoljene. Nisu nam dozvolili da ga vidimo. Telefonom su nam posle par dana saopštili da je doživeo kliničku smrt, ali su uspeli da ga ožive i potom je priključen na veštačka pluća. Posle toga se glavna sestra smilovala i mami dozvolila pristup u njegovu sobu. Nije bio svestan ni sebe, ni svoje okoline, i sigurno mu više nije bitno gde se nalazi, jer je duhom već skliznuo u drugu dimenziju. Srećni smo što je mama uspela da se sa njim poslednji put pozdravi. Poživeće onoliko koliko mu srce bude izdržalo, a ono je sasvim istrošeno.

U celoj ovoj priči moj ćale nije bitan, koliko svi drugi koji ostaju iza njega a čeka ih ista ili slična sudbina. Ako napredak i ugled klinike nisu nikome važni, zašto niko ne vodi računa o podsticaju pozitivnih osećanja i dostojanstvu pacijenata. Osim što zdravstvu stalno fale novčana sredstava, našem društvu nedostaje empatija prema starcima. Zar ne bi bilo humano da se poslednja faza njihovog života učini lagodnijom. To nisu nikakve preterane, besne, megalomanske investicije. Sredstva su uložena u mnoge zdravstvene ustanove, za tim vapi i ovo mesto. Ne znam u kakvom su stanju gerijatrijska odelenja na drugim klinikama. Postoji li mogućnost donacija međunarodnih fondacija ako je državni budžet ispumpan? Ili će sve morati da sačeka momenat kada će se na nekog pacijenta obrušiti deo zida ili plafona? Ali čini mi se da niko nije spreman da se solidariše i investira u starost, već uporno od nje okreće glavu.

 

Atačmenti



Komentari (20)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

dan5 dan5 18:44 13.04.2013

Gerijatrija

Bila sam tamo pre par godina. Vidim da se ništa nije promenilo, može samo biti gore. Kad pomislim na to mesto ( to je "mesto", ne bolnica), u nos mi se vrati reski "miris" urina, prljavštine svake vrste...
Davno, kad sam počela da radim u našem tužnom zdravstvu, jedan veoma pametan čovek mi je rekao da voda i deterdžent nisu skupi!!! Tamo gde je on rukovodio vladala je besprekorna čistoća! Kad nema novca ni za šta drugo, bar malo pomogne čistoća...
pape92 pape92 20:06 13.04.2013

tamo su bar sklonjeni

Voleo bih da mogu da se nadam da će gerijatrija izgledati bolje sledeće godine, ili kroz pet godina. Ili kad-tad, ali bojim se da nismo društvo koje previše mari za stare. Ne marimo ih nigde, pa što bi na gerijatriji, tačnije za gerijatriju (svaka čast osoblju, bar nešto pozitivno u ovoj sumornoj slici).

(Naslov ovog komentara je naravno ispisan uz gorak ukus u ustima).
iza_duge iza_duge 00:55 14.04.2013

Kako...

Kako je tužno ovo što ste opisali.
Na stranu, bolnice, uslovi, osoblje, tretman bolesnika.
Ne to (premda je to surovo). Već gašenje jednog života. Umiranje. Borba srca i pluća da ostanu u funkciji. Iščekivanje smrti. Poslednji pozdrav.
Koliko je jaka želja da se ostane živ, čak i onda kada čovek postane potpuno nemoćan...

Život je ponekad baš tužan.
Kraja Kraja 03:32 14.04.2013

...bez mnogo...

...uvijanja...
...bolnice su sramota srbije...
...obavezni deo - cast nekim pojedincima koji su culi za hipokrata...
...ostatak, pola zrelo za zatvor, pola za biro...
...gerijatrija kbc zvezdara...u nekoj raspravi pre 3 godine, posle dugackog besmislenog prepucavanja, sa dopustenjem autora bloga, pustio sam fotke moje majke koju sam izveo odatle i doveo kuci da umre nepuna dva dana kasnije...
...sagovornik je ostao bez texta...
...bese epidemija gripa, bolnica zatvorena za posete, majka nije okupana mesec dana...
...treba li jos neki komentar...??????
...kad neki budu shvatili da gerijatrija nije bolnica za nase roditelje, vec bolnica za NAS u skorijoj buducnosti, mozda, ali mozda se tu nesto promeni...
Unfuckable Unfuckable 03:42 14.04.2013

gerijatrija, forma, suština

Gerijatrijske ustanove u nas defiitivno lošije izgledaju spolja.
Kao i njihovi pacijenti, uostalom.
coviax coviax 07:25 14.04.2013

Odlazak

političara neće biti tamo-to i jeste razlog nedostojnosti TOG MESTA.
Ovo se samo velikim pritiskom može poboljšati,da i oni naši sugrađani koji tamo
odlaze od nas-odu dostojanstvenije,da im poslednje slike života ne budu bedne...Ministarstvo zdravlja za gušu!
hajkula1 hajkula1 09:52 14.04.2013

Mama

Moja mama je primljena u bolnicu Sveti Sava 07.04.2013.
Deluje sve pristojno, u poređenju sa gerijatrijom u KBC - neuporedivo.

Meni smeta što je poseta samo od pola dva do dva, doduše, puste i 5-10-tak minuta pre, treba se popeti i nizom hodnika u polukrug stići do bolesnika. I dopuste uvek neki minut duže.
Žao mi je što ne mogu i uveče da je posetim, jer ona ne može sama ni da pije...
Kosmogina Kosmogina 13:45 14.04.2013

tuga i revolt

Moj ćale je umro u Urgentnom centru dok sam pisala ovaj post. Niko nam nije javio tu vest 15 sati od njegove smrti, nego kad smo zvali telefonom da čujemo kako je, rekli su mami: "Javite se sutra (tj. danas) do podne da bismo Vam dali zvanično saopštenje!"
Mama je pitala: "Da li to znači da je moj muž mrtav?"
A med. sestra opet: "Dobićete saopštenje kad načelnik to odobri!"
Zbog čega smo naravno poludeli i morali da pojurimo "vezu" koja nam dotad nije bila potrebna, da bismo saznali da je ćale umro pre petnaest sati, ali je vikend jebiga, nema ko tamo da se bavi umrlima, a ništa bez "zvaničnog saopštenja". Zašto vest o nečijoj smrti mora toliko da kasni u bolničkoj ustanovi? No ćaletu je sad svejedno, eno ga u nekoj hladnjači, na sigurnom je.
Sledi nam: groblje, sahrana i administracija. Iako nije u pitanju tragična smrt već prirodna i tako reći očekivana, to ne umanjuje bol zbog gubitka... ali treba ostati priseban, očekuje nas šoping pogrebne opreme, izabraću mu neku veselu kravatu i cipele.
Slava mu.
outcast outcast 14:39 14.04.2013

Re: tuga i revolt

Kosmogina
Moj ćale je umro u Urgentnom centru dok sam pisala ovaj post. Niko nam nije javio tu vest 15 sati od njegove smrti, nego kad smo zvali telefonom da čujemo kako je, rekli su mami: "Javite se sutra (tj. danas) do podne da bismo Vam dali zvanično saopštenje!"Mama je pitala: "Da li to znači da je moj muž mrtav?"A med. sestra opet: "Dobićete saopštenje kad načelnik to odobri!"Zbog čega smo naravno poludeli i morali da pojurimo "vezu" koja nam dotad nije bila potrebna, da bismo saznali da je ćale umro pre petnaest sati, ali je vikend jebiga, nema ko tamo da se bavi umrlima, a ništa bez "zvaničnog saopštenja". Zašto vest o nečijoj smrti mora toliko da kasni u bolničkoj ustanovi? No ćaletu je sad svejedno, eno ga u nekoj hladnjači, na sigurnom je.Sledi nam: groblje, sahrana i administracija. Iako nije u pitanju tragična smrt već prirodna i tako reći očekivana, to ne umanjuje bol zbog gubitka... ali treba ostati priseban, očekuje nas šoping pogrebne opreme, izabraću mu neku veselu kravatu i cipele.Slava mu.


A nezvanicno saucesce? Ako vec mora da se ceka "zvanicno saopstenje"... Sta se to desi da ljudi oguglaju i ne osecaju vise ono najosnovnije ljudsko saosecanje... Pa zar ta osoba koja je razgovarala sa tvojom mamom nema roditelja?

Moje saucesce tebi, ali isto tako divim ti se kako si uspela da odvojis svoja osecanja od surove stvarnosti.

Ne znam koliko para treba da se okrece vrata i zidovi? Da se prostor u kojem ljudi dodju da provedu mozda svoje poslednje trenutnke u "ovom svetu" oplemeni, bar malo. Nekako mi je tesko da poverujem da se sve urusava zbog nemanja para.
Kraja Kraja 15:47 14.04.2013

Re: tuga i revolt

Ne znam koliko para treba da se okrece vrata i zidovi?


...krecenje nece nista promeniti u njihovim glavama, platama sestara, odnosima prema pacijentima...
...a oni jedino to i rade...prekrecavaju...sredjuju fasade...iznutra ostaje trulez...
...ja sam zadovoljan kao covek sto je moja majka umrla u svom (cistom) krevetu i sto sam bio pored nje do poslednjeg trenutka...mozda joj je bilo malo lakse...



...moje saucesce...
Kosmogina Kosmogina 16:31 14.04.2013

Re: tuga i revolt

Hvala vam na podršci.

Kada bismo mogli da biramo, verovatno bi svako poželeo da umre u svom krevetu u svojoj kući, bezbolno u snu nesvestan umiranja, ili bar u društvu voljenih, uz omiljenu muziku i veseo ispraćaj nalik na žurku... ali ko bi nam te želje uslišio u sudnjem času.

Baš razmišljam na temu kakvu bih smrt i sahranu sebi poželela, i koga bih sve volela da vidim na svojoj sahrani!To bi morala biti mega proslava a ne žalopojka.
Naš narod ima jako loš odnos prema smrti, to treba da se promeni. Ne treba je se plašiti i užasavati, prirodna smrt je poželjna za razliku od nasilnih i prevremenih.
appendix appendix 17:31 14.04.2013

Re: tuga i revolt

Zbog čega smo naravno poludeli i morali da pojurimo "vezu" koja nam dotad nije bila potrebna

U kakvom mi posrnulom društvu živimo, kada nam je potrebna 'veza' da bi saznali za smrt najbližih. Tužno.

Moje saučešće!
mlekac mlekac 18:33 14.04.2013

Re: tuga i revolt

Moj ćale je umro u Urgentnom centru dok sam pisala ovaj post. Niko nam nije javio tu vest 15 sati od njegove smrti, nego kad smo zvali telefonom da čujemo kako je, rekli su mami: "Javite se sutra (tj. danas) do podne da bismo Vam dali zvanično saopštenje!"


Ovo me strasno podseca na situaciju kada je moja mama umrla na Neuroloskom u Zemunu - dolazim u bolnicu, virnem u sok sobu, vidim da je nema u krevetu i sve mi je jasno, a zbunjene sestre i doktori sat vremena trckaraju uokolo da nadju onog jednog sto je zaduzen da mi kaze ono sto vec znam.

Primi moje najiskrenije saucesce. Boli i kad je ocekivano. Svi mi znamo da je taj kraj neminovan, ali to ne umanjuje bol zbog gubitka roditelja.
hajkula1 hajkula1 19:58 14.04.2013

Re: tuga i revolt


Imaš moje saučešće.
dragan7557 dragan7557 10:25 16.04.2013

Re: tuga i revolt

Kosmogina
tuga i revolt
Moj ćale je umro u Urgentnom centru dok sam pisala ovaj post.

Moje duboko saučešće.

cerski
stasava stasava 14:11 14.04.2013

tužno

Saučešće, sve je tužno!
mishconi mishconi 19:18 14.04.2013

Druga strana

Na žalost puno je nemara, neosetljivosti na tuđu muku... Ali kao zdravstveni radnik moram da primetim da nebrige ima i među najbližima. Ne gledaju roditelje, zapušteni, neuhranjeni, nenapojeni, a onda očekuju od bolnice ne znam kakvu uslugu. Bolnice su nam se i pretvorile u socijalne ustanove. Ima svega na raznim stranama, da ne padamo na setreotipe i unapred osuđujemo, ima i divnih ljudi. Situacija je svuda loša, pa i zdravsrvo trpi, i tamo rade ljudi koji su deo ovog društva.
hajkula1 hajkula1 20:12 14.04.2013

Re: Druga strana

mishconi
... zapušteni, neuhranjeni, nenapojeni...


U bolnici Sveti Sava, za pola sata koliko je poseta, mada nisu baš strogi, puste i neki minut duže, ne stignem da je namažem, nahranim ni napojim. Polako ali zaista polako i tek na vrh kašičice, pa ako uspe da proguta 2-3 kašičice ... popije pola jogurta, presrećna sam. Posebno što se plašim da se ne zagrcne, što mi se desilo jednom dok sam je pojila (iz flašice). Ne snalazi se sa slamčicom. Preživljava na infuziji.
Sestre sigurno imaju pune ruke posla a za neke bolesnike, kao što je moja mama treba više vremena i strpljenja.

Deluje čisto i bolnica i mama.
tom tom 13:48 16.04.2013

Eh...

Prošao sam slične stvari...nadam se da će, dok mi dodjemo na red, odobriti eutanaziju. Ako ne, pištolj i BAMBELE. Skratiš muke i sebi i drugima.
Jelica Greganović Jelica Greganović 16:51 16.04.2013

Re: Eh...

Moj otac je tamo umro.
Ne želim da se sećam.

Arhiva